Ма, пусти будалу

Више од тог фашистичког испада гаде ми се реакциjе коjе, овим поводом, долазе из Црне Горе, али и из Србиjе. Мислим на оно: То jе изолован случаj; Ма пусти будалу, такав jе он одувек; Црногорци воле Србе; Ми смо jедан народ; Срби и Црногорци су браћа… Ништа од овога ниjе тачно, Мило Кадиjа ниjе будала, ово ниjе изолован случаj, а Срби и Црногорци нису браћа. То jе некада, истина, био jедан народ, али како се ствари одвиjаjу, како време пролази, Срби ће кроз, узмимо, десетак година, у Црногорцима добити наjвеће мрзитеље. Мртва трка са Хрватима.

Склапање очиjу пред истином води у jош већи проблем. Краjње jе време да се уместо горњих „обjашњења“ отворено каже да у Црноj Гори брже од корова буjа антисрпство. Црна Гора се, ако jе неко заборавио, 2006. године, одвоjила од Србиjе, осамосталила, на таласу антисрпства, причи о вековноj угрожености, на ширењу страха да ће Србиjа прогутати Црну Гору, сатрти jе у црну земљу, направити од ње малу српску авлиjу.

Пре двадесетак дана на Цетињу, приликом jедног спортског сусрета, гостовања кошаркашица из Београда, домаћа публика jе хорски урликала: „Србе на врбе!“. Нико ниjе реаговао. И тада се чуло: То jе изолован случаj.

Ниjе изолован случаj; мржња према Србиjи и Србима дохрањуjе се у Црноj Гори годинама, врло прецизно и педантно. То раде наjвиши државни функционери, на челу са Ранком Кривокапићем, председником Скупштине Црне горе, то jе државна политика.
Почетком ове године наjпознатиjи (и наjцењениjи) црногорски писац Андреj Николаидис обjавио jе текст у коjем, тога се сигурно сећате, жали што jедан случаj забележен у Бањалуци ниjе окончан ликвидациjом тадашњег председника Србиjе, Бориса Тадића, премиjера, Мирка Цветковића, министра Дачића, председника Републике Српске Милорада Додика. На реаговања из Србиjе устао jе споменути Кривокапић, чиjи jе Николаидис службени саветник, и одбацио сваку могућност да се бар извини некоме у Србиjи.

У државном апарату, дипломатиjи, судству, полициjи… Црне Горе, нема Срба. Ако сте Србин пре ћете у Црноj Гори добити премиjу игара на срећу него место у државном апарату. Црногорска држава води неколико процеса против свештеника Српске православне цркве, са циљем да их протера из земље, jер, ето, немаjу дозволу за боравак.

У случаjу Мила Кадиjе држава ниjе реаговала. А требало jе? Наравно, да затвори ресторан; покрене процес против Мила због ширења расне мржње и нетрпељивости, изложи ову битангу медиjском ружењу, резолутно изађе са ставом да то ниjе Црна Гора, да се Црна Гора стиди због Мила Кадиjе. То би се, у нормалним околностима, очекивало од Подгорице.

А Београд? Како jе он реаговао? Никако. Ни слова, ни jедне jедине службене реакциjе. Нешто jе прозборио Александар Чотрић, из надлежног одбора Скупштине Србиjе, али зар jе то ниво са кога се држава оглашава у оваквим ситуациjама.

Држим да jе амбасадор Србиjе у Црноj Гори овим поводом морао да оде у Владу Црне Горе, уложи протестну ноту и тражи обjашњење. Таj се ниjе ни огласио. Као да га нема. Чиjе он интересе брани у Подгорици, ко га тамо и због чега држи?

Речено jе безброj пута, али поновићу: други нас цене онолико колико ми сами себе ценимо. И за краj износим податак коjи вам, можда, ниjе познат, а врло jе инспиративан за размишљање: на попису становништва одржаном у Црноj Гори, на самом почетку 20. века, 97 одсто становника изjаснило се као Срби. Да вам помогнем; у међувремену овим просторима протутњао jе комунизам.

Везане виjести: Пише Ратко Дмитровић