Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Закон о жртвама холокауста драгоцен је помак за јеврејску заједницу, каже Роберт Сабадош, председник Савеза јеврејских општина Србије
Недавно је за председника Савеза јеврејских општина Србије изабран председник суботичке Јеврејске општине, адвокат Роберт Сабадош.
Под окриљем Савеза налази се десет јеврејских општина од Суботице и Сомбора до Ниша које окупљају око три хиљаде Јевреја у читавој Србији. Многе од јеврејских општина имају тек 20 до 30 чланова, попут Ниша или Кикинде, у Сомбору је око 50 чланова, а остале имају преко 100 чланова. Међу њима највећа је београдска Јеврејска општина.
Роберт Сабадош наводи ове податке као илустрацију колико су скромне могућности јеврејских општина по Србији да се носе са актуелним проблемима које доноси нови закон о реституцији.
„Јеврејске општине су у последњих 70 година, односно од 1945. године, добијале средства из иностранства. Након што им је одузета сва имовина, ми смо као заједница живели од стране помоћи. Доношењем Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста фебруара 2016. године долази до великог преокрета, те јеврејске општине не само да од 1. јануара ове године добијају финансијску помоћ од државе, већ постају и титулари поврата имовине жртава холокауста који су остали без живих наследника. То је пипав и одговоран посао који се тренутно ради у јеврејским општинама. Треба рећи и да уколико се врати нека имовина јеврејској општини, а ипак се негде у свету појави законски наследник, она је дужна да то врати назад. Око тога у јеврејским општинама нема дилеме, јер остаје порука да је ипак неко из породице преживео”, говори у разговору за „Политику” Роберт Сабадош.
Враћање имовине
Специфично за јеврејске општине је да ни пре Другог светског рата нису живеле од своје имовине, већ од 10 одсто годишњих прихода који су плаћали њихови имућни чланови. Ситуација је сада другачија, објашњава Сабадош, чланство очекује помоћ заједнице те је закон о жртвама холокауста за њих драгоцени помак. У јеврејским општинама не желе да раде процену колико имовине ће бити враћено, јер је реч само о некретнинама које су у рукама државе, а све до тренутка враћања не знају да ли постоји наследник. Враћање имовине је тек једна димензија закона, а друга је финансијска подршка коју ће држава плаћати Савезу јеврејских општина у наредних 25 година.
„Зато је важно да јеврејске општине нађу имовину појединаца и претворе је у своју својину како би имали од чега да живе у будућности. Држава је прописала и у које сврхе може да се употребљава новац који се добија од државе и од враћене имовине, а то је образовање, неговање традиције јеврејског живота, финансирање делатности јеврејске заједнице, а 20 одсто свих прихода који се сакупе иде преживелим жртвама холокауста. Радили смо једну велику акцију на нивоу Савеза да квантификујемо колико је тих људи и до сада је то преко 300, од којих је око половина у Србији, а трагали смо за њима и преко „Клеим конференс” фонда и још увек нам се јављају из читавог света. Листу ћемо закључити са 31. јулом, али наравно могу и после да се јаве. Мене испуњава посебним задовољством што ћемо сада ми одавде слати новац у свет, након што је 70 година новац из света нама стизао. То је можда симболично, и није у питању велика сума, али је снажна порука”.
Обележавање стратишта
Представници Савеза јеврејских општина такође су укључени и у разговоре око обележавања стратишта на Старом Сајмишту. Сабадош подсећа да је Сајмиште био логор где су систематски од маја 1941. године до фебруара – марта 1942. године довођени Јевреји, одатле вожени у душегупкама до Јајинаца где су бацани у заједничке раке.
„За то време је, рецимо, Банат потпуно испражњен од Јевреја, убијено је око седам хиљада људи и тада Недић шаље онај чувени телеграм Немцима да је Србија „јуденфрај”. Зато Старо Сајмиште престаје да ради, да би га после неколико месеци отворили за противнике система, антифашисте, противнике Недићевог режима. Дакле, Старо Сајмиште има две фазе, у првој је логор смрти за Јевреје, у другој концентрациони логор за све који су били противници и који су служили као робовска радна снага. Простор Старог Сајмишта је једини простор у овом делу Европе који није достојно обележен као други логори смрти, а има страшну поруку за Србију и српски народ. Тамо су убијани људи који су били грађани Србије, људи који су се молили различитим боговима, али све их везује да су били грађани Србије и заслужују достојан споменик. Укључени смо у разговоре на ту тему у комисији на нивоу града Београда на чијем челу је владика славонски Јован Ћулибрк. Замисао је да постоје три или четири музејске целине: музеј холокауста, музеј жртава Рома, музеј жртава антифашиста, и размишља се о музеју посвећеном историјату Старог Сајмишта. Свака је жртва највећа, али је холокауст јединствена појава у људској историји и ми желимо да музеј холокауста буде под окриљем Јеврејске заједнице, да ми бринемо о њему и да имамо самосталност у програмском садржају и у располагању музејем. Верујемо, такође, да ће светска заједница да прискочи у помоћ у прављењу музеја који ће бити достојан свих побијених жена, деце, стараца. Ми желимо да сами управљамо музејем холокауста, наравно не ван контекста осталих и у заједничкој сарадњи, али желимо да имамо место где можемо да ставимо каменчић и да то има одређену тежину и значај”, каже Сабадош.
Извор: ПОЛИТИКА
Везане вијести:
Логор Старо сајмиште | Јадовно 1941.
Харис Дајч за NEWSWEEK: Старо Сајмиште у троуглу заборава …
Подршка изградњи меморијалног центра на Старом сајмишту …
One Response
Господин Сабадош или не зна или из неког другог разлога, највећи број побијених у логору Земун не назива Србима него противницима система, антифашистима, противницима Недићевог режима као да их је Недић ту марвеним вагонима допремио, логорисао и побио. У том логору је смрт нашло преко 6.500 Срба са Козаре и поткозарја, жена, дјеце и стараца.
Вјероватно из тог разлога господин Сабадош наводи да ће једна од четири музејске цјелине бити Музеј жртава антифашиста а не Музеј жртава геноцида. То је потпуно нова и поразна информација.
Важно је и рећи да у разговоре на ту тему у комисији на нивоу града Београда на чијем челу је владика славонски Јован Ћулибрк, нису укључени потомци српских жртава окупљени у удружења грађана.