Лука Вукадиновић: Били су само дјеца

НАТО неман је убила моје дијете. Истина је да вас лажем. Лагао бих вас кад бих вам рекао да сте лоши. Лоше је све што вам нијесам рекао а све што мислим да вам кажем боље је од онога што трпим да вам не кажем. Ако кажем да сте људи, вријеђам људе, вријеђам праве људе, баш оне људе који то име часно носе. Казао бих вам да сте нељуди али и нељуди су бољи људи од вас, баш зато што и они носе своје тешко име.

Ви безимени паразити, ви сте тежи од земље на којој живите и лакши од одјеће коју носите. Али хвала вам у име народа. Хвала вам у име Марка, Милице, Николе, Милоша, Павла, Јоване, Марије, Ивана, Бориса… Хвала вам у име наших, ваших жртава у име ваших, наших људи. Хвала вам у име Ближњих својих. Ви сте наши добри и драги пријатељи и све што сте за нас урадили било је за наше добро, за нашу бољу будућност. Добро је чинити добро свима а особито онима који не могу да врате. Ми не можемо да вам узвратимо љубав коју сте излили на нас а излили сте је у облику челика и ватре у облику плача и смрти у облику моје дјеце.

Хвала вам на оловној киши и челичној олуји на метку у телу мога родитеља, хвала на љубави нади и срећи. Добро се добрим враћа говорише очеви без дјеце и синови без отаца. А жене удовице, самохране мајке Христово име плачући зваше’. Доброта Господо драга се налази у нама од код дођемо на овај свијет али доброту треба одржавати и гајити, тако да се не би осушила и да не би прешла границу нашег разума. Добар је сваки човјек дубоко у себи а остаје добар ако доброту пробуди у другом. Доброта није потрошна категорија, доброта је урођена обавеза човјека, ради другог човјека, ради себе и управо она оправдава човјеков идеал, човјеков пут до творца. Творац је љубав а љубав тражи љубав, јер једино љубављу доброта расте и једино кроз љубав стичемо доброту. Добра је љубав она љубав коју Бог љуби а то нам управо Бог показује кроз ближњег свог. Хвала вам на бризи, хвала на труду.

Под вашим бомбама, бомбама “Милосрдног Анђела” угашен је живот и деветомјесечне Бојане Тошовић и њеног тате Божине из Мердара. У Новом Пазару страдали су, заједно, Марко Симић (2) и његов тата Владан. У Батајници, убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану, бомба је погодила загрљене матуранте гимназије, Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15), девојчицу којој су професори предвиђали бриљантну каријеру математичара. Под рушевинама породичне куће у Раљи код Сопота, завршио се живот малих Павловића, Стефана и Дајане. Под налетом бомби у истом часу, страдао је и њихов тата Владимир. У Мурину, у Црној Гори, дуго су откопавали тијела дјевојчица из Приштине, које су код родбине потражили спас – Јулијане Брудар и Оливере Максимовић, са којима је страдао и њихов друг Мирослав Кнежевић.

Овај народ господо драга памти и броји губитке и добитке, опрости и заборави. Ја нијесам заборавио, због тога што сам сањао. Памте се још призори сломљених новосадских мостова и спрженог воза у Грделичкој клисури. Уништеног ваљевског “Крушика”. Чачанске “Слободе”. Нишке пијаце, на којој је, у седмом мјесецу трудноће, убијена Љиљана Спасић, студент завршне године медицине.

Како да вам се захвалимо пријатељи и како да не прихватимо нови, ваш позив овај пут у вашу кућу. Ваша добронамјерна мисија названа “Милосрдни Анђео“ која је за 78. дана однијела 2.500 живота од тога 79 дјечијих, док је 12.500 људи рањено, а нанијета штета држави износи преко 30 милијарди долара. Дјецу вам никад нећу опростити! Господо, пријатељи ви сте убијали дјецу, ви сте убили Бога у себи. Не замјерамо вам ни не помишљамо да замјеримо само праштамо и молимо Бога истог оног којег сте пробудили у нама. Молимо се и за вас и за вашу малу дјецу.

Прољеће 24. марта 1999. године заглушујући звук сирена запарао је ваздух, а из НАТО базе “Авијано” у Италији, кренуо је лет “Милосрдног анђела“, како је ваш „Бог“ назвао своју акцију против Савезне Републике Југославије. Убрзо, затресла се цела земља. Затресла се душа, почео је Васкрс, почело је наше васкрсење а почело је и ваше дуго планирано унижење васкрсења. Почео је призор, почео је страх. Мајка је у подруму зграде молила Христа за спас, не њен, већ за спас дјеце.

