Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Лондонски уговор или пут којим се могло ићи

Датум објаве: петак, 9 јануара, 2015
Објављено у Први свјетски рат
Величина слова: A- A+

Српско руководство чврсто jе веровало у jугословенску идеjу ни мало не одступаjући од зацртаних планова из Нишке декларациjе. Међутим, постоjала jе и могућност где би Србиjа уместо учешћа у jугословенскоj правилa проширену српску државу.

Уjедињење свих Срба у jедну државу дуго jе био само сан српског народа са обе стране Дрине. Догађаjи коjи су уследили убрзо након Другог балканског рата убрзали су оваj процес. Нишка декларациjа, на самом почетку рата, jасно jе одсликавала жеље и аспирациjе Краљевине Србиjе. Тежило се уjедињењу свих словенских народа на балканском простору, Срба, Хрвата  и Словенаца, у jедну заjедничку државу. Са друге стране, као и неброjано пута у нашоj историjи, о послератним териториjама и границама питале су се пре свега  велике силе тог доба.

Ентузиjазам коjи jе на почетку Првог светског рата владао међу народима у Немачкоj и Уjедињеном краљевству, слике великог броjа добровољаца, довољно говоре о размишљањима тих људи да jе рат привремен и да ће се завршити величанственом победом управо њихове отаџбине. Након пропалог фон Шлифеновог плана коjи jе подразумевао окупациjу Париза и брзу победу Немачке, на Западу се прешло на исцрпљуjући рововски рат. Сходно томе, све зараћене стране су тежиле да на своjу страну привуку оне земље коjе нису увучене у сукоб, попут Италиjе, Румуниjе и Бугарске, како би олакшале своjу позициjу у даљем воjевању.

Зараћене стране су се трудиле да њихове понуде, поготово териториjалне, буду што примамљивиjе. Пре рата, Италиjа jе била савезник са Аустро-угарском и Немачком у савезу Централних сила. Недуго пошто jе Италиjа обjавила своjу неутралну позициjу, силе Антанте су започелe таjне преговоре са њом. Преко своjих канала, Србиjа jе врло брзо сазнала шта се заправо збива у табору савезника, тежећи да заштити своjе интересе из споменуте Нишке декларациjе. Поред своjих представника у Лондону, Србиjа jе лобирала и у Паризу и у Петрограду.

Италиjи су чланом пет уговора из Лондона понућене следеће териториjе: Делови провинциjе Далмациjе у њеним тадашњим границама, до рта Плоча, као и Истра. Такође, уговором jе предвиђено и да Италиjа добиjа албанску луку Валону, где би имала и неку врсту протектората над Албаниjом, тиме што би jе представљала у међународним односима. Међутим, силе Антанте су се противиле да Италиjа добиjе целокупну Далмациjу, jер jе на том подручjу живело свега 3 посто Италиjана. Сматрано jе да би се на таj начин створила клица за будући сукоб Србиjе и других словенских народа  са Италиjом. На исту тачку уговора стављена jе и примедба коjом се Србиjи Црноj Гори и Хрватскоj додељуjу териториjе jужно од Истре, са лукама Риjека, Сплит, Дубровник и Котор.

териториjална обећања великих сила Србиjи споразум од 16.8.1915.године

Териториjе обећане Србиjи након Лондонског уговора

Истовремено Атанта jе водила преговоре и са Румуниjом и Бугарском. Сматрало се да би улазак Румуниjе у рат значаjно растеретио Србиjу и Русиjу од Аустро-угарског притиска. За узврат, Банат би припао Румуниjи. Бугарскоj су нуђени делови Македониjе, одузети након рата са Србиjом и другим балканским земљама 1913. као и поjедини делови данашње Грчке и Турске. Задатак Бугарске био jе да удари на Отоманску империjу и на таj начин растерети савезнике Антанте у будућоj операциjи према Цариграду. Српска страна jе уверавала савезнике да Бугари имаjу другачиjе планове, што се на краjу испоставило као тачно. Бугарска jе седела на две столице, па пошто су jоj Централне силе понудиле далеко веће териториjе Србиjе, прешла jе на њихову страну.

Пашић и српска влада су се у почетку противили споразуму. Након потписивања Лондонског уговора закљученог 26. априла 1915. Никола Пашић jе изашао пред скупштином 5. маjа са поруком да се не сме напустити Нишка декларациjа jер jе услов свих услова било препуштање делова Македониjе Бугарскоj, на шта Пашић ниjе био спреман да пристане. Одрицање од дела Баната такође jе био камен спотицања. Поред тога и неизвесна судбина Хрватске „уверила“ jе Пашића да jе оваj споразум неприхватљив.

Велике победе српске воjске на Церу и Колубари, биле су тас на ваги коjи jе резултирао понудом сила Антанте Србиjи за дoдатна териториjална проширења. Након неколико преписки, 15. августа у Нишу Србиjи и Црноj Гори обећане су следеће териториjе: Босна и Херцеговина, Срем до линиjе Драве и Дунава са Земуном и Бачком, обала Јадранског мора од рта Плоче до jедне тачке десет километара на jуг Цавтата са острвима  Велики Дрвеник, Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Сплит и Дубровик би такође припали Србиjи коjа би се одрекла делова Македониjе и повукла на границу после Првог балканског рата из 1912. године уз поделу териториjе са Бугарском. Судбина Славониjе би се одлучивала на следећи начин – ако би она била у рукама савезника на краjу рата, придружила би се Србиjи. Оваква понуда jе начелно ипак прихваћена од стране српске владе, без обзира на почетно противљење њеног премиjера.

Силе Антанте су све до 1918. године биле неодлучне шта тачно радити са Аустро-угарском. Тако се 1915. године Србиjи нудила неjугословенска држава, уз замисао да и Аустро-угарска опстане. О Хрватскоj, коjа би такође добила териториjално проширење, одлучивало би се након рата тако што би jоj се припоjило приморjе са градом Риjеком, Крком и Рабом. Сам њен статус био jе у незавидном положаjу jер jе постаjала чак и могућност да Аустро-угарска опстане, али у далеко мањем обиму. Ову тезу су заступали пре свега британски политичари, а такво jе било и француско виђење послератне Европе током 1916. Такође jе непозната била и судбина Словениjе.

Једна од могућих француских гледишта послератне Европе

Једна од могућих француских гледишта послератне Европе

 

Лондонски уговор био jе таjна и био би обjављен тек по завршетку рата. Ратна срећа jе мењала своj правац, Румуниjа jе капитулирала, Италиjа jе доживела катастрофалне поразе од Аустро-угара, српски народ са владом и краљем отишао jе у изгнанство. Не треба пуно полемисати колико нас jе коштала jугословенска идеjа. Људи попут Живоjина Мишића од самог старта су увиђали да та идеjа неће добро да се заврши. Чувене су његове речи упућене регенту Александру да „границе треба повући тамо где нам то кажу jезик обичаjи и традициjа, jер се овако нећемо усрећити“. Могли би само да нагађамо куда би ишао српски брод да се више инсистирало на одредбама након Лондонског уговора у преговорима коjи су 1919. вођени у Версаjу.

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

 

Везане виjести:

ПРЕПЛИТАЊЕ ИСТОРИЈЕ И САДАШЊОСТИ

Ово jе таjно оружjе српских воjника у Првом светском рату

И данас: Чуjте Срби!

ЛУЖИЧКИ СРБИН ПАУЛ ШТУРМ – Од пруског водника до легендарног српског генерала

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top