Логори и суд историје

Недићевци нису уништавали Јевреје на начин на који је то чинила НДХ

Запљуснути смо таласом вести о страдању Срба, Јевреја, Рома и осталих антифашиста током Другог светског рата на просторима Краљевине Југославије. Иако неупућенима може да изгледа неповезано – питање Јасеновца и Старог сајмишта чини елементарно питање – шта знамо о страдању сопственог народа током Другог светског рата и шта о томе каже наука.

Два су повода – случај фамозне изложбе о Јасеновцу у САД као и полемика о нацрту Закона о Старом сајмишту којим се коначно успоставља Установа спомен жртве на левој обали Саве. у Београду, где ће, у догледној будућности, бити изграђен меморијални комплекс за жртве геноцида, Холокауста и Порајмоса.

Творци изложбе „Јасеновац – Право на незаборав“ тврде да је у Јасеновцу страдало 700.000 Срба, а то на основу резултата истраживања Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Критичари поменутог Нацрта става су да се превише истичу српске жртве на Старом сајмишту, да се жртве јеврејске и ромске заједнице у другом плану, као и да се покушава рехабилитација Милана Недића односно „учешћа Србије у Холокаусту“.

Дакле, где је проблем? Незнање? Врло могуће. Јаша Алмули је лепо образложио улогу Недића у спровођењу Холокауста у окупираној Србији. Уништење Јевреја одвијало се систематски и у склопу „Коначног решења“, док су потоњи затвореници Прихватног логора страдали услед лоших услова живота у логору, обести чувара или услед исцрпљености од тешког физичког рада. Улога Недићевих и Љотићевих војних формација је била споредна у процесу уништења Јевреја.

Ако неко жели озбиљно да изучи ово питање на располагању су му библиотеке и дела Валтера Маношека, Кристофера Браунинга и наших Милана Ристовића и Милана Кољанина. Што се тиче науке, ствар је јасна. Недићева администрација јесте била део процеса уништења Јевреја, али не и на начин на који је то била НДХ, на пример.

Ово поређење је битно, јер Хелсиншки одбор за људска права својом публикацијом покушава да направи паралелу између НДХ и Војно-окупационе зоне „Србија“. Алмулијев текст је заправо одговор на покушај дисторзирања историје Холокауста.

Што се тиче Јасеновца, бројка од 700.000 страдалих одавно је доведена у питање. Тренутно је пописано око 83.000 жртава, претежно Срба, као и Јевреја, Рома и других противника НДХ, углавном Хрвата. То је цифра испод које се не може ићи.

Неморално је „надувавати“ цифре страдалих, јер немамо коначан или бар приближан списак страдалих. Тренутно се спроводе истраживања у надлежности Музеја жртава геноцида како би се јаз између 1948. и 1992. године без озбиљног институционалног приступа у истраживању премостио. Дело Јована Мирковића на тему Јасеновца одговор је на покушај злоупотребљавања страдалих у овом логору.

Одговор на комплексне друштвене феномене ретко је једноставан и једнозначан. Да ли је део проблема и опортунизам? Добар део „Друге Србије“ профитирао је од пројеката који би требало да Србе и Србију суоче са прошлошћу. Проблем је што прошлост онда мора да се укалупи у тезу да су Срби геноцидан народ готово од Првог српског устанка, како би се добило на континуитету ратних злочина. Познавање прошлости ту је од мањег значаја. Ни појединци у оквиру институција Србије и Прве Србије нису ништа мање склони спровођењу лукративних пројеката који би пак требало да покажу како су Срби највећа и једина жртва увек и заувек. Опет, независно од чињеница и научне истине.

Не треба сметнути са ума ни комплексе појединаца у односу на суседе, односно међународну заједницу. Класичан пример је историчар Бојан Димитријевић, који се машио задатка да докаже да Недић није одговоран за страдање Јевреја окупиране Србије и Баната, јер „Филип Коен је својим писањем убедио међународну заједницу да су Павелићева НДХ и Недићева Србија идентични случајеви.“

Најпре, озбиљна међународна академска заједница не узима за озбиљно Коеново писање. Недић је више пута показао и доказао да је сарадник окупационих снага у Србији и на ту тему нема шта ново да се дода.

Исто тако, само из другог крила Србије имамо појединце, попут Соње Бисерко, али и Латинке Перовић, Дубравке Стојановић, Ивана Чоловића – који су добар део живота покушали да докажу назадност „простих“ Срба, где се свакако уклапала и прича о урођеној геноцидности, док су они, разуме се, светли примери који се у свему разликују од својих сродника те су ближи грађанима Лондона, Беча, Берлина или Париза.

Решење? Ако се већ појединци не баве научно – истраживачким радом, здрав разум налаже да се посаветују са компетентним институцијама и стручњацима, а не да их избегавају! На међународном плану Јад Вашем и ИХРА свакако су ауторитети на пољу Холокауста и немају замерке на досадашњи рад Комисије за Старо сајмиште. Штавише, ИХРА је недавно похвалила Србију и Комисију и убудуће ће имати сталног члана у њој. Ако неко има жељу да се бави Јасеновцем, Музеј жртава геноцида и Одбор за Јасеновац САС СПЦ, прве су инстанце којима појединац или група могу да се обрате за савет, сугестију или подршку.(Портал „Шкрип“)

Аутор: Стефан Радојковић, историчар

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Јеврејска општина против Недића | Јадовно 1941.

Никола Милованчев: За Сајмиште крив Павелић, а не Недић …

Да ли је Недић окупирао Србију | Јадовно 1941.

Недић или ватиканско-коминтерновски розаријум мејнстрим …