Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Масовна гробница историје: Криза идентитета Ватикана у 2. свјетском рату

Датум објаве: четвртак, 7 априла, 2016
Величина слова: A- A+
Усташки злочини
Усташки злочини

Контроверзе око канонизациjе Папе Пиjа XII тичу се тога да ли се он довољно противио покољу Јевреjа у 2. свjетском рату. Али то питање само скреће пажњу са важниjих ствари када се покушава сагледати цjелокупна слика улоге Ватикана за вриjеме рата.

Право питање jе да ли jе Ватикан подржавао свjетски поредак коjи jе Трећи Раjх обећавао дониjети, или бар неке његове аспекте, поредак у коjем су мртви Јевреjи само колатерална штета – за чим jе Пиjе свакако зажалио. Одговор се може пронаћи у региjи коjа се обично игнорише иако повезуjе свjетске ратове: Балкан.

Католичка црква jе тражила бедем против надирућег, окрутног комунизма коjи уништава цркву, али тиме jе подржала хрватски покрет под називом Усташе, коjи jе постао геноцидни режим нацистичког сателита Хрватске.

Амерички историчар Џаред Израел указуjе на чланак из Њуjорк таjмса у издању од 17. фебруара 1941. године коjи говори о томе како jе надбискуп загребачки (хрватски главни град), Алоjзиjе Степинац одржавао конференциjе у Ватикану „тражећи слободу за католичке свештенике коjи су притворени у [пред-нацистичкоj] Хрватскоj због повезаности са дистрибуциjом памфлета ‘Слободна Хрватска’ за коjе jе заслужан Анте Павелић.“ Павелић, коjи jе jедном критиковао Хитлера зато што jе испочетка био преблаг према Јевреjима, био jе оснивач фашиста, Усташа, коjи су вршили терористичке акте у циjелоj Европи да би „ослободили“ Хрватску од Југославиjе. Једна његова позната изрека jе „Добар Усташа jе онаj коjи може ножем извадити диjете из маjчиног стомака.“

Израел обjашњава значаj поменутог чланка из Таjмса:

„Ухапшени свештеници су агитовали за фашистички пуч“, а да су ово били одметнути свештеници, Ватикан би према њима предузео дисциплинске мjере и можда издао саопштење у коjем их се осуђуjе. Свакако не би одржавао конференциjе на високом нивоу да организуjе њихову одбрану.“

У то вриjеме Павелић jе имао уточиште у Мусолиниjевоj Италиjи, гдjе су његови усташки воjници обучавани, након што га jе Француска осудила на смрт jер jе планирао и спровео двоструко убиство jугословенског краља Александра И и француског министра вањских послова Луиjа Бартоуа. Када jе Хитлер извршио инвазиjу на Југославиjу у априлу 1941. године, Павелић jе активиран и постао фирер, или „Поглавник“ нове, клерно-фашистичке Хрватске.

Надбискуп Степинац одржао jе банкет за Павелића, благословио усташког вођу и режим, и назвао их „божjа рука на дjелу“, и уговорио да Пиjе XII прими Павелића наредног мjесеца. Ово се десило четири дана након масакра у Глини, гдjе су Усташе закључале стотине православних Срба у њихову цркву и спалили jе, што jе постало стандардна пракса у Павелићевоj Независноj Држави Хрватскоj. Пиjе XII jе примио Павелића упркос захтjева jугословенског изасланика да то не учини због злочина коjи су се дешавали.

У jулу исте године, Павелићев министар образовања Миле Будак, jавно jе дао концепт чишћења коjи се већ спроводио над Србима: Трећину побити, трећину прогнати, трећину покрстити.

Тог августа, више од хиљаду Срба окупило се у jош jедноj цркви у Глини да се покрсте, након чега им jе шеф загребачке полициjе Божидар Чороуски рекао: „Сада када сте сви католици, гарантуjем да вам могу спасити душе, али не могу вам спасити тиjела“. Након тога су у цркву ушли усташке присталице са тољагама, ножевима и сjекирама и побили све осим jедног човjека, Љубана Једнака, коjи се претварао да jе мртав и онда се искрао из масовне гробнице у коjу су га убацили.

