Malo je boraca za srpsko pismo

(Drugo pismo prijatelju i jakom saborcu za ćirilicu)

Malo koga znam od mlađih koji bi se borili za ćirilicu, a da su na pravi način obavešteni da ćirilici (kao ni bilo kom drugom pismu) nema spasa u normiranom dvopismu za jedan jezik.

Mladi se ređe javljaju da se bore za srpsku azbuku. Javio mi se ovih dana jedan pisac iz Jagodine kome je više od 80 godina. Učlanio je sebe i suprugu u „Ćirilicu“ (Novi Sad, 2001). On obećava da bi nešto radio.

Siroti čovek u devetoj deceniji želi da spasava ćirilicu.

Omladina nam je, gotovo se slobodno može reći, satrvena svim i svačim. Ponajpre lažima, propagandom, obmanama, lošim učenjima u školama. Niti je dovoljno naučena da radi niti ovde može da nađe pristojan posao od koga može da živi. Sistem i vlast mogu da unište narod, da ga obogalje, da ga onesposobe za život.

Bez predaje, do poslednjeg daha

Teško možemo mi volonterski da „školujemo narod“ i omladinu ako to plaćena škola ne radi. Ako naš narod i omladinu uči škola da je „bogatstvo to što mi Srbi jedini na svetu imamo dva pisma“ – to zvuči veoma primamljivo. Kako da ubedimo decu koju škola o pismu laže? Kako da ubedimo neuke i zlonamerne prema danas „alternativnoj ćirilici“, srpskoj svetinji, u zlo od dva pisma za jedan jezik i njegov narod, ako to neće da shvate lingvisti koji su (na hiljade njih) plaćeni da omladinu uče svaki dan na časoviama koje je stvarno njihovo pismo za njihov jezik. Naši stručnjaci za jezik, jedibni u svetu, uče srpsku decu da je dobro i korisno biti „šizofren“ u deobi svoga naroda na dva pisma u svom jeziku!
Ovo što govorim, naravno, ne znači predaju. Za otadžbinu, svog roditelja, za svoje dete, za svoj jezik na svom pismu bori se do poslednjeg daha. Nego malo to nas čini. A još manje nas to čini na isperavan i najbolji način. Sve dok plaćeni za taj posao od države neće da shvate zašto niko drugi ne predvaja svoj narod na dva pisma, teško je sačuvati ćirilicu. Ćirilicu ubija to na šta ti i ja neprekidno ukazujemo (svuda gde nas ne cenzurišu), pišemo i govorimo. Dva su pisma samo Srbima uvedena s jasnim ciljem – učiniti ih oba „srpskim“, da bi im se onda jedno pismo izbacilo i nametnula „naša latinica“. To je najpre bio cilj vlasti koja je zloupotrebila lingviste posle Novosadskog dogovora (1954). A baš su lingvisti, svojevremeno zloupotrebljeni, danas postali barjaktari dokrajčivanja ćirilice u rešavanju pitanja pisma u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske.

Lingvisti preuzeli primat u eutanaziji srpske azbuke

Ranije je bila glavni krivac (komunistička) vlast koja je sve protiv pravoslavlja i ćirilice osmislila i sprovodila, a danas su glavni krivci lingvisti koji su za izgon ćirilice preuzeli glavnu ulogu, jer pismo i jezik danas aktuelnu vlast uglavnom ne zanima. Vlast pismo zanima samo toliko koliko ne sme da „izbaci“ drugo pismo, jer se boji reakcije iz sveta jer shvataju da je to „oduzimanje prava nekoj nacionalnoj manjini ako Srbi svoj jezik pišu samo svojim pismom“.

Vlast, doduše, još od Miloševića svoje ispise šalje uglavnom na ćirilici, ali ne traži više ni od koga da se te ustavne odredbe drži niti spominje tu takvu ustavnu odredbu. Tako su lingvisti uzeli sebi za pravo da, protivno ustavnoj odredbi u Članu 10. Ustava Srbije, određuju i dalje po komunističkom izumu za Srbe i alternativno pismo.

Lingvisti su u srpskim jezičkim instritucijama, daakle, danas ključni predvodnici u zatiranjub pisma držeći se svog unikatnog izuma u svetu – po kome Srbima treba postepeno zameniti njihovu ćirilicu preko šizofrene i neodržive, i nepostojeće više u svetu, „ravnopravnosti pisama“

(Na Vaskrs, 1. maj 2016)

Autor: Dragoljub Zbiljić

Izvor: Srbin.info

Vezane vijesti: