Logor Jasenovac broj II

Logor Jasenovac broj II osnovan je 21. avgusta 1941. kada je prispela prva grupa zatočenika evakuisanih iz Gospića.

Zatočenici su oterani u šumu koja leži severno od Jasenovca na udaljenosti od 6 km, na desnoj strani ceste Novska – Jasenovac. To mesto koje je određeno za logor nalazi se nedaleko železničkog mosta preko pruge, na močvarnom terenu, tzv. Lonjskom Polju.

Ovaj logor u početku, kada su zatočenici došli nije uopšte postojao i zatočeicima je naređeno da brže bolje pletu bodljikave žice visine 3 metra i gusto isprepletane, a žicom je bio ograđen prostor od 3 km². U celom tom prostoru bilo je tri primitivne barake, dužine svaka od po 20 metara, širine 6 metara, a visine 3 metra, bez prozora i svaka sa dvojnim vratima. U ovim barakama moglo se u normalnim prilikama smestiti najviše 450 ljudi. Međutim, u te barake je smešteno i natrpano jedno na drugo oko 4.000 ljudi. Zatočenici su ležali gusto zbijeni jedan uz drugoga i na više spratova jedni više drugih u primitivnim boksovima. Žice oko logora bile su tako gusto isprepletane u više redova da, po rečima svedoka Jovića-Rončevića Mihajla iz Krčedina – ni vrabac ne bi mogao proleteti. Zatočenici su isto tako morali posle završenih primitivnih baraka da sagrade i druge pomoćne prostorije kao: kuhinju, komore i naročito «stražare». Oko celog logorskog prostora trebalo je podići odbrambene nasipe od vode, jer su se i Strug i Sava redovno razlivale i natapale celu okolinu Jasenovca, pa je logorsko zemljište trebalo osigurati.

Stražarnice oko logora podignute su u obliku tornjeva visoko, tako da su ustaše imale pregled sa stražarnica i preko logorskog kruga i okoline, i svaki pokušaj bekstva obasipale su mitraljeskom puščanom vatrom, pa i svaki pokušaj približavanja zatočenika žičanoj bodljikavoj ogradi.

Prvi logoraši, oni koji su dopraćeni iz Gospića, opisuju svoj dolazak u Jasenovac u logora broj II ovako:

Zatočenik Siniša Mihajlović, učitelj u Vrdniku, izjavio je:

«U Jasenovac sam stigao sa drugom grupom evakuisanih zatočenika iz Gospića, pošto sam u međuvremenu proveo izvesno vreme sa grupom u logoru u Jastrebarsko. 01. septembra pre puta iz Jastrebarskog, gde smo sve vreme bili zatvoreni. Bila je to prva grupa zatočenika, dok je grupa od oko 600 Jevreja zatočenika bila smeštena u gornje prostorije dvorca i slobodno se kretala po parku. Hranili smo se samo otpacima iz kuhinje u kojoj je za naše drugove Jevreje pripremala hranu.

Kada smo krenuli iz Jastrebarskog, put je bio isto tako očajno težak, bilo je to mučenje posebne vrste, kao i onaj put od Gospića do Jatrebarskog. Vagoni su bili prenatrpani tako da nismo mogli ni sesti ni čučnuti, nego smo u stojećem stavu ležali jedan drugome uz leđa. Prispeli smo 01. septembra na jasenovačku stanicu. Tu su nas primili od ustaša sprovodnika jasenovačke ustaše i odmah tu na stanici počelo je mučenje. Jasenovačke ustaše objavile su nam tu da smo odmetnici i da ćemo sad videti šta znači Jasenovac. Poterani smo prema ustaškom logoru u mestu trčećim korakom, a ustaše su nas iz pratnje nemilosrdno tukli i otimali nam sve što smo imali: cipele, šinjele, ćebad, novac, satove i prstenje, uzvikujući pri tom: Pavelićevoj vojsci ne treba novca. Naročito su se okomili na nas, bivše ratne zarobljenike – oficire, koji smo bili u oficirskim uniformama, pa su nas svim mogućim sredstvima nemilosrdno tukli. I danas nosim ožiljak od udarca okomice sa cevi ustaške puške, koja mi je lice poderala i dugo, dugo nisam mogao da se sagnem od drugih udaraca (zadobio sam i unutrašnje povrede tela udarcima u slabine i leđa).

Kada smo prispeli pred logor, odnosno upravu ustaškog logora u Jasenovcu, nastalo je novo pretraživanje i pljačka naše grupe. Ustaše su tražile od nas i poslednje ostatke novca, dragocenosti i odela. Ono što nije bilo opljačkano u Gospiću, u Jastrebarskom, na stanici Jasenovcu, i uz put do logora – bilo je sada definitivno i potpuno sve oduzeto.

