Lojolina deca

Ovde su karte davno podeljene, sve je nacrtano i sve jasno. Srpska šansa leži u jednoj od metoda Miloša Velikog

Ko misli da bi Srbija nešto dobila da sada, danas, u ponedeljak, prizna nezavisnost Kosova, taj ništa ne razume ili razume vrlo malo. Nakon tog priznavanja, već sutradan Vučića i Nikolića zaskočio bi zadatak da što pre pošalju ambasadora Srbije u Prištinu, da odrede zgradu u centru Beograda za kosovsku ambasadu. Pa onda glasanje za prijem Kosova u Ujedinjene nacije, FIFA, Savet Evrope… i ohoho toga.

Zauzvrat Srbija bi dobila… duplo golo. Ništa. Kao što nije dobila ni za jedan ustupak do sada, počev od onih koje je činio Slobodan Milošević. On je, da podsetim, priznao Haški tribunal, priznao Hrvatsku kao nezavisnu, samostalnu državu, davno pre „Bljeska“ i „Oluje“, pa to nije sprečilo ni jednu ni drugu akciju progona, etničkog čišćenja, ubijanja Srba. Kao što nije spaslo ni samog Miloševića, na kraju.

Ovde su karte davno podeljene: sve je nacrtano i sve jasno. Samo velika promena na velikoj šahovskoj tabli može Srbiju i Srbe privući plitkoj obali. Događaji čiji smo svedoci nemaju suštinsku promenljivost, ne, to je jedan isti komad koji se igra na raznim lokacijama, sa različitom scenografijom.

Oni koji su 1991. godine na Slovence, Hrvate, Albance, spustili blagoslov katoličkog sveca, jezuite Ignasija Lojole („Kome je dozvoljen cilj, dozvoljeno je i sredstvo“) prstom neće mrdnuti da svoje štićenike spreče u ostvarenju dozvoljenih ciljeva. A ti ciljevi su nove, međunarodno priznate, nacionalno homogene, od Srba očišćene države. Otuda etnički čista Hrvatska, nezavisnost Kosova… Otuda nemačko-američko-englesko prihvatanje svih zahteva drugih i neprihvatanje nijednog srpskog zahteva. Otuda ovo napinjanje da se sa Kosova protera ono malo pravoslavne čeljadi što je preteklo. Nakon toga, tako računaju, Srbija neće imati šta da brani, o čemu da pregovara.

Sa čim god Vučić i Nikolić da se slože u Briselu, to se neće knjižiti kao srpski prilog miru na Balkanu. Blaga pohvala o „konstruktivnoj ulozi“ i ništa više od toga. Nijedan potez političkog ili oružanog karaktera kosovski Albanci nisu povukli bez odobrenja sa strane. Zajednicu srpskih opština ne odbijaju Šiptari, već oni koji u Briselu – preko Eštonove, Mogerinijeve i njima sličnih – glume mirovne pregovarače, a suštinski su promoteri državnosti Kosova. Inače, žive u Berlinu, Vašingtonu, Londonu.

Ako postoji, gde je izlaz iz ovog paklenog kruga? U strpljenju. Disciplini koja, nakon Miloša Velikog, kao konstanta nikada nije postojala u srpskoj politici. Promena koja se nazire, nije vremenski daleko.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović