Матијина служба Његошу

Бећковићева поема о највећем српском песнику представљена у СКЗ. Душан Бабић: Лепа опомена у свету у коме се све износи на пазар

Поетску, а какву другу, књигу (о) Његошу, посвећену и насловљену „Праху оца поезије“, представио је јуче у здању издавача, Српске књижевне задруге, песник, академик Матија Бећковић. Описивана као поема, спев, ода, похвала, у предговору Милована Данојлића чак и као служба у црквеном значењу појма – ова је збирка сонета догађај по себи. Баш као што је излазак сваке Матијине књиге, још од давне 1962. и „Вере Павладољске“, био празник српског језика, а тешко је побројати све те важне датуме, како је јуче у СКЗ рекао Душан Бабић.

– Још је тада Матија почео да улази под кожу народу, да му постаје тумач, народни песник. Овога пута је тај, један од највећих српских песника написао несвакидашњу поему о највећем српском песнику, и то је по себи догађај – истакао је Бабић, те нагласио да ниједна од наведених одредница не хвата, не погађа лирски однос песника према предмету певања. – Матија измешта Његоша у простор светог, предмет поеме је управо сакрализовање његове појаве. У праву је Данојлић када је дефинише као службу светом човеку, што ова књига и јесте, по духу и супстанци.

Матија у наслову спаја две познате Његошеве поетске посвете – Карађорђу и Сими Милутиновићу, при чему овај први оличава херојски принцип, а други принцип боготражиоца, објашњава Бабић, и додаје:

– Сакрализујући Његоша, песник сакрализује језик, као нешто свето и насушно попут хлеба, али и поезију уопште. Он трага за предвавилонском димензијом језика у којој су бог и човек једно. Његош сам, присутан је у Матијином песништву и онда када се не помиње: као мера певања, живота, човештва.

САВЕСТ НАЦИЈЕ

Сам Бећковић је, говорећи о својој „служби пустињаку цетињском“, рекао да је Његош врста савести наше нације, који је за дух српског народа учинио највише после свемоћнога, и винуо се међу песнике светитеље без народности. Матија је додао да је, за четири године, објавио четири поеме у СКЗ, те да је Драган Лакићевић за књигу „Праху оца поезије“ био „више сапесник него уредник“.

Стојан Ђорђић Бећковићеву нову књигу назвао је епско-лирским спевом написаним као апотеоза Његошевог стваралаштва, који целокупну поезију поставља на пиједестал божанске инстанце.

– Матијина авантура обожења великог песника успешно је окончана самим тим што је испевао 45 сонета – рекао је Ђорђић, који је нагласио песниково ослањање на језичку инвенцију: – Дело настаје у непрестаном језичком надгорњавању, надметању креације и језика. У сваком сонету налази се макар један Матијин неологизам, али они немају речничко значење ни значај, већ помоћу њих песник трага за оним што би Његошево дело могло да значи данас. То је трагање за божанским атрибутима Његошевим, не ради Његоша, већ ради нас – да бисмо могли да схватимо шта је највиша мера вредности људске егзистенције.

Душан Бабић истакао је и да је ова песничка књига „лепа опомена у свету у коме се све износи на пазар, да постоји и други, уски пут, који води у правцу своје висине“. Бећковић је додао да је Његош, што смо га више вукли у прашину, то више умео само увис, презирући људско ништавило.

Аутор: М. МИРКОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Матија Бећковић