U upravi logora nismo bili registrovani, a još manje preslušani, nego smo posle neprestanog batinanja i mrcvarenja, posle oduzetih i poslednjih ostataka novca i drugih vrednosti, trčećim korakom odvitlani na ivicu šume do početka Lonjskog Polja; 6 km udaljeni od centralne logorske zgrade u Jasenovcu: u tzv. logor Jasenovac broj II. Tu smo zatekli zatočenike iz prve grupe (koja je pred nama krenula iz Gospića) smeštene u tri barake. U dve barake bili su smešteni Jevreji, a u jednoj mi, Srbi. Bilo je u to vreme oko 2.500 Jevreja i 800 Srba. Taj se broj neprestano povećavao pridolaskom sve novih i novih grupa, i ja se sećam da je jednoga dana tako prispelo nekoliko grupa Sremaca i to oko 40 Krčedinaca, nekolicina Karlovčana, između kojih sam zapamtio Iliju Jovanovića zvanog «Pečula», krojača Lazara Veselinovića, medicinara Paju Gerenčevića, Mladena Karapandžu, te jednu grupu Maradičana iz Sreza Iriškog, i sećam se jednog imena Milin Žarka iz Maradika. Među Krčedincima znam da su bili Jović-Rončević Mihajlo, Svetislav Stefanović – Brata i mnogi drugi.»

A svedoci Jović-Rončević Mihajlo i Svetislav Stefanović iz Krčedina u Sremu svoj dolazak u logor Jasenovac broj II opisuju ovako:

«U Jasenovac smo prispeli 22. oktobra 1941. godine. Sa stanice odmah smo bili sprovedeni u zgradu ustaškog logora, gde su nas ustaše prvo izdžepkale i oduzele nam novac, cigarete i sve stvari od vrednosti i pretresajući nas zapretile nam da će svaki onaj koji bilo šta sakrije ili utaji, biti odmah tu streljan. Tukli su nas i zlostavljali kako je koji hteo i kako je kome palo na pamet. Zatim smo bili sprovedeni usiljenim maršem i morali smo uz put pevati sve dok nismo prispeli negde kraj šume, što smo videli kasnije da je bio logor broj II. Stari bolesnik iz Krčedina Dušan Nedeljković bolovao je godinama od astme i nije stizao da nas trčećim korakom sledi, a kamoli da trči. Kao i stari Nikola Gršić iz Krčedina, i obojica su usput toliko batinama opominjani da ne zaostaju, da su obojica u najvećim mukama i za nekoliko dana u logoru II umrli.

Bila je noć kada smo stigli. Ugurani smo u neku šupu. Kada smo se ujutru u svanuće sagledali, opazili smo između nas poređane mrtvace i videli smo da smo zatvoreni u mrtvačnicu, a kasnije smo utvrdili da smo unapred određeni da nas pobiju, jer nismo bili ni ovde u logoru II registrovani. Ipak smo bili prebačeni sledećih dana u srpsku baraku i videli smo da je tada u logoru, odnosno u one tri barake bio neverovatno velik broj zatočenika, jer je u to doba bilo ukupno Srba i Jevreja oko 4.000.

Mi Srbi, zatočenici, bili smo razvrstani u desetine i na čelu svake desetine bio je desetar – zatočenik. Pet desetina sa pet desetara činila je veću jedinicu na čelu koje je bio pedesetar, a sve pedesetine srpskog dela logora podređene su bile srpskom logorniku, koji je bio u početku neki Branko Cvijetinović iz Bijeljine, a kasnije trgovac Marković iz Tuzle.

I ostali mnogobrojni svedoci, zatočenici logora broj II, saglasno su iskazali da su kod dolaska u logor Jasenovac iz raznih transporta, koji su pristizali, kao ranije u Gospić, sada u Jasenovac iz svih logora i ustaško policijskih zatvora širom NDH bili na jasenovačkoj stanici dočekivani od ustaških funkcionera i agenata jasenovačke posade batinama, kundacima, grdnjom i zlostavljanjem tako da zatočenici u prvi mah nisu ni opazili da je prvi ustaški nastup prema njima bio obična drumska razbojnička pljačka novca i dragocenosti. Tu pljačku činili su pojedini od ustaša i agenata za svoj račun, a onda je pred upravom logorske kancelarije u selu Jasenovcu obavljen redovno zvaničan pregled i oduzimanje od zatočenika svih vrednosti, što je bilo pakovano i što je pripadalo upravi logora odnosno upravi ustaške «riznice».

Iza ovoga temeljnog pretresa i oduzimanja svih stvari od vrednosti i iza prvih mučenja kundačenjem i batinanjem kod izlaska iz vagona, kod sprovođenja od stanice do logorske uprave u selu Jasenovcu i prilikom pretresa pred logorom – zatočeici su redovno trčećim korakom morali da pod batinama ustaških sprovodnika pretrče svojih 6 km do logora broj II. Tu su morali svi transporti da se svrstaju, da posedaju i onda bi ponovo nastao pretres i oduzimanje vrednijih predmeta. To su ustaše iz pratnje pljačkale svaki za svoj račun.