Пиjе и Павелић наставили су да размjењуjу „срдачне телеграме“, како jе Владимир Дедиjер, бивши копредсjедаваjући Међународног трибунала за ратне злочине Бертранда Расела, написао у своjоj књизи из 1992. године Југословенски Аушвиц и Ватикан. Хрватска католичка штампа стално jе обjављивала позитивне чланке о режиму.

У своjоj новоj књизи Хронике Краjине: Кратка историjа Срба у Хрватскоj, Славониjи и Далмациjи, др Срђа Трифковић пише: „Дио римокатоличке хиjерархиjе постали су де факто саучесници, као и већина свештенства. Водећи расни ‘теоретичар’ НДХ био jе свештеник, др Иво Губерина… Подстицао jе ‘чишћење Хрватске од страних елемената’ било коjим средствима. Његове ставове jе подржавао и утицаjни вођа усташког Централног уреда за пропаганду, фра Грга Пеjновић.

„Када су анти-српски и анти-jевреjски расни закони ступили на снагу у априлу и маjу 1941. године, католичка штампа их jе поздравила као виталне за ‘преживљавање и развоj хрватске нациjе’… Надбискуп сараjевски (коjе jе тада било дио Хрватске) Иван Шарић изjавио jе… ‘Глупо jе и нечасно од Кристових сљедбеника да мисле да се борба против зла може водити… у рукавицама.“

Њемачка jе направила необичан потез и Хрватскоj повjерила управљање своjим концентрационим логорима без надзора. Срамотно jе то што jе свештенство халапљиво похрлило у крвопролиће и служило као стражари, командири и џелати у 40 логора, од коjих jе наjозлоглашениjи Јасеновац, трећи по величини логор Холокауста, али о коjем се наjмање говори. Тамо су убиjали Србе, Јевреjе, Роме и Хрвате антифашисте. 29. августа 1942. године, фратар из манастира у Широком Бриjегу, Петар Брзица, освоjио jе прво мjесто у наjбржем убиjању Срба, хвалећи се са 1350 закланих у jедноj ноћи.

Историчар Карл Савић цитира извjештаj Асошиjетид преса у коjем се говори да jе „свештеник са Петрићевца предводио хрватске фашисте наоружане сjекирама и ножевима у оближње село. У нападу 1942. године поклали су 2300 Срба.“ Свjедочење jедног преживjелог тог масакра 7. фебруара у селу Дракулић каже: „Приjе него што су поклали одрасле, нерођена дjеца су дивљачки извађена из утроба маjки и заклана. Преосталоj дjеци у селу, сви су били млађи од 12 година, усташе су брутално одсjекли руке, ноге, носеве, уши и гениталиjе. Младе дjевоjке су силоване и убиjене, док су њихове породице биле присиљене да гледаjу злостављање и покољ. Наjгротескниjа тортура била jе кад су одсиjецали главе дjеци и бацали их у крила њихових маjки, коjе су и саме онда побиjене.“

Архивске фотографиjе садизма од коjих би и режисери хорор филмова зацрвењели преживjеле су и до данас: Усташе показуjу главу православног свештеника; сељанка без очиjу; гурање Срба и Јевреjа са литице; Србин са тестером на врату; и насмиjешени усташа коjи држи срце коjе jош куца познатог индустриjалца Милоша Теслића, коjи jе приjе тога кастриран, распорен, а уши и усне му одсjечене.

Италиjански писац Курцио Малапарте у своjоj књизи Капут из 1944. године даjе слиjедећи детаљ: „Док jе (Павелић) говорио, зурио сам у плетену корпу на Поглавниковом столу (коjа) се чинила пуна дагњи, или острига… ‘Да ли су то далматинске остриге?’, упитао сам. (Павелић) рече смиjешећи се, ‘То jе поклон од моjих лоjалних усташа… Двадесет кила људских очиjу.’“

У своjоj књизи из 1991. године Несвето троjство: Ватикан, нацисти и шваjцарске банке, репортер Марк Аронс и бивши адвокат америчког Министарства правде Џон Лофтус потврђуjу ужасне хрватске злочине, као и књига Геноцид у сателитскоj Хрватскоj 1941. – 1945. аутора Едмонда Париса: „Италиjани су фотографисали усташу коjи jе носио два ланца људских jезика и ушиjу око врата.“

Прошло jе 60 година, а свиjет jош увиjек не зна причу из ратне Хрватске, гдjе Ватикан не само да се ниjе оглашавао против злочина, не само да jе мирно гледао геноцид милион људи, већ и након тога никад ниjе изразио каjање због проливене православне крви, како jе то урадио за проливену jевреjску крв. Зато, jер свиjет то никад ниjе захтиjевао. Што указуjе на исте слутње коjе су пратиле jевреjске групе о искрености Ватикана, поготово по питању невољности да се отворе архиве о понашању Пиjа у 2. свjетском рату.

Човjек не може да се не запита да ли jе Ватикан као институциjа тихо навиjао за десетковање своjих православних ривала. Степинац, коjи jе фотографисан како благосиља усташе приjе предстоjеће битке или покоља, Пиjу jе у маjу 1944. године послао добре виjести о 244.000 присилних покрштавања. (Сам Пиjе jе могао слушати Би-би-сиjеве радио емисиjе као ону од 16. фебруара 1942. године: „Православци се насилно покрштаваjу у католичанство, а не чуjемо да надбискуп проповиjеда побуну. Умjесто тога извjештаjи говоре да он учествуjе у нацистичким и фашистичким парадама.“) Посматраjући ликвидациjу православаца у хрватскоj, замjеник Хаjнриха Химлера, Раjнхард Хеjдрих написао jе Химлеру писмо17. фебруара 1942. године у коjем каже: „Јасно jе да тензиjа између Хрвата и Срба понаjмање ниjе сукоб католичке против православне цркве.“

Нису Јевреjи ти коjима Црква дугуjе наjвеће извињење због 2. свjетског рада, већ Срби. Ако тиме што ниjе говорио о европским Јевреjима се Пиjе надао да ће избjећи да угрози милионе католика, шта jе могао бити разлог да не каже ништа о Хрватскоj, коjа jе сама ужасавала нацисте до те мjере да су њемачки и италиjански воjници почели штитити Србе од усташа? И коjи би то био ризик по вjернике у Хрватскоj?

Чланак у Вошингтон таjмсу од 5. jула 1994. године покушао jе да дође до истине зашто се толико мало зна о хрватском поглављу у 2. свjетском рату, и због чега се тако риjетко говори о Јасеновцу: „Годинама су jезиви детаљи… званично остали табу. Иако су документи и свjедочења испрва игнорисани, а онда на мистериозан начин уклоњени из међународних архива… сада се чини да jе огромна међународна завjера коjа jе укључивала маршала Јосипа Броза Тита… Уjедињене нациjе, неке званичнике Ватикана и чак неке jевреjске организациjе настоjала да заувиjек закопа причу о Јасеновцу… Титова парола била jе ‘братство и jединство’, и у остваривању ових циљева покушао jе да избрише поглавље о Јасеновцу. Запад jе генерално на то пристао, поготово након што се Тито разишао са Стаљином 1948. године. Ватикан jе желио да заштити римокатоличке Хрвате, коjи су били добровољни заступници нациста на Балкану.

„Мало jе теже обjаснити ћутање jевреjских организациjа…покоjни Милан Булаjић из београдског Музеjа геноцида, сусрео се са званичницима Музеjа холокауста (у Вашингтону) да сазна зашто нико не помиње jугословенске Јевреjе коjи су тамо умрли. Чини се да ниjе добио директан одговор… Када се Југославиjа распала 1991. године… jединице сада независне Хрватске су на кратко заузели локациjу и, према српским изворима, уништили оно што jе остало од логора и уништили сву преосталу евиденциjу.“

