Mali dečaci, veliki ratovi

Po rečima Lika de Vosa, profesora na Univerzitetu u Levenu, postojao je plan da se atentat na Franju Ferdinanda izvrši još 1913. u Blankenberheu.

Jedan drugi primer je Marinus van der Lube, koji je svoj otpor prema nadolazećem nacizmu platio glavom. Godine 1931. krenuo je pešice kroz Jugoslaviju u pretpostavci da će tako stići sve do Kine. Kakav lik! Nije tada imao pojma da će završiti na stepenicama Rajhstaga kao njegov navodni palitelj. Možda je i on bio jedan od brojnih mesečara koji nisu ispravno sagledavali razmere. Ne mogu da se ne setim i revolucionarnih šezdesetih kada su se provosi nagutali silnog suzavca zarad boljeg društva. Prirodno je očekivati, dakle, da bi se u Amsterdamu moralo naići na više razumevanja za Principa nego u Sheveningenu. U Hroningenu u svakom slučaju prate isti tok misli kao i mi, jer su i tamo povezali Gavrila Principa i Marinusa van der Lubea u nizu predavanja pod naslovom „Mali dečaci, veliki ratovi” (održanih početkom aprila 2014).

Na primerenom sam, dakle, mestu ovde, uz vegetarijanski burger i kafu iz fer trgovine, a s anarhističkom literaturom nadohvat ruke, jer centar ima i svoju biblioteku. Imaju li ovde Bakunjina i Kropotkina, Principovu omiljenu lektiru? Ili vašeg belgijskog Emila Verharena koji je zainteresovao mladobosance za mladu belgijsku demokratiju u kojoj su, izgleda, pronalazili inspiraciju. Bogami, tu su! Ovi mislioci su očigledno još prisutni u anarhističkim čitaonicama. „Crnu ruku”, roman flamanskog pisca Luja Paula Bona, inače takođe vidim ovde na polici. Po zidovima nema Principovih stihova, ali zato ima misli srodnih duša:

„Pobuni je sve neophodno. Novine i knjige, oružje i eksploziv, premišljanje i zaklinjanje, otrov, bodeži i arsenik. Jedino je pitanje kako to kombinovati.” (anonimno)

„Ja ne glasam, snovi ne mogu da stanu u glasačku kutiju.”

„Mi ne želimo da propadnemo zbog kapitalizma, zato kapitalizam mora propasti zbog nas.” (Zapata)

Pa ipak jedan od stalnih gostiju ovde naziva Principa teroristom.

Diskutabilan pojam, pokazaće se.

Ali da pogledamo najpre kakve je posledice izazvao pucanj u leto 1914. Na belgijskoj obali su se pre svega zabrinuli zbog mogućeg smanjenja prihoda od turizma. Srećom, većina nije znala da su ih posledice mogle zadesiti još godinu dana ranije, da su već tada ostvareni planovi atentata na uzvišenog banjskog gosta Franju Ferdinanda. Po rečima Lika de Vosa, profesora na Univerzitetu u Levenu, postojao je plan (Crne ruke?) da se u Blankenberheu još te 1913. izvrši atentat, čime bi ta banja pretekla Sarajevo. U Belgiji je život, dakle, jednostavno tekao dalje, išlo se na izlete kao u slučaju Stejna Strevelsa, ili se kao u Blankenberheu brinulo zbog nedolaska platežno moćnih gostiju:

„Užasna vest o stravičnom ubistvu austrijskog nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove žene ostavila je težak utisak u našem banjskom mestu. Austrijski prestolonaslednik je, naime, bio veran posetilac Blankenberhea. Nekoliko sezona proveo je kod nas na plaži, zajedno sa svojom porodicom. Prošle godine je kod nas boravio dva meseca, jul i avgust.

Ovaj koliko okrutan toliko neočekivani događaj već je u nedelju bio predmet svih razgovora. Na mnogim velikim hotelima duž nasipa zastave su istaknute na pola koplja. Njegovo kraljevsko visočanstvo nameravalo je da i ovog leta provede nekoliko nedelja u Blankenberheu.” („Handelsblad”, 30. jun 1914)

Za Srbe su fizičke, sudbonosne posledice nastupile skoro istog trenutka. U Sarajevu i Mostaru, kao što izveštava „Hazet van Antverpen” (29/30. jun 1914), otkazana su sva javna dešavanja i zatvorene ugostiteljske radnje. Masa se, međutim, već bila okupila na ulicama dajući oduška svom vandalizmu prema srpskim sugrađanima. Evo šta je izvestio dnevni list „Niuve Tilburhse kurant” od 1. jula 1914:

„Shodno izveštajima očevidaca, juče je tokom demonstracija narodni bes rastao iz minute u minutu. Ako je negde tablom bilo označeno da tu živi srpski trgovac, sledio je juriš na njegovu radnju, a kroz vrata i prozore letelo je pokućstvo i roba. Na ulicama leže hrpe platna, kožne galanterije i prehrambenih proizvoda. Stravičan je bio i prizor prodavnice mrtvačkih sanduka koju su demonstranti uništili. Sanduci su razvaljeni ležali na ulici. Policija je bila nemoćna spram narodnog gneva, a vojska se tek popodne vratila u grad sa manevara. Sad, posle objave vanrednog stanja, mir je ponovo uspostavljen.”

Izreka kaže da u ratu prva strada istina, ali prozori i školske zgrade često su prve materijalne žrtve. To danas mogu da posvedoče Palestinci. Krajem juna 1914. to su bili prozori na srpskim školama, kao i na kućama viđenih srpskih građana i duhovnih vođa.

Nastaviće se

Piše: Jelica Novaković i Sven Peters

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

Izvor: Politika, ponedjeljak 12. oktobar 2015., str. 24

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (2)

Feljton: Posledice jednog pucnja (3)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (5)

Feljton: Posledice jednog pucnja (6)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (11)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (14)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.