U prvom transportu zatočenika Srba iz Gospića bio je stari penzionisani železničar, Dušan Čelik, i kada ustaše već više ništa nisu mogle naći, onda je jedan od njih skinuo teško bolesnom i kratkovidom penzioneru Dušanu Čeliku naočare sa očiju i pošto su imale zlatan okvir, stavio ih sebi u džep. Novi pretresi, nove torture, mučenja i pronalaženja i onoga što se inače ne bi ni pomišljalo oduzeti, bilo je predmet ustaške pljačke.

Prva grupa zatočenika koja je prispela iz Gospića bila je sastavljena od 900 Srba, a druga grupa bila je od 600 Jevreja iz logora «Slano», koji je bio, sastavni deo

Logora Gospić i ta grupa Jevreja došla je kao već, «organizovani» logor i imala je svoju unutrašnju logorsko-zatočeničku upravu. Ta logorska uprava preuzela je po naređenju ustaša unutrašnju organizaciju logora II“.

Pošto su sagrađene najnužnije prostorije uz tri logorske barake i kako je logor ograđen bodljikavim žicama uz podignute stražarnice, pristupilo se gradnji odbrambenog nasipa oko celog logora. Radilo se neprestano pod najtežim uslovima u kišne blatnjave jesenje dane, kada je kiša i susnežica raskvasila i inače podvodan i močvaran teren koji je izabran za logor broj II.

Svedoci Svetislav Stefanović i Jović-Rončević Mihajlo iz Krčedina u svojim iskazima daju jedan detalj sa gradnje ovog nasipa:

«Još pre svanuća bili smo u barakama, podignuti, i pošto smo celu noć proveli sklanjajući se ispred mlazeva kiše, koja je curila kroz krov, namerno loše sastavljenih baraka, i pošto smo se podigli iz kaljavog terena u baraci, bili smo svrstavani za odlazak na rad i to po jedinicama u desetine i pedesetine, pa smo primili primitivne alatke i trčećim korakom od svojih 4 do 5 km stizali smo na mesto određeno za gradnju nasipa. Gradili smo nasip od 1.000 m dužine i na tako dugom prostoru bilo je sabijeno 4.000 zatočenika. Radili smo bez sistema, spoticali smo se jedan o drugoga i gušili se gusto sabijeni jedan oko drugoga bez dovoljno prostora za rad da bi bio efikasan. Na ašove smo nabacivali zemlju i na ašovima je prenosili na nasip, pa se vraćali istom stazom od 300 m i onda bi zemlju bacili sa ašova na nasip, pa se vraćali istom stazom istih 300 m natrag po novu zemlju i istim putem drugi ašov zemlje odnosili na nasip i tako neprestano jedan ašov zemlje za drugim donosili na nasip. Usput smo morali preskakati i obilaziti bare sa vodom – jer, ako bi nam se usput desila nesreća, pa nam zemlja padne sa ašova, ili se o koga spotaknemo ili okliznemo pa posrnemo, onda nas je u sledećem času pogodilo tane iz ustaške puške, batina, kundak, volovska žila i korbač da nas sabije u baru i sastavi sa zemljom, i da tamo ubijeni ili premlaćeni ostanemo i postanemo deo kaljave zemlje i mulja.

Dok su jedne ustaše vrebali žrtve, druga grupa ustaša nedalko od nasipa su ložile vatre i u više grupa se grejali. S vremena na vreme pozivali bi po nekog zatočenika da im se javi, i kada bi se bednik javio i prišao im, pitali bi ga odakle je, da li mu je zima, da li želi da se ugreje itd. Kada bi zatočenik izjavio da želi da se ugreje, ustaše bi ga svlačile do gola, pa bi ga onako golog tukle opletenim korbačima tako dugo, dok jadnik ne bi umro. Takve i slične ustaške zabave događale su se svakodnevno i mnogi zatočenik mučenički je izdahnuio priređujući razonode životinjskim prohtevima ustaških zlikovaca.

Ručak na nasip donosili su zatočenici iz logora udaljenog nekoliko kilometara. Hrana za Srbe bila je za ručak sipaća kašika retkog pasulja bez hleba, a za Jevreje tri obarena krompira u ljusci i ništa više. Za večeru smo dobijali ponekad kuvani krompir sa ljuskom bez hleba i bez soli. Za doručak smo dobijali pred polazak na rad vruću neposoljenu i nezamašćenu vodu sa nešto oskudnog povrća, a svaki peti, šesti dan dobijali smo komadić kukuruznog hleba od 200 grama.