Дугуjемо извињење католичком свештенству чиjи су апели Цркви били игнорисани. Надбискуп Мишић из Мостара у Херцеговини, тражио jе од Степинца да искористи своj утицаj код власти и сприjечи масакре. Булаjић jе писао и о групи словеначких католичких свештеника коjи су „послани у Јасеновац jер су одбили да служе мису захвалницу за усташког вођу Анту Павелића… Један од заточених словеначких свештеника, Антон Ранташа, успио jе да побjегне… 10. новембра 1942. године он jе обавиjестио (Степинца и папинског легата Рамира Марконеа)… о геноциду коjи се врши у Јасеновцу. Речено му jе да ћути.“

Слично, историчар Савић пише: „Важно jе нагласити да су Степинцу судили и осудили га… римокатолички Хрвати… под режимом римокатоличког Хрвата… Многи историчари коjи су документовали геноцид усташке НДХ су римокатолички Хрвати, као што jе Виктор Новак.“

У своjоj књизи Иза љубичасте завjесе из 1950. године, Валтер Монтано писао jе о суђењу Степинцу: „Циjела поворка свjедока тужилаштва свjедочила jе у Загребу 5. октобра 1946. године, да су католички свештеници наоружани пиштољима ишли да покрсте православне Србе и онда их масакрирали… Већина свjедока били су хрватски католици, сељаци и радници.“

Уистину, исто као што и кривица за прећутно одобравање геноцида и бjекство починитеља након тога не може пасти само на „неколико поjединаца“, више него неколико поjединаца заслужуjе заслуге за супротне радње. На примjер, Јевреjе jе спашавала циjела католичка нациjа Италиjе (у њеном сувереном облику приjе 1943. године), укључуjући и команданта Ферамонти концентрационог логора коjи jе „рекао да jе посао заштитити заточенике, а не убити их“, како jе то агенциjа УПИ извиjестила 2003. године. Ниjе онда изненађење да су италиjански воjници такође интервенисали код покоља Срба од стране Хрвата и Албанаца коjи су били на страни сила Осовине на Косову.

На жалост, умjесто да дистанцира Цркву од Алоjзиjа Степинца, ватиканске новине Л’осерваторе Романо написале су да jе „ово суђење, суђење Католичкоj цркви“. Шокантно jе да jе њуjоршки кардинал Френсис Спелман назвао жупну школу у Ваjт Плеинсу по Степинцу, а 1952. године Пиjе XII га jе поставио за кардинала. Онда, папа Иван Павле II беатификовао jе Степинца 1998. године и поред захтjева Центра Симон Визентал да се таj чин одгоди док се кардиналова улога у рату боље не проциjени.

Хрватске групе (а и неки хрватски Јевреjи) чак су доставили апел Јад Вашему да се Степинцу да титула Праведни међу народнима, пошто jе спасио неке Јевреjе под условом да се покрсте. На то jе Јад Вашем морао да одговори на скоро апсурдан начин: „Особе коjе су помагале Јевреjима, али истовремено су сарађивале или биле повезане са фашистичким режимом коjи jе учествовао у прогону Јевреjа у организациjи нациста, могу бити дисквалификоване за добиjање титуле Праведног“.

Исто се треба рећи и за папу Бенедикта и његова настоjања да канонизуjе Пиjа XII. Чак иако jе порицао Степинчеву добро познату повезаност са усташама, Пиjев Ватикан служио jе као веза за криjумчарење усташа послиjе рата. Према документима Сjедињених Држава са коjих jе скинута ознака таjности у недавноj тужби против Банке Ватикана за прање новца од усташког плиjена – коjи се користио за финансирање биjега и трошкове живота усташа послиjе рата – Павелић jе био сакривен у хрватском католичком самостану у Риму. Канцелариjа америчког Контраобавjештаjног корпуса 12. септембра 1947. године подниjела jе извjештаj да „Павелићеви су контакти на тако високом положаjу и његова тренутна позициjа jе тако компромитуjућа по Ватикан, да би било какво изручење овог субjекта задало тежак ударац Римокатоличкоj цркви“. Из Рима, Павелић jе побjегао у Аргентину гдjе jе постао савjетник Хуана Перона за сигурност, коjи jе издао хиљаде виза за усташе у биjегу.

