Логор у баракама на Сави : НЕМАЧКИ ЛОГОР УЖАСА ЗА СРБЕ, ЈЕВРЕЈЕ И РОМЕ

На данашњи дан 1941. у Шапцу је основан Логор у баракама на Сави, први од три концентрациона логора у овом крају. Кроз њега је за 3 године постојања прошло око 30.000 Срба, Јевреја и Рома… а имао је око 2.500 жртава.

Логор у баракама на Сави или Концентрациони логор на Сави  је један од три нацистичка логора који су основани у Шапцу и један од многобројних логора које су у систему концентрационих логора широм тадашње окупиране Србије основале Немачке опукационе снаге у току Другог светског рата.

Логор у баракама на Сави је био смештен како му и само име каже у војним баракама Војске Краљевине Југославије на простору око Старог града, а састојао се од шест барака, управне зграде, зграде за магацине, радионице и кухиње. Логор је физички био обезбеђен тако што је са спољне стране имао ограду од два реда бодљикаве жице, а са унутрашње се налазило неколико стражарских места и неколико стражарских кула осматрачница.

Овај логор је према размерама терора и према броју мртвих, након Јеврејског логора Земун (Semlin Judenlager), Бањичког логора и Логора Црвени крст у Нишу (Anhalter Lager des Nisch или Lager Nich), био четврти логор на територији тадашње Србије која се налазила у немачкој окупационој зони, а у коме је након рата Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача пописала именом и презименом преко 2. 500 жртава.

Овај логор је постојао више од три године, односно тачније од 20. јула 1941. године па све до 19. септембра 1944. када је и ослобођен сам Шабац. За то време је кроз овај логор прошло преко 30. 000 највише Срба, а потом Јевреја и Рома.

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Окупација нацистичке Немачке у поробљеним земљама се заснивала на терору као једном од начина владања при чему је застрашивање масовним или појединачним, јавним, а много чешће тајним убиствима и одвођењем у непознато било главни инструмент таквог владања. Један од основних ефеката ових мера, према Хитлеровој наредби од 7. децембра 1941. године (познатој под именом “Ноћ и магла” (“Nacht und Nebel“)) и Кајтеловој разради ове наредбе исте године, требало је да буде застрашивање, све до депортације у Немачку и смртне казне, како стоји записано у тим мерама:

“

Ефикасно и трајно застрашивање може се постићи само смртним казнама или мерема које припаднике и становништво држе у неизвесности о судбини извршилаца кривичних дела. У ту сврху треба применити и отпремања у Немачку

Тако је и у Шапцу 20. јула 1941. године немачка војска основала овај логор, ради застрашивања локалног становништва, а пре свега са циљем да се затвореници држе у логору као таоци за стрељање из одмазде, а касније и за упућивање у друге логоре у Србији и Немачкој.

Само постојање логора и могућност одвожења у њих, због било какве кривице, као и могуђност да се при томе врло лако изгуби живот, поразно су деловали на грађане Шапца и његове шире околине.

Иако су нека од најмасовнијих стрељања у Мачви и у суседном Срему у јесен 1941. била у Бенској Бари (где је живот изгубило око 1.100 људи), у шуми Шицари код Кленка, на левој обали Саве, наспрам Шапца, (у којој је живот изгубило око 1.200 жртава), у Засавици (где је убијено око 900 Јевреја и Рома), у селу Драгинцу и Јадру (где је побијено око 3.000 сељака тог краја), ипак је највећи број убистава недужних цивила у тим годинама окупације у Шапцу извршаван у самом логору на Сави или у његовом непосредном окружењу.

Након што су на Малу Госпојину 21. септембра 1941 Немци спречили припаднике Југословенске војске у отаџбини и Народноослободилачке војске Југославије да ослободе Шабац, почела је масовна немачка одмазда и терор над становништвом Подриња, Мачве и Посавине.

Одмазда и терор над становништвом је прво почела “чишћењем” Шапца од мушког становништва у старости од 14 до 70 година који су затоврени у логору северно од Саве. Тада су сви становници који су пружали отпор или учествовали у борби, као и сви мушкарци у чијим домовима је пронађено оружје или је из њих пуцано били стрељани

“

Прикупљени мушкарци спроведени су на поље Михајловац, место где се одржавао вашар. Ту су се већ налазили Јевреји, мушкарци и жене, доведени из логора на Сави. Како се простор вашаришта Штабу немачког 698. пука учинио неподесним за сабирни логор, заточеници су пребачени на леву обалу Саве, наспрам Старог града. Пре преласка реке издвојене су Јеврејке и враћене у логор на Сави. На сремској обали, у сабирном логору код Кленка, провели су ухапшеници две ноћи. У колони по пет, потерани су 26. септембра ка Јарку, удаљеном око 20 километара. Пре покрета отпуштени су дечаци од 14 и 15 година, док су преостали натерани да трчећим кораком крену путем Јарка. У Крвавом маршу од последица мучења, исцрпљености и бахатости Немаца и усташа, страдало је око 120 људи. На крају села Јарка, лево од пута Шабац-Рума, једна пољана ограђена је бодљикавом жицом и омеђана кулама осматрачницама. Ту су, до 30. септембра, држани измучени Шапчани.

