Марвеним вагонима за Копривницу

Влак је 28. априла предвечер кренуо према Бјеловару. Дуго ниједна од породица није знала куда су ти људи одвезени. По изјави Марије Босанац, то је потрајало око три недјеље. Говорило се да су отјерани на рад у Њемачку. Никоме није ишло у главу да се толики људи могу поубијати! Љуба, невјечана жена Дане Бобића, негдје је дознала да су у Копривници, у логору „Даница“. Мајке, жене и сестре почеле су одлазити у Копривницу, односити храну и чисти веш. Из страха да иду на жељезничку станицу у Грубишном Пољу, оне су одлазиле у Шпишић Буковицу па одатле влаком у Копривницу. Кад се мајка вратила из прве посјете, донијела је очеве дугачке гаће са крвавом ногавицом. Било је очито и јасно да је ногавица просјечена ножем, вјеројатно бајонетом.

Ево сад још једног примјера “многогодишњег пријатељства” православних Срба и католика Хрвата – сваке јесени уочи тринаестог септембра, “Мариња”, крâма код цркве Св. Јосипа слави великом процесијом име Маријино. Тај дан славе сви домаћини у селу. Из околних села долазе и гости католици у српске куће, и обратно. Уочи тога дана, годинама су у српска дворишта, пријатељима Србима долазили пријатељи Хрвати из Шпишић Буковице. Били су и јесенас. Они су долазили коњским запрегама са дугим лотрама. У колима је било грожђа, бресака и вина. Дали би они нама дјеци и грожђа и бресака, али ми бисмо своје жеље и допуњавали, увлачећи руке између плетница лотри, па кроз сламу којом је био обложен садржај довезен на продају за сутра. Тако би извадили још по коју брескву. Интересантно је да ти људи („пријаки”, како су се међусобно ословљавали домаћини и они) нису одсједали код околних Чеха, Мађара, Шваба и Хрвата. Годинама су долазили само у српска дворишта. К нама и у дједову кућу долазили су пријаки Белше, стари Мартин и Цветко.

Наше јадне жене сад су навратиле код дугогодишњих “пријака” – да им се пожале што се догодило, те да упитају да ли би можда могли нешто да помогну, јер они годинама знаду какви су то људи, њихови пријатељи Срби. Одмах су ту молбу одбили: „То мора тако бити, то је нова власт, а у сваком житу има кукоља. Ми ту не можемо ништа учинити”. Једва су их примили да преспавају, а, јадне, дошле су предвечер како би сутра имале цијели дан на располагању да дочекају своје рођене кад се буду враћали са посла на шодерици, и да им некако уруче пакете. Било је ту различитог малтретирања – чекања пред вратима “Данице” на сунцу, али и новчаног подмићивања усташа-чувара.

Из „Данице” се вратило пар дједова, један младић и још два-три човјека из мијешаних бракова. Међутим, ни они се нису сви вратили (Лазо Ковачевић из Ивановог Села). Приликом једне посјете, негдје у јулу 1941. године, женама које су дошле у посјету речено је да су сви наши људи отишли на рад у Њемачку. И поред сумње у добронамјерност тога рјешења, прихваћено је и оно као боље у односу на ове домаће звијери. Нажалост, ускоро су дошле злослутне и зле вијести: ти наши јадници виђени су у Госпићу. Кад су тјерани кроз Госпић, сви прозори су морали бити затворени, а ролетне и шалопорке спуштене и затворене.

На Велебиту, на удаљености 60 метара од Шаранове јаме: спомен плоча (које више нема) и недовршен споменик (кога више нема)

Др Ђуро Затезало, на Велебиту, испред зида са спомен-плочама код Шаранове јаме 1990. године

< Неколико ширих, аутентичних свједочења                      Садржај            Колоне смртника иду према Велебиту >