Od takve hrane vremenom su zatočenici toliko oslabili i malaksali da su izgubili ne samo izgled čoveka nego i osećaj ponosa i časti. Izgubili su sve osobine i obeležja čoveka i postali su u pravom smislu reči životinje.

Sećamo se dobro da su zatočenici iz dana u dan bivali sve slabiji, da su mnogi ostajali zatrpani na radovima na nasipu i u barama, u rupama kraj nasipa, da su mnogi posustali na putu između nasipa i logora, poubijani kod odlaska ili povratka sa posla i da je put od nasipa do logora bio jedno strašno i dugo groblje koje su zatočenici svakodnevno sve više i više svojim kostima ispunjavali, a grobari ih tamo zatrpavali.

No, brojno stanje pokraj svega toga nije opadalo, nego je štaviše, raslo jer su neprestano pristizali novi i novi transporti sa novim i novim mučenicima.

Od preteranog, teškog fizičkog napora pri odlasku i dolasku sa radova na nasipu, i od neobično teških radova preko celog dana na nasipu, i uz to do krajnosti slabom ishranom zatočenika, zatočenici su toliko oslabili i smalaksali da je postojalo pitanje samo gde i kada će se svaki pojedini zatočenik srušiti, poginuti ili umreti i ostaviti svoje kosti. Jedni su ginuli uz put do nasipa, drugi su ginuli na radovima u kaljugama na nasipu i kraj nasipa, a treći su ostajali jutrom nepomični na svojim ležištima, ostajali su kao živi mrtvaci u barakama.

Vremenom se stvorio sam od sebe kućni red: u gornjim boksovima spavali su noviji i svežiji zatočenici, odnosno mlađi i sa jačom fizičkom kondicijom, koji su se mogli u gornje ležaje u boksovima popeti. Najsnažniji u najvišim boksovima, slabiji sve niže i niže, a pod boksovima na zemlji, oni koji se više nisu mogli kretati ni na svoje noge ustati. Svakodnevno je iz tih donjih odeljenja na zemlji pod boksovima desetine i desetine umiralo. I u boksovima i na zemlji ležalo je uzduž po više zatočenika jedan do drugog, a ako bi koji na zemlji umro, onda su ga oni živi mrtvaci pokraj njega, upotrebom poslednjeg damara snage gurnuli sebi za leđa i ljubomorno čuvali sve dotle dok se telo ne bi raspadalo, dakle po nekoliko dana, ili, dok oni koji su ga skrivali ne bi pomrli, a evo zašto.

Kuvari su jutarnju čorbu pronosili kroz baraku između boksova i delili hranu. Neverovatno strašni prizori bili su nošenja kazana sa hranom i deoba u porcije. Jedni, bolje hranjeni i mlađi zatvorenici išli su pred kazanom i oko kazana sa batinama i mlatili levo i desno oko sebe masu koja je kao pobesnela zver jurišala i otimala se za bedni čorbuljak, i disciplina se ovako među zatočenicima, batinom održavala. Krici, psovke, prokletstva i lomljava pratila je ovaj čudan i za um nepojmljivi doručak. I kada bi se na momente presekla galama i zavladao tajac, neverovatni poluživotinjski krici i glasovi poluživih bića onih naših drugova što su ležali na zemlji vapili su i tražili. Ti drugovi više nisu imali ljudskog glasa i od preterane slabosti nisu više bili u stanju da sastave i izgovore jednu jedinu reč. Nešto strašno, jezivo, kao piskavi glas sove u noći kreštao je, urlikao i dugačke izdužene ruke pružale su se sa zemlje u samrtničkom grču u stisnutim prstima svoje porcije i tražile čorbu. Čim bi primile takve samrtničke ruke jednu porciju, dodavale bi odmah i drugu, tobože za svoga nemoćnog druga iza leđa, a u stvari je to bila porcija onoga već davno umrlog druga čiji je leš ovaj samrtnik ljubomorno čuvao, ne bi li ugrabio još koji dan i njegovu porciju proklete čorbe.

Umiranje je bilo svakodnevno, sve brojnije i sve češće, a glad je harala na svakom koraku. Bolesnici i samrtnici ječali su u masama, u groznicama i kroz celu baraku razlegao se negde jasan, negde potmuli i nerazgovetni glas samo jedne jedine reči, koju su bednici mogli da sastave na svojim usnama i koja se mogla tu i tamo razabrati: «hleba, kruha, vode»…

Znamo da su pojedini zatočenici, i to oni koji su spavali na podu, malaksali u tolikoj meri, da su bili izgubili i dar govora i glas čoveka. To nisu više bili ljudi, to su bile mumije bivših ljudi.

