У давне дане
У давне дане звери и људи,
у страшно време мржње и мрака,
пред строј за паљбу, изведе Немац,
тек пробуђеног, босог дечака.
К’о црне але, зинуше цеви,
гладне за задњим детињим дахом…
Тад осмех сину на малом лицу,
а крвник стаде, залеђен страхом.
„Да ли ви мене плашите, чико,
што сам у туђем јабуке брао?
Ил’ што сам просјаку, кришом од мајке,
најбољу очеву кошуљу дао?
Ил’ што сам лани засп’о у хладу,
а овце ушле у младо жито?
Или што нисам сва слова знао,
када ме јуче учитељ пит’о?
Ал’ бићу добар, ево, реч дајем!
-зашто се они мрште толико?
Шта оно чине, зар пушке пуне?
Зар ће ме стварно убити чико?“
Окрете леђа Немац и оде,
па диже руку, знак строју даде,
полете јато гугутки белих,
крваво сунце за брдо паде.
У давне дане звери и људи,
у страшно време мржње и мрака,
стрељан је стрељачки строј Германа,
осмехом једног српског дечака.
Марко С. Марковић