Масакр на Светог Николу: 56 Срба у Горњој Јошаници код Фоче пре 26 година заклано ножевима и секирама

На дан када је требало да сломе крсни колач десет јошаничких засеока је сравњено са земљом.

Данас је тачно 26 година од једног од најмасовнијих и најмонструознијих злочина из прошлог рата, од убиства 56 Срба у Горњој Јошаници код Фоче, који су страдали 19. децембра 1992. године на кућном прагу, на дан када је требало да прославе крсну славу.

У нападу је учествовало око 600 припадника такозване Армије БиХ, у десет група распоређених на десет јошаничких засеока, које су сравнили са земљом.

Хладнокрвно су убијени 21 жена, као и троје деце – Драгана Вишњић од десет година, њен три године млађи брат Дражен и двогодишња Данка Тановић.

Ученица четвртог разреда Основне школе “Веселин Маслеша“ у Фочи Драгана Вишњић и њен брат Дражен претходног дана су из Фоче са родитељима дошли код деде и бабе на славу.

Убијено је укупно 16 Вишњића, а Душанка Лаловић, тада Вишњић, једна је од ретких из ове фамилије која је успела да побегне испод ножа.
– Најстрашније је што су две комплетне породице побијене, породица Вукадина Вишњића и породица Стојке Вишњић – каже Лаловићева, којој је погинуо отац Томо.

На дан када је требало да сломе крсни колач, убијени су деда Вукадин Вишњић (64), његова супруга Зорка (64), њихова два сина Драгољуб (39) и Милан (33), Драгољубова супруга Олга (31) и њихово двоје деце, Драгана (10) и Дражен (7).

Сви укућани су побијени и у породици Стојке Вишњић (68), која је страдала заједно са својом снахом Гојом (44), унукама Зором (22) и Ранком (24), унуком Влатком Вишњићем (20) и праунуком Данком Тановић (2), Зорином ћерком.

Убијено је и девет чланова фамилије Kулић, по пет у фамилијама Грујичић и Благојевић, затим четворо Давидовића, по троје Јегдића, Пљеваљчића и Стојановића, двоје Мићевића и Ивановића, те по један члан из породица Шкипина, Стевановић, Јагодић и Тановић.

Медицинар у пензији Славко Ђорђевић, коме су убијени сестра Јела Вишњић (50) и зет Миладин Вишњић (52) примио је тела у мртвачници фочанске болнице, фотографишући сваку жртву понаособ.

– Почињен је несхватљив злочин. Сви су погинули клањем, убијањем тврдим предметима, ножевима, секирама. Нити су се бранили, нити су имали оружје да се бране – каже Ђорђевић.

Присећа се да је његова сестра избодена ножем у трбух и на крају усмрћена убодом у врат.

– Мог зета су секли ножем, од стопала до глутеуса неколико резова мишића су направили, а разбили су му чело, шаке и стопала да не би могао да бежи. Разбијали су неким предметима лобање и секли преко лица и носа, одсецали уши – прича Ђорђевић.

Познати су наредбодавци из ратног председништва општине Горажде и војног врха такозване Армије БиХ, као и непосредни командири јединица на терену, али се на подизање оптужница још чека.

Душанка Лаловић каже да нема тог суда где није давала изјаве – од Требиња до Тужилаштва у Сарајеву, а предмет је, наглашава она, био и у Хагу одакле је враћен.

– Никада нико није окривљен. Kако неко може да живи 25 година, а да зна да је починио такав злочин. А гледајте симболике, Хаг се ове године затвара, баш на Никољдан, а за злочин у Јошаници који је почињен на Никољдан нико није одговарао. Kо је убио 56 људи, који су криви само што су били Срби и што су славили своју славу. Знају се починиоци овог злочина, писали су они књиге о свом јунаштву, али и дан данас ником ништа, правда ћути – рекла је Лаловићева.

Пре две године, на имању Вишњића започета је градња цркве задушнице у знак вечног сећања на јошаничке мученике. Годишњица злочина званично је обележена у мају, на летни Никољдан, а породице погинулих данас су обишле гробља у Јошаници и Фочи и запалиле свеће за душе невино страдалих.

Извор: СРНА