Тако је и настао овај логор, који се по својој структури разликовао од оног у Окружном затвору, , јер је више одговарао  концентрационом логору.

УПРАВА ЛОГОРА

Управу логора су чинили немачки војници, који су заједно са Фолксдојчерима из Војводине давали стражу, одређивали услове живота и стрељања у логору.

Овај логор је због тога што су се Немци плашили пробаја затвореника имао јако обезбеђење.

ИНФРАСТРУКТУРА

Логор je био смештен у старим војним баракама бивше Југословенске војске, на десној обали Саве на простору око „Старог града”. Инфраструктура логора се састојала од шест барака, насупрот којих су се налазиле: управна зграда, зграде за магацине, радионица и кухиња, била је размештена у троуглу који се граничио са североистока Савом, са севера касарнама у којима су биле смештене Немачке јединице, а са југа речицом Камичак и друмом који је водио ка градској кланици.

Бараке су биле дугачке 45, а широке 10 метара. Свака је имала два главна улаза (сееверозападни и југозападни), и по две велике собе у које се улазило из мањег предворја, са обе стране бараке. У зајдничким собама повремено је боравило и до 70 заточеника.

Логор је био оивичен са три стране: источно узаним клином између Камичка и Саве, а са треће касарнама немачке војске. Споља је био опасан прво са једним а потом са два реда бодљикаве жице. У кругу логора било je неколико кула осматрачница.

Логор је био оивичен са три стране: источно узаним клином између Камичка и Саве, а са треће касарнама немачке војске. Споља је био опасан прво са једним а потом са два реда бодљикаве жице. У кругу логора се налазило неколико кула осматрачница.

ПОЧЕТАК РАДА И УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Логор је почео са радом, 20. јула 1941. када су похапшени Јевреји из Шапца.

Чланови Кладовског транспорта од јула, а од краја августа и домаћи Јевреји (мушкарци, жене и деца), нешто више од хиљаду били су први заточеници логора на Сави и они су до краја јануара 1942. били једини становници.

На Михољдан 12. октобра 1941. сви мушкарци из логора одведени су у мачванско село Засавицу и тамо су стрељани, а остатак (жене и деца), пребачен је у логор на Сајмишту, код Београда јануара 1942. године.

После Јевреја нацисти су у логор у првој половини 1942. дотерали неколико стотина ухапшених Срба из Босне, а онда су почели да пристижу и из целог Подриња, Ваљева, Ужица и других места. У јануару месецу 1942. стигло је у логор и неколико стотина четника из формације Јездимира Дангића.

До априла месеца 1942. већина заробљених је стрељана, а мањи број је пуштен кућама. Тако да је у мају 1942. логор остао полупразан.

У периоду од пролећа 1942. до пролећа 1943, у логору на Сави највише je било оних “непослушних” који нису испунили обавезе у давању жита и стоке окупатору, као и они који су похапшени за принудни рад.

Логор je поново почео да се масовно пуни у пролеће 1943, довођењем припадника и симпатизера Народноослободилачки покрет и Равногорског покрета.

Све до краја рата, наизменично су довођени и одвођени припадници обе формација (партизани и четници), да би их после тортуре интернирали или стрељали.

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Почетком 1944. немачки окупатор je извршио нова масовна хапшења, када је за неколико дана ухапшено преко 200 Срба из Подриња. Највећи део убрзо је преко Бањице интерниран у Немачку.

Последњи затвореници из логора упућени су на Бањицу 19. септембра 1944. године, а остали су пуштени кућама. Тог датума логор је званично престао да постоји

БРОЈ ЖРТАВА

За време трајања Другог светског рата кроз шабачке логоре прошло је око 30.000 затвореника.

Поред ових масовних убистава, Немци су вршили и егзекуције мањих и већих група људи у самом логору или на другим стратиштима, до укупна цифре до затварања логора која износи око 2.500 заточеника, а међу њима највише Срба.

НАКОН РАТА

Као што је познато комунистичке власти након Другог светског рата нису дозвољвале да се говори о злочинима над Србима нити да се истиче националнса припадност жртава које су баш због ње и страдале, већ се ту увек говорило о жртвама фашизма, као што се није говорило ни о националној припадности злочинаца, а нарочито у крајевима где су злочинци били из редова домаћег становништва (Хрватског, Муслиманског) наравно све дзбог тога да се не би порушила лажна слика братства и јединства која је изграђена на српским мученицима. Тако и жртве из логора у Шапцу никада нису добиле достојан споменик. Тако да и данас постоји само неколико спомен-плоча на Доњошорском гробљу у граду Шапцу.

О овом логору и његовим жртвама до сада је написано само неколико књига, док на жалост до сада није снимљен ниједан документарни филм о страдању у овом казамату.

Текстовe са портала Удружења “Српска Рамонда”, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе ћирилично писмо!

Приредио: Драган Д.

Извор: Српска Рамонда