A o nečistoći, o smradu i paklu u tim barakama, bez pomisli na ono što se u kulturama različitih naroda naziva higijenom – reči nije bilo. Vode nije bilo dovoljno ni za piće, a za pranje i umivanje, ili još dalje za pranje onoga jedinog veša na sebi, bila je samo nedostižna i umišljena fantazija. Paraziti (vaši, buve, stenice) preplavili su celu baraku i sve zatočenike u tolikoj meri, da je izgledalo da izviru iz zemlje i vode, da padaju iz vazduha, i da dolaze sa svih strana. Svaki, i najmanji delić tela svakog pojedinog zatočenika bio je prekriven vašima i drugim parazitima; i već malaksala izmučena tela zatočenika stradavala su, gotovo nestajala pod pritiskom ove nove nevolje.

10. oktobra te godine počele su da padaju kiše, pa je usled podvodnog zemljišta dalji rad na Lonjskom nasipu obustavljen, jer taj nasip i nije bio ustašama toliko potreban radi odbrane od poplave, koliko kao mučilište i način za masovno ubijanje i zlostavljanje zatočenika. Svi zatočenici bili su prebačeni na pravljenje jednog novog nasipa, koji je trebalo da štiti logor Jasenovac II. Na taj nasip hrana za ručak donosila se zatočenicima iz logora, i mi Krčedinci u prvo vreme nosili smo na nasip pune kazane hrane, a sa nasipa smo vraćali prazne sudove i pretučene, prozeble i premorene zatočenike. Nas četvorica uzeli bi po dva kolca, i kroz čakšire, kroz nogavice i kaput s leđa zatočeniku, provukli smo kolje i nosili ga tako na kolju razapetog, onako kaljavog i iznurenog, promrzlog, hladnog i jadnog do logora broj II, a to će reći po nekoliko kilometara daleko, da ih tamo ostavimo, ne u bolnici, jer bolnice nije bilo – nego u pakao smrdljivih i zaraženih baraka. U barakama je svakog dana ostajalo sve više nemoćnih i bolesnik zatočenika, neke smo još i mi preneli sa nasipa u baraku: broj bolesnih sve je više rastao. Isto tako, i broj umirućih, i broj onih skrivenih leševa naglo je rastao, pa se i zadah sve više i više širio od raspadajućih ljudskih leševa, od pomešanih ljudskih izmeta sa muljem i vodom i prilike su na noćištima bivale sve teže i teže.»

Preslušani pomenuti svedoci, Siniša Mihajlović, Mihajlo Jović-Rončević i Svetislav Stefanović (i još mnogi drugi), kao i Vukašin Žegarac iz Nove Gradiške, Mirko Pajkić iz Visokog, Vojislav Prnjatović iz Sarajeva, inženjer Simo Đurković iz Donje Trnave, saglasno su svedočili o mnogobrojnim načinima mučenja i zlostavljanja zatočenika. Posvedočili su da je u logoru II bio posebno ograđeni prostor u žicama kao zatvor. Po zatočenicima je nazvan «žice». Unutar samog logora, dakle, već u prostoru ograđenom žicama, nalazio se još jedan manji posebno ograđeni prostor, kao kavez u žicama. To je bila prostorija oko 5 metara u kvadrat, (tj. 5 metara dug i 5 metara širok), a imao je takođe bodljikavom žicom ograđeni krov na jedan metar visine. Taj kavez je bio ispleten na močvarnom prostoru koji je uvek bio prekriven vodom, bio je dakle kaljuga ograđena žicom. U taj zatvor u žicama ustaše su svakodnevno trpale nove i nove zatočenike, gde su za kaznu noć provodili pod vedrim nebom, na kiši, vetru ili snegu, u žici. Jutrom bi ih izvodili iz žice; kada se svrstavala povorka za odlazak na rad na nasipu, a večerom pri povratku sa nasipa nisu odlazili u barake nego na novo konačenje u žicu. Tako se to ponavljalo onoliko noći, koliko je koji zatočenik bio kažnjen. Zatočenik u žici nije mogao ni jednoga časa da se ispravi, jer ga je već na visini od jednog metra ubadala bodljikava žica. Kleknuti u vodu nije smeo, leći isto tako nije smeo, jer su to izričito ustaše zabranjivale i stražari oko žica strogo su na to pazili. Sa dugačkim bajonetima na puškama stražari su obilazili kavez i bajonet je činio svoje, tako da su kažnjenici u žicama, svu noć ostajali u presavijenom ili čučećem stavu. Stojali su preko člankova, pa kadkada i do kolena u hladnoj vodi koja se smrzavala. Besprimerne su to muke bile i trajale su do iznemoglosti i smrti pojedinog zatočenika. Na te muke ustaše su stavljale uglavnom inteligenciju, koja je već u logor stizala iz provincije sa sprovodnim aktima ili presudama ustaških policija za strožiji režim.

