Суд није видео масакр у Лици

Суд у Хагу потврдио хрватске злочине над Србима, случаj из 1993. остао недоречен. У три личка села, Дивоселу, Читлуку и Почитељу, побиjено 88 људи на наjмонструозниjи начин

НЕСПОРНО jе, тврде правници, да пресудом Међународног суда правде у Хагу Загреб ниjе успео да докаже геноцидне намере српске стране у ратним сукобима. С друге стране, иако противтужба Србиjе ниjе усвоjена, наjвиша правна институциjа УН потврдила jе да су хрватске снаге починиле масовне злочине према Србима у Хрватскоj. Али, дешавања у Медачком џепу су, како jе навео и председник Томислав Николић, „по свим елементима бића кривичног дела геноцида еклатантан пример његовог чињења“.

Позната и као „Крвави септембар у Лици“ или као акциjа „Спржена земља“, операциjа Медачки џеп jе била чак трећи напад хрватских снага на подручjе Републике Српске Краjине, коjе jе у то време више од годину дана било под заштитом Унпрофора. У свирепоj акциjи коjа jе почела у рано jутро 9. септембра 1993. године, хрватска воjска и полициjа сравнили су и опљачкали српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ. Убили су 88 Срба, од коjих 36 цивила, а међу њима 17 жена.

– Спавали смо када су у петнаест до шест прве тенковске гранате засуле Читлук – прича за „Новости“ Ђукан Пjевач из Клека код Зрењанина. – Буновни, затечени и испрепадани, у пиџамама побегли смо у конобу. А када смо зачули звуке тенкова, настали су општа паника и бежаниjа. Отац Стево се некако загубио и тог jутра видели смо га последњи пут. Знамо да jе убиjен и да су хрватски боjовници његово тело обесили о дрво, а потом на њему вежбали прецизно гађање ножевима. Још му кости нисмо пронашли..

Ђукан прекида причу. После дуже паузе, уз дубок уздах наставља:

– Маjка Зорка, супруга Радоjка, jа и наши синови Срђан и Вељко, босоноги, jедва смо се домогли прво Почитеља, па потом Метка. Кад год се сетим тог jутра увек се питам како смо уопште избегли кишу граната коjа нас jе непрекидно засипала. Како смо коjи корак направили, падало их jе све више. Чули су се цика, плач, запомагање. Осећали смо и мирис паљевине. Како изгледа кад неко крене да спроводи операциjу „спржена земља“, не може се описати речима. Ни слике не могу да говоре оно што се проживи и преживи. Спржили су таj наш комад земље да се никад не вратимо. Ни ми, ни нико наш, ни нико други – тешко прича Ђукан Пjевач.

А у те краjеве, нико се ниjе вратио ни дан-данас. Земља спржена 1993. данас jе пуста, нема живе душе.

– Данас у Почитељу и Читлуку живи само по jедан старац – додаjе Драган Пjевач, адвокат из Београда, председник Координациjе српских удружења породица несталих. – Желим, такође, да нагласим и подсетим да у овоj стравичноj акциjи ниjе било рањеника. Сви су убиjени, и то ритуално, стравично. У резултатима првих обдукциjа писало jе, на пример, разбиjена лобања, прострелне ране из непосредне близине, одсечени прсти. Посреди jе, дакле, било систематско убиjање заробљених и рањених. Припадници Унпрофора касниjе су извукли jош 18 лешева, од коjих jе већина измасакрирана или запаљена.

Драган Пjевач каже да jе ритуално убиjена и његова маjка Боjа. После 18 дана њено тело jе пронашао син Никола. Разбиjене лобање, без три прста…

После истраге коjу jе водило до 2004, Тужилаштво Хашког трибунала подигло jе оптужнице по командноj одговорности против генерала Јанка Бобетка, начелника Генералштаба Хрватске воjске, генерала Рахима Адемиjа, команданта Воjног подручjа Госпић и генерала Мирка Норца, команданта Девете гардиjске бригаде. Бобетку оптужница ниjе уручена, jер jе преминуо априла 2003.

– Ниjе било ни суђења у Хашком трибулану, jер jе случаj септембра 2005. пребачен хрватском правосуђу, коjе jе оптужницу подигло 22. новембра 2006. године – подсећа Драган Пjевач. – Суђење jе почело у jуну 2007, а завршило се годину касниjе. Адеми jе ослобођен, а Норац осуђен на jединствену казну од седам година затвора због неспречавања убистава цивила, пљачкања имовине и убиjања и мучења ратних заробљеника. Да парадокс буде већи, у образложењу њихове пресуде хрватски суд jе као одговорне за геноцид у Медачком џепу означио Давора Домазета Лоша, изасланика начелника Главног штаба Хрватске воjске и Жељка Сачића, пуковника специjалне полициjе. Против њих, међутим, никада ниjе покренута било каква истрага, нити их ко помиње…

ЗВЕРСКИ ЗЛОЧИНИ

ТОКОМ суђења Адемиjу и Норцу, чула су се сведочења о монструозним злочинима и иживљавању над Србима, као што су набиjање жене на колац, одсецање главе, распоривање и бацање жена у куће а затим спаљивање, гађање ножем ретардираног младића коjи jе обешен наглавачке итд. Доказано jе, такође, да jе у нападу искоришћено четири пута више артиљериjских граната од потребног броjа.

РАЗЛИКА СА ЕТНИЧКИМ ЧИШЋЕЊЕМ
ПО речима др Боjана Милисављевића, професора Правног факултета у Београду, геноцид jе наjтежи злочин против етничке, националне, верске или расне групе, а кажњиви су и сви облици саучесништва. Етничко чишћење jе, пак, ратни злочин у смислу индивидуалне кривичне одговорности. Осим тога, наглашава Милисављевић, етничко чишћење ниjе jедна од самосталних радњи злочина геноцида. – Када jе реч о државама, никада ниjедна ниjе осуђена за геноцид. У случаjу индивидуалне одговорности, пред Хашким трибуналом, за геноцид су осуђени Радислав Крстић, Вуjадин Поповић, Љубиша Беара, Драго Николић и Здравко Толимир.

ЗАПИС ГЕНЕРАЛА КОТА
– ПОСЛЕ тродневних борби и, практично, директног сукоба међународних снага и хрватске воjске, канадски генерал Жан Кот, тадашњи командант Унпрофора, по уласку у Медачки џеп забележио jе: „У селима кроз коjа сам прошао више нема знакова живота, ни људи, ни животиња, а разарање jе потпуно, систематско и намерно“ – подсећа Драган Пjевач.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

БАСТАШИЋ: ДОКАЗИ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА КАО „ПОМОЋНО СРЕДСТВО“

међународни суд правде почео виjећање о … – Jadovno 1941.

Mеђународни суд (не)правде? – Jadovno 1941.

ВИШЕ ПОВЈЕРЕЊА У МЕЂУНАРОДНИ СУД … – Jadovno 1941.

ШАБАС: „ОЛУЈА“ ЈЕ БИЛА ГЕНОЦИД – Jadovno 1941.

МАФИЈАШКА ШУТЊА О СМАКНУЋУ МИЛАНА ЛЕВАРА …

Хрвати мучили Србе толико да их породице ни мртве нису …

Медачки џеп – Jadovno 1941.