Matija Bećković: Ako predamo Kosovo, možemo dati šta god hoće — tada više ništa nije naše /video/

Ako Kosovo nije naše, naše nije ništa. Ako predamo Kosovo, nema razloga da pravimo pitanje od bilo čega drugog, možemo dati šta god hoće. Ali, onamo namo za brda ona i još dalje, na onoj strani, onostrani se dižu Dečani, opominje jedan od najvećih srpskih pesnika Matija Bećković.

Uoči njegovog 82. rođendana, kao dva posebna dara za poštovaoce Bećkovićeve misli i stiha stiže nova zbirka „Onamo namo“, treća iz započete poetske ispovesti u kojoj, kroz portrete savremenika i prijatelja, pesnik na najdublji način slika sebe.

Među slavnima jednako važni i oni nepoznati… Svi koji su Bećkovićev život, kako sam kaže, učinili bogatijim, mudrijim, lepšim… Zato je ta knjiga otvorena, nezavršena, knjiga u kojoj će još da se piše i dopisuje…„Recite mi šta pamtite, pa ću vam ja reći ko ste vi“, objašnjava pesnik uverenje iz kog su nastali ovi stihovi. „Rembo je još kao dete rekao učitelju: ‘Ja sam neko drugi’, a Jung da neko drugi njemu komanduje. Nema nikoga ko to ne bi mogao da kaže za sebe i u kome nisu drugi. I te druge prepoznajemo i osvetljavamo da im se nekako odužimo. A mi smo ono čega se sećamo.

Imao sam sreću da imam prijatelje sa kojima sam proveo život koji su me toliko napunili raznim lepotama da im se ja sada odužujem. Većina nije među živima, otišli su onamo namo. Oni su sada u mojim pesmama i ja se nadam da oni to znaju“.

Gorski vijenac, uspomena na narod

Da nijedan Bećkovićev poetski venac ne biva bez „Gorskog vijenca“ potvrdio je i ovoga puta naselivši i knjigu „Onamo namo“ Njegoševim likom i delom. U pesmi od samo jednog stiha čitamo: „Gorski vijenac: uspomena na narod“. Pesnika pitamo da li je zaista samo uspomena.

„Ako Kosovo nije naše, naše nije ništa“.© Sputnik / Lola Đorđević„S obzirom na ono što smo imali prilike da slušamo ovih godina, morali smo to pomisliti. Jer, kad jedan narod ima jednog pesnika, jedinog koga priznaje za pesnika, koga je rodio taj jezik, i iz tog jezika nastala jedna knjiga da taj narod ima sebe na tom jeziku, a onda on krene da se protiv toga buni, da preimenuje taj jezik, da cenzuriše tog pesnika, da se rve s njim, da ne zna šta će s njim i šta će bez njega… I ta borba se vodi, traje i to je jedinstven slučaj u sudbini bilo kog pesnika u bilo kojoj zemlji i narodu. Ni najveći pesnici kao što je Gete ili Puškin ne igraju takvu ulogu u sudbini svoga naroda kao Njegoš. U jednoj pesmi beležim ono što je Kiro Radović rekao da bi Njegoša 1941. ubili makar iz tri razloga: prvo — nije raskrstio s religijom, drugo — bio je velikosrpski nacionalista i treće — imao je i nešto para“.

Da se bitka završi, da se opet Lovćen pojavi

O tome kakva bi bila Njegoševa sudbina 2021. Matija Bećković kaže da bi spasenje za sve bilo kada bi rvanje prestalo i ta duga bitka se završila.„Kakvo bi spasenje Crne Gore bilo da se ta bitka završi. I da recimo Njegoševe kosti počinu i da se sahrane u crkvi koja je i ozidana kao njegov zavet. Da se ništa ne ruši, da sve ostane kako je i bilo, samo da se povrati ono što je srušeno i da se tako, kao neki znak ozdravljenja i pomirenja, pojavi i sam Lovćen, koji je u toj bici srušen, koji više nije ličio na sebe.

Da jedan naraštaj napravi podvig i pokaže da je sposoban da izađe iz tog rova iz kog nije bilo nikakvog dobra“, napominje akademik Bećković.Priznaje da je ono što je njegova prva misao kad pogleda svoje pesničko troknjižje („100 mojih portreta“, „Mojih 80“ i „Onamo namo“) strah da nekog ipak nije propustio, da ga se nije setio…„Najprisutnija je misao da ma koliko ste ih tamo naređali i setili se, da ste nekog najvažnijeg propustili i da ste im ostali dužni. I tada krećete da ga nađete i da se čudite kako je moguće da ste ga se setili tek sad.

To je sudbina svakoga stvaranja: najbolja pesma je ona koju niste napisali“.O reditelju filma „Gospodin“ Bećković kaže da ga zadivljuje to što Puriša ima 96 godina a bistre je glave kao da ima šest.„Ja sam ga slušao, šta je god od mene tražio, ja sam izvodio — reci ovo, kaži ono. I glumio sam. Za vreme korone javljao mi se sa pozdravom ‘živ sam’, a sa planovima kao da će tek početi. Slikajući mene on je slikao i sebe, a po tome šta je od mene tražio video sam kako je Puriša nadrastao sve te naše priče i kako je pravi umetnik koji je okrilatio da se bavi umetnošću i lepotom“.Za sebe, za 82. rođendan, kaže da nema specijalnih želja, jer je već dobio više nego što je želeo.„Da sam ostao na onome što sam ja želeo, ne bih bio sa vama ovde. Nama je bio veliki uspeh da ostanemo živi i da nekako izvučemo živu glavu“.

Izvor: SPUTNIK SRBIJA