Svedok, Sima Đurković, inženjer hemije iz Trnave, između ostalog, u svome iskazu je rekao:

«Krajem septembra uspelo je dvojici Srba, zatočenika, i to Branku Mrakoviću, stolaru iz Travnika, i Ljubi Popoviću, stolaru iz Tuzle, da pobegnu. Posledica toga bekstva je bila ta da su popisani svi zatočenici, koji su se u tome času našli unutar logora i da je njihov spisak otišao u ustaški tabor u selo Jasenovac. U taboru je u spisku odabrano 26 imena i svih tih 26 tako odabranih zatočenika stavljeno je u žicu. U žicama su držani 4 dana i 4 noći a onda su ih povezali lancima i odveli u jednu obližnju šumu. Kratko vreme iza toga čuli su se iz šume pucnji i mi smo znali da su svih ovih 26 zatočenika tamo iz pušaka poubijani. Među ovim mučenicima bio je najveći broj bivših aktivnih i rezervnih jugoslovenskih oficira, koji su u Zagrebu na povratku iz ropstva, kao Srbi, pohapšeni i preko logora Gospić dovedeni u Jasenovac. Od Sremaca je tu bio Milenko Mijoljević, poreznik u šidu. Od poznatih imena pobijenih mučenika u toj grupi bili su dr Pera Todorović, lekar iz Tuzle, Jova Sablić, trgovac iz Sunje, Rista Narandžić, opančar iz Bijeljine, Kornelije Lazić, tehničar iz Visokog, Dušan Čelik, penzioner iz Sarajeva, Đorđe Đermanović, učenik učiteljske škole iz Prijedora, Jova Nikolić iz Petrinje i drugi.

Svedoci Vukašin Žegarac iz Nove Gradiške, Joca Čolaković iz Bijeljine, Pane Petrović i Dika Tomić iz Bijeljine, opisali su da je u drugoj polovini meseca oktobra 1941. godine doteran u logor Jasenovac II, u jednoj grupi od 10 do 15 zatočenika, poznati javni radnik, dr Oton Gavrančić iz Zagreba, a bio je tu i Nemanja Đurica, sreski poljoprivredni referent iz Doboja, rezervni jugoslovenski oficir, koji se nalazio u nemačkom ropstvu i koji je na povratku iz ropstva u Zagrebu uhapšen. Dr Gavrančić, starac od preko 60 godina, morao je sa svojom grupom svaki dan raditi na nasipu, a preko noći je bio zatvoren u žici. Cela grupa dr Gavrančića, u kojoj su bili svi skoro aktivni i rezervni oficiri, bivši nemački ratni zarobljenici – bili su nemilosrdno od ustaša zlostavljani i tučeni svako veče kada su ih u žicu uvodili i svako jutro kada su ih iz žice izvodili. Da nevolja bude još veća i nesreća još strašnija, nastupilo je hladno vreme, jesenje kiše i zatočenici su u vodi po cele noći čučali, a voda im je dolazila do kolena. Posle nekoliko dana ovakvog mučenja dr Gavrančić je umro. I ostali zatočenici umirali su svakodnevno u žicama, no kavez se nije nikad ispraznio, jer bi svakodnevno ustaše u kavez ubacivali nove i nove žrtve i svakodnevno iznosili leševe već izmoždenih i umrlih zatočenika.»

U prvoj polovini meseca novembra 1941. godine nastupile su kiše i hladno vreme, a radovi na odbrambenom nasipu slabo su napredovali. Sava je nadolazila i opasnost od poplave iz dana u dan bivala je sve veća.

Svedok Hadži-Čolaković Draga, sekretar trgovačkog udruženja iz Bijeljine, navodi:

«Tada je jednoga dana došao na nasip zapovednik svih logora u NDH Vjekoslav Luburić i kada je video da nasip još nije gotov, razljutio se, izvadio revolver i počeo da puca na jednu grupu zatočenika, koja je u tom momentu zastala da ga pozdravi. Tom prilikom je ranjen u stomak Bogoljub Bosnić, student iz Bijeljine, i jedan Jevrejin. Bosnić je preboleo ranu, a Jevrejin je podlegao. Tada je Luburić naredio ustašama da svakog zatočenika, koga opaze da stane, namah ubiju. Posle ove Luburićeve posete dnevno je tako ubijano na nasipu od 10 do 12 zatočenika, a jednoga dana je ubijeno 22.»

Iako se radilo na nasipu nadčovečanskom snagom, iako su mase ljudstva bile strpane na radove, jednoga dana voda je iz Save, koja je svakodnevno nadolazila, provalila, i logor broj II je bio poplavljen.

Nastalo je raseljavanje i razmeštanje logora Jasenovac broj II.