Харец (израелске новине) су 2006. године извиjестиле да jе монсињор Ђовани Батиста Монтини, Пиjев државни подсекретар, а касниjе папа Павле VI, сазнао о „истрази коjу jе спроводила jединица Вилиjема Говена (контраобавjештаjац америчке воjске). Монтини се жалио на Говена његовим надређеним и оптужио га да jе прекршио Ватиканов имунитет jер jе улазио у црквене зграде, као што jе хрватски колеџ, и тамо спроводио истраге. Циљ ове притужбе jе био да се омете истрага“.

Саопштење за штампу из маjа 2007. године коjе jе издао адвокат тужитеља Џонатан Леви у случаjу Банке Ватикана каже: „До данас, Ватиканови адвокати… инсистираjу да прање новца од плиjена коjе су узеле Силе осовине ниjе прекршило нити jедан међународни закон, пошто су жртве усташа, углавном православни Срби, технички били грађани ‘Независне’ Хрватске. Непокаjнички тон Ватикана лош jе за Пиjа XII и тренутну контроверзу око његовог проглашења за свеца“.

Ватиканова стална криза идентитета поводом 2. свjетског рада била jе очигледна прошлог септембра када jе, након боцкања од стране хрватских власти, бискуп загребачки Јосип Бозанић одржао 60 година закашњелу посjету Спомен-подручjу Јасеновац, и био први званични представник хрватске цркве коjи jе присуствовао годишњоj мемориjалноj церемониjи. Умjесто извињења, Бозанић jе бранио Степинца и Цркву, и искористио дуго очекивани тренутак да такође жали за масакром нациста у бjекству од стране партизана у Блаjбургу, у Аустриjи, гдjе jе годишња комеморациjа коjу спонзорише хрватска влада веома добро посjећена од стране католичких званичника. Ватикан ниjе укорио Бозанића, као што ни не ради у случаjу толеранциjе хрватске цркве према свеприсутноj про-нацистичкоj симболици у тоj земљи, коjа се поново поjавила као хрватска ‘култура’ почетком деведесетих година.

Сам Предсjедник Стjепан Месић, коjи jе управо отишао са ове позициjе након 10 година, недавно jе морао затражити од Ватикана да више обрати пажњу на jедног бискупа и воjног капелана коjи редовно рецитуjе насилну пjесму коjа завршава са усташком паролом: „За дом, спремни“.

Овдjе jе риjеч о балканскоj земљи коjа ће убрзо постати чланица ЕУ. Ту су нас довеле децениjе избjегавања, скретања са теме и заташкавања. Нешто чему jе доприниjело занемаривање Јасеновца, наjвећег стратишта на Балкану, од стране самог Пиjа II за вриjеме његове три посjете Хрватскоj. То нас такође доводи до спектакла прошлог Децембра када jе папа Бенедикт имао приватну аудиjенциjу са Марком Перковићем, пjевачем озлоглашене клеро-фашистичке рок групе Томпсон, коjа се редовно заклиње са „За дом, спремни“ и на раниjим албумима има оде концентрационим логорима. Многи Томпсонови обожаваоци користе нацистичке поздраве, а опатице и политичари посjећуjу њихове ‘патриотске’ концерте.

Људи закопаваjу историjу да би jе поновили. Џон Ранц, предсjедник удружења Преживjели Бухенвалда, у писму Њуjорк таjмсу из 1996. године написао jе: „Иронично, уз помоћ САД-а, Фрањо Туђман (предсjедник из деведесетих) прошле године успио jе да постигне оно што нацисти и њихови сарадници из 2. свjетског рата нису могли, тj. да искориjени циjелу српску популациjу из Краjине… Фашистички режим Анте Павелића из 2. свjетског рата се данас у Хрватскоj званично рехабилитуjе. Улице и jавне зграде добиjаjу називе по архитектима Холокауста, валута из нацистичке ере jе оживљена, док се броjеви и опсег људског покоља прекраjаjу“.