Наш Васкрс почео је око 20 часова, а деветнаест земаља Алијансе, без одобрења СБ УН, обрушило се најприје на касарне и противваздушну одбрану Војске Југославије у Батајници, Младеновцу, Приштини. Гледао сам понос у очима мога оца и сузу у оку моје мајке. Током 78 дана и ноћи бомбардовања, у 30 000 ваздушних налета испаљено је 50 000 разорних пројектила. Сваки пројектил смо дочекали као последњи и као први јер смо народ који последњи гине а први васкрсава. Ми смо вам вјеровали а ви сте нас лагали. Ми вас дочекали а ви нас заклали. Лагали сте и убили дјецу. Наша дјеца се сјећају браће и сестара, она су плакала а ви нијесте престали. Лагали сте себе, нијесте нас. Ви сте лагали своју дјецу.

Лаж је лоша особина. Лоша из разлога што са лажи не умијемо да владамо, не умијемо да лажемо. Лаж је краткотрајна тајна која открива све недостатке лажова. Лагати значи владати собом на погрешан начин, значи, открити себе у цјелини. Мало је квалитетних лажова, ваљда се не примјећују у мору ових ситних, оних лажисеба који даноноћно лажу себе и своју будућност. Веома је тешко попети се на врх пирамиде лажи и бити најбољи у нечему, у овом случају у лагању. Лажемо се да се не лажемо а лагали би се кад би рекли да се не лажемо, сви се лажемо. Неко мало више а неко мало, али се лажемо. Ја лажем тебе, ти лажеш мене а онда ако заједно лијепо и паметно лажемо, своју лаж пласирамо на тржиште. Данашње тржиште све купује па и оно најлошије. Нема лоше лажи, свака лаж је добро дошла, да се прода срећном купцу. Срећковић који купи лаж, живи у лажи, живи у сопственој лажи која има примјесе незнања, незнања које опет долази од лажи. Значи ли то да је лаж крива за све што се дешава? Наравно да није. Лаж је крива само за оне људе који су водили љубав са њом, за оне људе који су дубоко ушли у срж лажи и остали, остали заробљени у свијет препун нових идеја, наравно, нових лажи. Центар лажи је наш поглед на свијет.

Ако заборавимо да смо људи, можемо све да постигнемо у овом пролазном свијету, можемо да се бавимо разним стварима, можемо да будемо хероји овога свијета, можемо да уживамо све опипљиве сласти истог. Само једно не можемо, не можемо да волимо. Јер наравно, ако волимо, нијесмо напредовали у назадовању. Кад сам био мали дјечак, баба ми је говорила „Чувај се и нека те Бог чува “ На први поглед а и на други чинило ми се да је неко луд. Баба или ја? Тек много касније кад сам „порастао“ и стасао у великог дечка почео сам да разумијем бабине ријечи, почео сам да схватам тежину ријеци, тежину која се мјерила животом моје драге бабе, која је била мјерило не само њеног, већ и живота цијеле нације.

Драги пријатељи јуче сам разговарао са мајком мале Милице, рекла ми је да јој често Милица дође у сан и каже да не плаче и да моли за спас.

Нема града и насеља које ваше бомбе нису начеле. Највише су страдали Алексинац, Сурдулица, Куршумлија… Под рушевинама су остале читаве породице. Често кад заклопим очи чујем урлик и плач, редовно ме посјећује сиједи старац и тако причамо не знам колико али лијепо је. Задњи пут кад смо причали казао ми је да долази са Истока и да воли мој народ. У Алексинцу, Милићи су страдали у једном трену, угасили сте живот и огњиште куће. Отац Драгомир, мајка Драгица и њихова кћерка Снежана. Опет дијете… Гледате ли можда некад вашу дјецу када се играју и невино се крећу земљом, шта би било са вама кад би ваше дијете одједном нестало? Шта да кажем мојој дјеци, да сте их убили случајно, или сте мислили да немамо дјецу? Нећу да вјерујем да сте знали за нашу дјецу а нијесте се њих сјетили. Хришћани смо и лијепо се каже у Светом Писму: „Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско“

Од дједа сам научио да је земаљско за малена царство а небеско увијек и до вијека. Мудар је био мој дјед. Мирно би посматрао како рушите оно што је градио и достојанствено чекао да живот оконча попут предака, попут Вукашина „Само ти сине ради свој посао “ И дозва Исус дете, и постави га међу њих, 3 и рече им: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. 4 Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у царству небеском. 5 И који прими такво дете у име моје, мене прима. 6 А који саблазни једног од ових малих који верују мене, боље би му било да обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску…

Нас Бог је добар Бог и он нас воли и чува а ми се њему молимо за (не) пријатеље насе. Вама нека је све просто и све честито и Богом благословено. Хвала вам на позиву у вашу кућу, не нећемо доћи, не ради наше дјеце.

Мало сам казао, колико сте нам зла учинили а много поменуо колико сте заслужили. Мала Кристина није била крива имала је 5 мјесеци. Мој народ неће ући у НАТО пакт јер мој народ зна да је НАТО убио њихову дјецу!

Аутор: Лука Вукадиновић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Кукање на туђем гробљу

Како да вам децу опростимо?

„Срам вас било, сви сте ви издали! Идите, ја остајем!“

Др Љубивоје Стојановић: Грех „Милосрдног анђела“