13. novembra 1941. godine voda je poplavila sve Lonjsko Polje i pred barakama voda je bila već jedan metar duboka. Nastala je kritična situacija i u noći 13. novembra 1941. godine, prvo su evakuisane dve barake gde su bili smešteni Jevreji. U baraku su upali iznenada ustaše i dok su jedni jadne Jevreje isterivali iz barake, drugi su ih pred vratima barake dočekivali i jednoga po jednoga mlatili batinama i strmoglavili u vodu. Ako se zatočenik nije brzo podigao iz vode, ustaše su ga i dalje gurale u vodu i davile, dok nije pod vodom nestao. Tek neki koji je u batinanju prošao olako i koji se iz vode hitro podigao bio je određen da se preseli u logor I u Krapje. Tako je izvršeno prvo preseljavanje oko 600 Jevreja iz jevrejskih baraka, i oko 200 Srba iz srpskih baraka. Bili su to uglavnom iscrpljeni i bolesni ljudi, i ukoliko nisu poubijani i podavljeni već na izlasku iz baraka, bili su pobijeni putem do Krapja i pred samim logorom u Krapju.

Ostali zatočenici iz logora broj II koji su bili u boljoj fizičkoj kondiciji određeni su za logor Jasenovac broj III, tj. na rad u ciglani Prometne zadruge z. s. o. j. kraj Jasenovca. Ta je grupa krenula iz baraka u logoru broj II 15. novembra 1941. godine i prošla je kroz ista mučenja, batinanja i davljenja u vodi prilikom izlaska iz baraka, kao i ona prva grupa, koja je odlazila za Krapje. I ta je grupa na svome putu od logora broj II do logora broj III na udaljenosti od 6 km prolazila ubrzanim, gotovo trčećim korakom. Kretala se kroz vodu i blato, kroz poplavljeni teren i nijedan zatočenik nije smeo ni za momenat zastati da podigne bilo šta, što bi mu možda u putu ispalo, ili da iz gliba izvuče obuću. Na mah bi ga pogodio ustaški kundak ili batina i bio bi skljokan u vodu i ostavljen da se tu udavi. Po nekoga od suostalih zatočenika pokupila su logorska kola, koja su prevozila ustaški prtljag i dovela ih na ulazna vrata pred logor broj III, pa su tu na ulazu prosto pobacani sa kola na jednu gomilu. Svi oni, koji nisu na mah iz gomile skočili i stali uz ostale u red, bili su na očigled svih drugova, poklani, tu na gomili, ustaškim noževima.

Posle ovako izvršene seobe, u logoru broj II ostalo je još 80 sposobnih zatočenika, koji su tamo ostavljeni da poruše barake i da od poplave spasu građevinski materijal. Osim toga, u srpskoj baraci je ostalo nekoliko bolesnih Srba zatočenika, a u jevrejskim barakama 15 bolesnih Jevreja. Ti bolesnici su letvama i koljem poubijani 16. novembra 1941. godine. Istoga dana u logor broj II prispela je sa Korduna nova grupa zatočenika od 100 ljudi, i istoga dana dvojica Kordunaša su pobegli, pa su za kaznu odmah ubijena devetorica, a sutradan još 67 Kordunaša iz te grupe. Ostalo je još svega 22 iz te grupe i prispelo je još 16 Jevreja iz logora broj III, te 18. novembra još jedan transport od 200 Jevreja Sarajlija i ovo ljudstvo počelo je odmah sa rušenjem baraka i prenošenjem materijala. Tim zatočenicima davan je veći obrok i svaki dan po malo hleba. No, i pored svega toga ljudi nisu mogli dati mnogo od sebe iako su vredno radili. Vladalo je nevreme i bilo je neobično hladno, pa je posao od toga trpeo. Ustaški stražari nastojali su da se posao ovde što pre završi i da se sa otvorene poljane ispred košave, snega i kiše sklone u zatvoreni logor. Zato je počelo strašno batinanje zatočenika i svih onih koji bi se u vodi razboleli i posustali. Tu su ustaše izmislile još jedan nov, do tada neprimenjen način mučenja i ubijanja zatočenika. Zatočenik koji bi posustao, bio bi doveden do jednog jarka punog vode. Dubina je bila čoveku do grla, a voda se mrzla kod niske temperature i snežne mećave. Tu bi zatočenik do grla u vodi koja se smrzavala ostajao po sat, dva, pa bi se ili potpuno smrzao (i malaksao pao u vodu i umro), ili bi bio polumrtav izvučen iz vode i tamo dotučen. Ako je koji zatočenik bio jači, onda bi ustaše preko jarka postavile jednu dasku i zatočenik bi morao da uđe do grla u vodu i svojom glavom tu dasku u sredini da podboči. Ustaše bi prelazile i cupkale na toj dasci sve dok žrtva ne bi malaksala, pala u vodu i udavila se.

