МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Жалосно је што је Србија наставак Титове владавине, а једина историја коју има је историја Комунистичке партије Југославије

Академик Матиjа Бећковић jе jош давно у интервjу за НИН обjаснио зашто jе за краља и монархиjу и зашто сматра да jе краљевина Србиjа круна демократиjе за наш народ

Да ли jе монархиjа излаз за Србиjу?

– Онаj ко престолонаследника Александра Карађорђевића дочека на сурчинском аеродрому, преда му кључеве његове куће на Дедињу и пред камерама света спали указ коjим га jе Тито исписао из Срба, лишио држављанства и имовине jош док jе био у колевци, ући ће на велика врата у историjу српског народа. Нема jедноставниjег геста коjим би се окончао грађански рат, ставила тачка на неславну прошлост, сишло са странпутице и окренуо нови лист светлиjе будућности Србиjе. Нико са мање напора не би постигао више. Не знам како би се такав гест могао оспоравати. Не би то била победа jедних над другима, него пре победа свих нас над нама самима. Краљ jе краљ свима. Ко би ту могао бити на губитку осим лаж и неправда, а ко на добитку осим здрав разум и истина. Обновом свог вишевековног државног уређења заснованог на широким и чврстим темељима модерног грађанског друштва, Србиjа би се вратила на оно место међу државама на коме jе некада била, па га jе изгубила. Друкчиjе се вратити неће. Разлози да се то не учини могу бити само идеолошки, а идеолошке страсти, знамо, надjачаваjу и наjразумниjе разлоге.