Да историjа ниjе бачена у масовну гробницу, публицисти са Запада би можда имали могућност да боље разумиjу балканске ратове, с обзиром да jе до 1991. године било „нормално убиjати Србе“, како jе то рекао Жарко Пуховски из Хелсиншког комитета за људска права. Када се Хрватска отциjепила од Југославиjе у jуну 1991. године, а Ватикан jе био први коjи jу jе признао упркос упозорења из УН-ове резолуциjе да би то могло угрозити мирно рjешење, преживљавање jе диктирало да се Срби отциjепе од сецесиониста. „Неколико дана након што су Хрвати обjавили рат“, пише историчар Израел, папа Иван Павле II „послао jе писмо jугословенскоj влади у коjем захтиjева да не гуше побуну“. И тако се десило да су 1991. године три хрватска воjника видjела „пуне камионе надувених тиjела коjа заудараjу, маjку и дjецу разнесене бомбама, и некога ко jе носио огрлицу од ушиjу“, како jе Роjтерс извиjестио 28. jануара 1998. године.

И тако се десило да jе Туђман био уважени гост на инаугурациjи Мемориjалног музеjа Холокауста САД 1993. године, упркос томе што jе рекао да jе „900.000 умрло, не шест милиона“, и ишао jе дотле да jе називао Јасеновац „митом“, преко тога да jе кривио Јевреjе за убиства коjа су се тамо десила, до тога да jе понудио званично извињење за 20.000 Јевреjа коjи су тамо убиjени, али не и за неколико стотина хиљада Срба. И тако се десило, да су 1995. године хрватски воjници са усташким ознакама очистили Краjину од Срба, уз ваздушну подршку САД-а, а преживjели масакра у Глини Љубан Једнак jе jош jедном побjегао да спаси своj живот и на краjу умро као избjеглица 1997. године.

И тако се десило да 2005. године када jе хашка тужитељица Карла дел Понте сазнала да се генерал Анте Готовина, оптужен за ратне злочине у деведесетим, криjе у фрањевачком самостану у Хрватскоj, ова римокатоличка дама била jе „веома разочарана што се суочила са зидом шутње од стране Ватикана“, коjи би, како jе рекла Деjли телеграфу, „вjероватно могао сазнати за неколико дана у тачно коjем од 80 самостана у Хрватскоj се он криjе.“

И тако се десило да jе 2006. године на инаугурациjи дотjераног jасеновачког спомен-подручjа, Ефраим Зуроф из Центра Симон Визентал примиjетио „да недостаjе било каква идентификациjа особа коjе су одговорне за описане злочине… Запањен да ниjедан од говорника ниjе поменуо… наjвеће хрватско суочавање са своjом усташком прошлошћу – процесуирање и пресуда за команданта Јасеновца Динку Шакића… Да ли то значи да jе кажњавање таквог криминалца… толико непопуларно, чак и данашњоj у Хрватскоj…?“

И тако се десило да jе Шакић сахрањен прошлог jула у пуноj нацистичкоj униформи, а отац Вjекослав Ласић, jедан од многих коjи воде мисе у част Анте Павелића, водио jе службу. „Независна Држава Хрватска jе темељ данашње домовине Хрватске“, рекао jе Ласић. „Сваки частан Хрват jе поносан на име Динке Шакића.“

Након што нити jедан хрватски званичник ниjе проговорио против ове представе, Зуроф jе позвао предсjедника да осуди организаторе и подсjети хрватску jавност да jоj jе Шакић донио срамоту, а не понос.

Кроз брижљиво чување подиjељене лоjалности Цркве у 2. свjетском рату канонизациjом подвоjеног папе из тог периода, Црква би показала jавности каква jе у ствари. Али Црква jе боља од збира своjих лошиjих диjелова. Канонизациjа Пиjа XII била би неправедна по католике коjи су урадили више од њега, и увреда за католике у циjелом свиjету. Пиjа не треба ни демонизовати нити светити.

Аутор се специjализовао за региjу Балкана и неплаћени jе члан савjетодавног одбора Америчкоj савjета за Косово.

Аутор: Џулиjа Горин

Извор: jpost

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top