Логор Јасеновац број V – Стара Градишка

Опис логора

На левоj обали Саве преко од вароши Старе Градишке налази се бивши Казнени завод. Таj стари, jош Аустриjски, Казнени завод употребиле су усташе за jедно одељење логора Јасеновац и по томе оваj логор jе добио званичан усташки назив логор Јасеновац броj V.

Од логора Јасеновца броj III удаљен jе 36 км. Цео логорски, односно казнионички простор ограђен jе jош од ваjкада високим зидом саграђеним од цигала, високим око 6 м. Логорски простор има изглед неправилног четвороугаоника, од коjег jужна страница jесте обала реке Саве и на самоj обали подигнути зид, а остале три странице тога четвороугаоника наслањаjу се на ову наjдужу страницу. Усташе су по заточеницима дале на извесним местима зид надоградити и проширити и на самоме зиду саграђене су стражарнице у облику бункера. То су биле и усташке осматрачнице, у коjима су били митраљези, складишта мунициjе и другог оружjа, а свака осматрачница осим тога имала jе и рефлекторе. Такве осматрачнице и стражарнице биле су постављене и на насипу на обали Саве, и на угловима зидова и над улазним вратима у логор. Главни улаз у логор био jе са северне стране. То су била велика врата у зиду за колски и пешачки пролаз.

Казнени завод Стара Градишка налази се у непосредноj близини главног друма, коjи води од Окучана за Бања Луку и на месту где таj друм прелази реку Саву и где jе била велика ћуприjа преко Саве, као саставни део тога друма. Налази се у непосродноj близини описани Казнени завод.

Унутрашњост самога логорског круга одељена jе опет на посебне одељке, коjи су служили у своjе време као мушка казниона и као женска казниона. Тако су сада и усташе поделиле логорски круг на женско и мушко одељење. Посебно jе био сада по усташама изграђен зид, коjи jе делио логор на оне заточенике, коjима jе одређен строжиjи режим и на оне заточенике под сношљивиjим режимом.

Стари Казнени завод усташе су сада претвориле у радни логор и покраj већ постоjећих зграда и казнионичких ћелиjа, дограђене су многе просториjе и зграде за велик броj радионица, магацина; потом jе саграђена усташка болница, римокатоличка црква и управитељство логора. У згради управитељства логора, коjа jе била jедноспратна зграда са многим одељењима, биле су смештене управне канцелариjе, станови за официре, официрска кантина и трпезариjа.

Посебна одељења била су у другим зградама одређена као дечиjи логор, а посебно jе био у кругу оног дела логора са блажим режимом зграда за заточенице, Хрватице. Од радионица, коjе су биле смештене у овом делу логора, биле су: кроjачница усташке одеће, радионица усташке обуће, леваоница железа, ковачница, коларница, бравариjа, лимариjа, токариjа, ужариjа, бачвариjа, столариjа, стаклариjа, картонажа, књиговезница, штампариjа, пушкара, ременариjа, метлара, керамика, пекара, месница, млекара, сирана, уљара, содара, резбариjа, саjџиница, ауто-механика и гаража, механичка радионица, канализациjа, инсталатери водовода, боjадисаона, кроjачница за заточенике, бриjачница, хемиjски лабораториjум – па су ту биле jош електрична централа, усташка болница са амбулантом, рентгеном и зубном амбулантом, праоница рубља, стовариште старе робе, крпара, млин, папирница, дрвара и дашчара.

Попречни велики зид у логору висок 6 м, делио jе оваj део логора од наjболниjег дела логора, на коме се налазила jедна огромна зграда дугачка 50 м, широка око 18 м а висока 20 м до 25 м. Била jе то кућа на спрат, а у средини крова имала jе jедну врсту торња над кровом у висини 5 до 6 м. Таj простор, где jе била ова зграда био jе посебно осигуран високим зидом и у простор те зграде зване „Кула“, улазило се на jедна врата. „Кула“ jе средњовековна грађевина, са масивним засвођеним зидовима, па су и ходници и све ћелиjе у тоj агради засвођене и одељене огромним белим зидовима, тако да се из jедне у другу ћелиjу не може чути ни револверски пуцањ. Приземље куле употребљавало се за различите радионице, као на пример ковачницу, бравариjу итд.

Са севарне стране „кула“ jе имала тешка врата, а од врата су степенице водиле на горњи спрат. На горњем спрату из предсобља водила су двоjа врата лево и десно, те и кроз jедна и кроз друга врата, лево и десно, улазило се у мрачне ходнике. Са jедне и са друге стране и jеднога и другога ходника била су тешка врата у зидовима и кроз свака та врата улазило се у казнионичке ћелиjе. На сваком крилу зграде било jе 24, односно 25 ћелиjа. Свака та ћелиjа била jе засвођена и била jе дугачка око 6 м и широка око 4 м, а високе до засвођавања 2 метра.

„Кула“ jе била мучилиште са свим своjим ћелиjама на спрату, а посебно мучилиште било jе тако звани „хотел Гагро“. То jе мучилиште прозвано по усташком заставнику Николи Гагро, коjи jе тамо на невероватно свирепе начине убиjао и мучио заточенике и заточенице.

Мучилиште се налазило у приземљу, односно сутерену усташке болнице. А усташка болница била jе зграда на два спрата, те су оба спрата служила за болницу, а у приземљу су становале усташе из логорског сата. Приземно десно налазило се седам самица, од коjих jе седма била одвоjена, и у њоj се саслушавало и мучило.

