МАСТИЛОВИЋ: Мапа Југоисточне Европе све више личи на ону коју је успоставио Хитлер 1941. године

Нема сумње да је оно што је радио Хашки трибунал у претходном периоду не само покушај цементирања новог геополитичког стања на Балкану, већ и нови начин фалсификовања историјских чињеница.

Осим тога, упорним покушајима да се Срби у Хашком трибуналу „званично“ прогласе за главне кривце крвавих ратова на простору бивше Југославије деведесетих година XX вијека, па чак и за геноцидни народ, настоји се амнестирати и оправдати улога западних сила у разбијању Југославије, али и  злочини геноцида које су над Србима у Другом свјетском рату проводили Хитлеров Трећи Рајх и његови вјерни савезници и сателити, попут Независне Државе Хрватске. 

У петак, 24. јула, председник Руског историјског друштва (РИО) Сергеј Наришкин,  одржао је међународни  округли сто посвећен седамдесетпетогодишњици ослобођења земаља Централне и Источне Европе од нацистичке окупације. У дискусији је узео учешће и проректор за међународну сарадњу Универзитета Источно Сарајево, Марко Гутал, који сјајно влада руским језиком.

Он је изнео основне тезе научног реферата чији је наслов: „Историјски ревизионизам на Балкану – часови историје“, аутора Драге Мастиловића, историчара са великим ауторитетом на Балкану и декана философског факултета. С обзиром на значај овог научног истраживања у борби за објективну и веродостојну слику прошлости, „Руска газета“ га објављује.

ИСТОРИЈСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ НА БАЛКАНУ – ПОУКЕ ИСТОРИЈЕ

Историјски ревизионизам као феномен који упорно прати историјску науку, већ је одавно познат историчарима. Међутим, научни ревизионизам, који своје оправдање налази у новим историјским изворима, а који могу додатно и свестрано научно освијетлити одређени историјски проблем или процес, толико су ријетки да се појам „историјски ревизионизам“ данас углавном употребљава за његове најлошије појавне облике, а то је ревизија историје у сврху постизања одређених политичких, националних, идеолошких, религиозних или чак економских интереса. 

Још прије скоро једног вијека, славни француски историчар Лисјен Февр са пуним правом је постављао питање и истовремено давао одговор: „Јесу ли то вишеструке грубе омашке, збрке и неспретности неуких и немеродавних аутора? Организовано черупање, цинично прекројавање правих историчара које обављају ужурбани памфлетисти историографије? – Нешто много горе: то је непрестани и иритирајући анахронизам чији су несвесни починиоци људи који пројектују у прошлост себе, такве какви су, са својим осећањима, својим идејама, својим интелектуалним и моралним предрасудама…“

Међутим, када су у питању савремени покушаји ревизије историје Другог свјетског рата, онда су ту, сасвим сигурно, не ради о „несвјесним починиоцима“ већ о „организованом черупању“ које проводе „ужурбани памфлетисти историографије“, како је говорио Февр.

У том контексту знатно више оправдања има питање зашто се то ради, а не ко то ради. Јер, у позадини оваквих појавних облика историјског ревизионизма увијек стоји жеља да се ревидирају исходи одређених историјских процеса, а не саме историјске чињенице, јер оне у том случају за ревизионисте постају само средство за постизање главног циља.

Зар скорашњи покушаји ревизије одговорности за избијање Првог свјетског рата, нису били увертира у покушаје ревизије Другог свјетског рата?

Зар сам Други свјетски рат није био покушај ревизије резултата Првог свјетског рата?

И зар догађаји у Европи, посебно на Балкану, од деведесетих година па до данас, нису настојања ревизије исхода Другог свјетског рата, али истовремено и ревизије исхода Првог свјетског рата, које раније није успјело због пораза Хитлерове Њемачке у Другом свјетском рату.

Зато данас само неупућене може да чуди силно ангажовање појединих западних сила, посебно Њемачке, на разбијању Југославије, деведесетих година XX вијека, али и чињеница да данас мапа Југоисточне Европе све више почиње да личи на ону коју је успоставио Хитлер на том простору 1941. године, чиме су у доброј мјери обесмишљене тековине антифашистичке борбе и то не само у балканским већ и у европским оквирима.

Јер, све то постигнуто је „хуманитарним“ ангажовањем НАТО пакта, то јест, бомбардовање Републике Српске и Савезне Републике Југославије, прогоном стотине хиљада Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, поништавањем српске националне свијести и нескривеним терором над Српском православном црквом, као што је случај у Македонији и Црној Гори, отимањем српског културног насљеђа и наравно бјесомучном ревизијом историје, која између осталог подразумијева и безочну замјену теза о фашистима и антифашистима на Балкану. 

Због тога су данас на простору бивше Југославије мистификације и фалсификовање историје досегли скоро невјероватне размјере. Историографија је постала нескривено политички ангажована и смишљено усмјерена на насилно формирање колективне свијести читавих народа.

Самим тим, таква параисториографија је опаснија него што се обично сматра, јер настоји да читаве генерације одгоји у оковима наметнуте, исконструисане историјске свијести, исполитизоване или религиозно фанатизоване, с представама о прошлости које су у перманентном сукобу са елементарном истином, па понекад и са здравим разумом.

При свему томе, када је у питању простор бивше Југославије, свакако не треба заборавити ни још један феномен уско везан за историјски ревизионизам, а то је покушај писања „историје“ унапријед, посредтством Трибунала у Хагу.

Нема сумње да је оно што је радио Хашки трибунал у претходном периоду не само покушај цементирања новог геополитичког стања на Балкану, већ и нови начин фалсификовања историјских чињеница.

Осим тога, упорним покушајима да се Срби у Хашком трибуналу „званично“ прогласе за главне кривце крвавих ратова на простору бивше Југославије деведесетих година XX вијека, па чак и за геноцидни народ, настоји се амнестирати и оправдати улога западних сила у разбијању Југославије, али и  злочини геноцида које су над Србима у Другом свјетском рату проводили Хитлеров Трећи Рајх и његови вјерни савезници и сателити, попут Независне Државе Хрватске.

На крају, да закључимо, борба против ревизије историјских чињеница о Другом свјетском рату, уједно је и борба за тековине антифашистичке борбе у Европи. У супротном, антифашистичка борба и енормне жртве које су поднијели поједини народи, може бити обесмишљена.

Проф. др Драга Мастиловић
Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет
Катедра за историју и археологију 

Извор: Слободна Херцеговина / https://rg.ru/2020/07/24/uchenye-falsifikaciia-istorii-na-balkanah-dostigla-neveroiatnyh-masshtabov.html