Sva ova mučenja ustaše su činile pred očima ostalih zatočenika, koje su opominjali da brže rade, jer da će ih udariti na iste muke i pobiti na opisani način i udaviti u vodi. Demontiranje baraka išlo je ipak brzo i posao je bio kud i kamo lakši od prenošenja građevinskog materijala od srušenih baraka na nepoplavljenu cestu, koja je bila oko 2 km odavde udaljena. To se prenošenje materijala obavljalo uhodano: Ustaše su naredile svakom zatočeniku šta će koji da uzme na leđa i ponese, ili ako se radilo o težem predmetu, koliko će njih, na primer, jednu gredu zajednički da ponesu. Zatočenici su bili pretovareni i morali su da upotrebljavaju krajnje napore svojih već i inače iscrpljenih snaga i istovremeno izloženi pri prenosu vejavici, vetru i talasima gazeći kroz vodu do pojasa, kroz neravan prolokan teren, spoticali su se i padali u vodu, Put kroz poluzamrznutu vodu na udaljenost od 2 km preko poplavljenih pašnjaka Lonjskog Polja, koje su svinje u ispašama toliko izrile i teren učinile neravnim – bio je krajnje težak i naporan, i mnogi od zatočenika ostajao je premoren i udavio se.

Dana 21. novembra 1941. godine, kada su već porušene i prenešene dve barake, i materijal spašen, pokušala su da pobegnu 4 zatočenika, Srbina. Dvojicu su ustaše stigle na desetak km od logora i na mestu ubile, a dvojica su bila uhvaćena i dovedena natrag u logor. Brojno stanje je bilo tada 886 zatočenika, većinom Jevreja Sarajlija i zbog ovoga je kažnjen ceo logor. Svi su zatočenici postrojeni stajali u stavu mirno u mrznoj vodi do kolena; trajalo je oko 4 sata prebrojavanje zatočenika i ubijanje one dvojice koji su pokušali bekstvo. Zatim su svi zatočenici morali kroz vodu optrčavati barake, a mestimično je voda oko prostora baraka bila duboka i iznad čovečjeg stasa, te oni, koji nisu znali plivati, podavili su se.

Kada je nastalo novo prebrojavanje zatočenika, utvrđeno je bilo da je njih 72 ostalo pod vodom. Došla je nova naredba da preostali zatočenici zaplivaju ponovo u vodu i da povade leševe podavljenih i izvuku one još uvek žive iz vode. Na posletku su svi povađeni, pa su po ustaškom nalogu sahranjeni svi zajedno u jednoj velikoj grobnici. Sahranjeni su i oni mrtvi, i oni živi, koji su polumrtvi izvađeni iz vode.

Luburić je naredio da se posle porušenih baraka i prenosa materijala, logor potpuno likvidira, da se zatočenici presele i poubujaju. Barake su bile srušene i prenešene 20. novembra 1941. godine i tada smo dobili naređenje da iskopamo jednu veliku jamu, u koju će se po rečima ustaša, zagasiti kreč. Međutim, ova jama nije bila upotrebljena za kreč, već za raku zatočenika, koje su posle toga ustaše poubijale. 21. novembra 1941. godine. Iz logora III dopremljena je jedna grupa Srba zatočenika i polovina njih je već na putu poubijana, a druga polovina u bivšem logoru II, pa su tada poubijani i svi preostali zatočenici, koji su rušili barake i selili logor. Preostalo je svega živih nas 25 zatočenika, koji su poslani u logor broj III, a među ovima Vukašin Žegarac, Dika Tomić, Pane Petrović, koji su kao svedoci o pomenutom dali svoj iskaz.

Tako je prestao da postoji logor Jasenovac broj II.

Zapovednik logora broj II bio je ustaški satnik Mihovil Prpić, rodom iz okoline Virovitice. Kasnije je on bio zapovednik prve ustaške bojne, u čijem je sastavu bila zloglasna prva satnija.

Stražarsku službu u logoru broj II obavljale su ustaše iz 17. i 22. ličke i 14. osiječke ustaške satnije. Osiječka satnija bila je sastavljena od mladića isključivo iz samog grada Osijeka.

Prema iskazima svedoka čija su imena ovde navedena, utvrđuje se da je za period od 21. avgusta do 20. novembra 1941. godine (od početka do kraja postojanja logora broj I u Krapju i logora broj II u šumi kraj Jasenovca) broj žrtava bio strahovito velik i pošto su se masovna ubistva u manjem ili većem obimu ponavljala vrlo često, (a pomor zatočenika u jednom i u drugom logoru bio strahovito visok, i trajao kroz sve vreme dokle su i logori trajali; te pošto je utvrđeno da su i pojedinačna ubistva i zločini nad zatočenicima činjeni svakodnevno) ukazuje se strahovit rezultat: najmanje 12.000 zatočenika ubijeno je u logorima broj I i broj II, u Jasenovcu.

Žrtve u tim logorima bili su Srbi i Jevreji sa teritorije cele NDH.

———————————————————————————————————————–

< Jasenovac logor broj I               Sadržaj              Sistem uništavanja se usavršava >