Знате да jе много оних коjи нису присталице ни монархиjе, ни краља?
– Реч jе о принципу, а не да ли jе неко за монархиjу или ниjе, воли ли или не воли краљеве и краља. Зато за монархиjу данас нису само роjалисти него сви демократи и противници насилног преузимања власти, сви коjи прихватаjу истине стариjе од наше само(воље), сви коjи поштуjу приватну своjину и људска права. Можда jе зато наjвише присталица монархиjе у Србиjи међу младим људима, jер су наjмање затровани и наjлакше разумеjу о чему jе реч. Ко jе насиљу jедном рекао да нема разлога да се икада и игде зауставља…
Разуме се да ниjе реч о одбацивању републике, нити о порицању републиканскога уређења. Сви знамо да су многе републике данас узорне демократске државе. Али постоjе државе у коjима jе република природно стање, као што jе у другима природно стање монархиjа. Овде jе реч само о Републици Србиjи и начину како jе успостављена.
Република jе у Србиjу дошла заjедно с комунизмом и нема разлога да заjедно са њим и не оде. Она и нема друге историjе, осим историjе Комунистичке партиjе Југославиjе. Већ сам негде рекао да jе Тито Стеван Немања Републике Србиjе, а у том случаjу Кардељ jе њен Свети Сава. Зато jе и данашња Република Србиjа наставак Титове владавине и облик чувања његовог дела. И мора славити 29. новембар, jер другог рођендана нема, и држати на снази указ коjи она ниjе ни донела. Указ коjим jе поништена сва њена државна традициjа, а Србиjа постала гола долина, изjедначена са новокомпонованим државама и нациjама. Ризикуjући да будем патетичан, морам рећи, Јаjце jе поништило Косово, и тако Крушевац и Орашац, Тополу и Смедерево. Један туђинац и апостата утулио jе Србима свећу коjа jе горела осам векова. Ниjе се то догодило ником другом. Био jе то први случаj да jе jедан народ узео за свог вођу неприjатељског воjника и не треба се чудити ничему што jе учинио. Чудно би jедино било ако би Србиjа данас имала више обавеза према њему него према Немањи и Светом Сави.
Ипак, пола века звали смо се република…
– Једном незаконито – увек незаконито. Лењин jе то знао и осећао и зато ниjе убио само цара, него и царево дете у колевци. Знао jе да ће се, ако од Романова остане и живо уво тога увета, Русиjа тога сетити, ако се икада спаси и сети саме себе. Једино ниjе предвидео да ће, кољући цара и царску породицу, Русиjи дати нове свеце и мученике. Јосипу Брозу Карађорђевићи нису били при руци, па се морао задовољити указом коjи их jе лишио држављанства, забранио повратак у земљу и докопао се њихове имовине. Да jе то питање решио као Лењин, и да Срби немаjу престолонаследника, то питање би било скинуто с дневног реда. Круна се има или нема, купити се не може. Зато нам jе преостало или да поштуjемо Титово дело, и његово законодавство, или да га одбацимо заjедно с Титом. Србиjа не може постати демократска држава са безакоњем у своjим темељима. Чиjа би она могла поштовати људска права и приватну своjину, ако не поштуjе право и своjину оне породице коjа jе створила модерну Србиjу и за коjу jе везан и сам поjам Србиjе и српства.
Круне и династиjе, често се чуjе, припадаjу прошлости; ниjе ли то анахронизам?
– За народе коjи jе имаjу, династиjа представља неоцењиву вредност. Зашто би она у Србиjи мање вредела него у другим европским краљевинама. Зашто никоме не пада на памет да предложи да се монархиjе одрекне Белгиjа или Холандиjа, или Шведска, или Норвешка, или Данска… То су богате, демократске земље, шта ће им jош и круна? А треба да jе се одрекне уназађена и осиротела Србиjа, коjа можда убедљивиjег доказа своjе државне веродостоjности и нема.
У земљама коjе сте поброjали круна jе сведена на симбол. Да ли би то био случаj и са Србиjом?
– Поред постоjећих осам, Србиjа би била девета европска краљевина. Каква би краљевина Србиjа била, наjречитиjе сведоче постоjеће европске краљевине. Нема очигледниjе наставе, ни речитиjег обjашњења. Била би онаква каква jе Шпаниjа, каква jе Шведска, каква jе Данска, каква jе Норвешка, каква jе Холандиjа. И положаj краља био би исти онакав какав jе у овим земљама. Нема разлога да буде друкчиjи, ниjе наш краљ мање краљ него њихови, нити jе Србиjа мање краљевина него оне. И ниjе реч о повратку у деветнаести век, ни о рестаурациjи прошлости, него о уласку у 21. век, о краљевини и краљу по мери данашњих људи и нашег времена. Често се каже да jе улога данашњих европских краљева симболична. А зар jе симбол мало, и зар би таj симбол jединства и траjања jемства у сталности и законитости за Србиjу и Србе био сувишан? И шта има моћниjе од симбола? Можда бисмо могли питати Карла Билта, Филипа Гонзалеса, Ван ден Брука, Овена и Столтенберга, или Петерсона, jер су све то високи представници европских краљевина, задужени за давање поука сумњивим социjалистичким демократама. Да jе овде краљ, можда би се краљеви лакше договорили. Европске краљевине су земље коjе су и по своjоj величини наjсличниjе Србиjи. Не знам како бисмо се друкчиjе нашли у кругу тих земаља.
Коjа jе разлика између наших председника република и краља?
– Ако се сме рећи, Срби су краљевски народ. Зато они и председнике република доживљаваjу као краља. Али таквих краљева, какви су се устоличили у социjалистичким републикама, више ни у jедноj краљевини нема. Нити jе ко више компромитовао републику него они. Чини се, било би мање проблема када би некоме од њих пало на памет да се прогласи за краља. Наjважниjи услов коjи испуњаваjу jесте да нису прави, а наjвећи отпор да краљ буде краљ jе баш у томе што ниjе лажан. У лажноj држави не може ништа бити истинито.
Да ли би, рецимо, постоjећа влада била могућа у монархиjи?
– Могла би бити краљевина и социjалистичка влада, па и комунистичка, ако би они добили на изборима.
У прошлих 50 година готово jе заборављено шта jе монархиjа и како изгледа.
– Питање монархистичко jе наjмање страначко и политичко, а понаjвише правно, теолошко, етичко и метафизичко. Расправе о монархиjи и републици траjу вековима, и о томе су већ исписане читаве библиотеке књига. Али овде не претендуjемо да додамо своjу реч расправама о монархизму, какве jе писао Хобс или Данте, или у наше време Елиот. Рекли смо већ да jе реч о принципу, да ниjе реч о прошлости него о будућности, и, наjзад, то jе и чисто практично питање. Зато би, можда, било наjлогичниjе да на то питање одговори компjутер. Нека он каже шта Србиjа успостављањем монархиjе губи, а шта добиjа.
Шта jе са Црквом; она се о овом питању ниjе изjаснила?
– За Српску цркву ово питање jе од пресудног значаjа. Како jе написао епископ будимски, Србима су првог двоглавог орла представљали лично Свети Сава и свети Стефан Првовенчани… Црква не може помазати све чланове парламента, нити председника Републике, на четворогодишњи мандат, али може само jедну личност коjа се jавно покорава цару свих царева и улази у олтар да се причести заjедно са свештенством.
Последњих педесет година jедини jе период у српскоj историjи када су круна и олтар били раздвоjени, и када jе преко краљевског трона у српским црквама стаjала превезана врпца. Таj трон се зида и у новим храмовима и одмах превезуjе врпцом као да нема ко да седне у њега. Зато се надам да ће Црква рећи своjу реч и о овом преважном питању.

Извор: Intermagazin.rs

Везане виjести:

Матиjа Бећковић: ЛИШЕНИ ЖИВОТА И СМРТИ – Jadovno 1941.

ПРИНЦИП, ЈЕДАН ОД АРХАНГЕЛА СРПСКОГ СВЕТОГ ТРОЈСТВА

Подсjећамо: Матиjа Бећковић – СРБИЈО ПАМТИ – Jadovno 1941.