Осим ових самица, постоjало jе jош шест подрумских ћелиjа, од коjих су две употребљаване за кажњенике, а четири су сматране као ћелиjе смрти. У тим су ћелиjама чињена су страховита убиства и наjстрашниjа умирања од глади и жеђи. Величина ових ћелиjа jе била 2 м ширине, 2 м висине и 3 м дужине. Под jе био од цемента и свуда jе била влага. Ни клозета ни кибле ниjе било и заточеници осуђени на смрт глађу, вршили су нужду у самици, а jедини посетиоци самица били су велики клозетски пацови, коjи су непрестано наваљивали и jедва чекали да се мученик од глади онесвести или да толико ослаби да постане плен и храна пацова.

У логорском простору у средини био jе логорски круг тj. празан простор, на коме су се одржавали „наступи“ и коjи jе иначе служио у казненом заводу као круг за шетње кажњеника.

Постанак логора Јасеновац броj V

Казнени завод у Староj Градишки био jе после слома старе Јутославиjе распуштен, а кажњеници су се разбегли,  односно распуштени своjим кућама.

Када jе у Јасеновцу створен логор смрти и када су неочекиване и изненадне jесење поплаве присилиле да на брзу руку ликвидираjу логор Јасеновац броj I и логор Јасеновац броj II, те када jе припремани логор Јасеновац броj III jош био само замисао и усташка идеjа, а заточеници свих врста почели са свих страна из НДХ да пристижу у Јасеновац – одлучила jе логорска управа, да као логор употреби стари казнени завод у Староj Градишки, заjедно са свим просториjама, мучилиштима и средњовековним инквизиторским самицама. То jе било jедно одељење логора Јасеновац и послужило jе у прво време за смештаj масона и политичких првака, те старих политичких странака из бивше Југославиjе. Касниjе jе логор Јасеновац броj V служио углавном као женски и дечиjи логор и логор за оне заточенике, коjи су долазили под лакши режим и коjи од усташа нису били унапред одређени за убиjање.

Све време постоjања логора Јасеновац броj III, постоjао jе и логор Јасеновац броj V – и када год jе требало заточенике заварати да иду као премештени из логора III у Стару Градишку, и обратно, из Градишке у Јасеновац – онда jе ово одвоjено постоjање одвоjеног логора добро дошло. Заточеници су тако мирно одлазили на стратиште, на кланицу и у смрт, мислећи да су заиста премештени из Јасеновца у Градишку и обратно.

Логорска управа

Логор Јасеновац броj V као и сви логори у Хрватскоj били су под врховним заповедништвом поглавниковог повереника за све логоре, Вjекослава Лубурића, званог Макс.

Из главног логора у Јасеновцу броj III одређени су заповедници логора у Градишки, па jе тако утврђено, да jе први заповедник у логору био Јозо Матиjевић родом Далматинац, а први заточеници у логор стигли су 13. новембра 1941. године.

После Матиjевића дошао jе за заповедника усташки официр Иван Рако, а први заповедник, тада већ устроjеног и женског одељења логора, био jе усташки заставник Станко, звани Беванда. Заповедници логора у Градишки често су се смењивали, па jе тако утврђено да су као заповедници долазили jедан за другим после Беванде: Јураj Куринички, Никола Гађић, Бранко Слипчевић, Стjепан Босак, Ивица Бркљачић, натпоручник Јосип Стоjчић, усташки натпоручник Орешковић, заставник Анте Врбан, поручник Јеролим Маричић из Шибеника.

Утврђено jе да су заповедници логора имали своjе таjнике, а таjници су били из редова усташких официра. Тако се зна да jе таjник надпоручника Гађића био студент Буховац.

И поjедина одељења у логору имала су своjе заповеднике. Зна се да jе заповедник целокупног рада био усташки поручник Немет звани Ћаћа, а иза њега натпоручник Кордић. Заповедник усташке болнице био jе Мато Мандушић из Имотског, а заповедник самица и ћелиjа био jе усташки водник, а касниjе заставник, Никола Гагро, из Широког Бриjега, по коме су мучилишта добила име „Хотел Гагро“.

Картотеку заточеника водио jе усташки водник Мирко Руњаш из Старе Градишке.

Надзорница над женским одељењем логора била jе усташица Маjа Буждон, монополска радница из Загреба родом из Сплита. Она jе била и вршилац дужности управнице женског одаљења логора. Уз Маjу Буждон биле су jош 24 усташице, коjе су обављале у женском одељењу логора надзор и мучење заточеница, па су те жене – звери убиjале и клале заточенице. У галериjу тих усташких чудовишта спадаjу Анкица Чоп, иначе учитељица из Славонске Пожеге, Зора Грбац,  ученица из Загреба, Јелка Бркић из околине Босанског  Брода, иначе кроjачица, Љубица Бабић из Загреба, две сестре Штефица и Драгица Поклитар из Тузле, Мима Кузмек из Загреба, Драгица Кузмек из Загреба, Милка Прибанић из Загреба, Божица Обрадовић негде са Кордуна, Нада Танић – Лубурић из Ливна, Љубица Флањак вереница крволока Љубе Милоша, Вилма Босак негде из Срема итд.

Сигурносну службу у прво време у логору V обављала jе III усташка сатниjа из Јасеновца. Броjала око З00 усташа, а командант jе био усташки натпоручник родом из Брода. Касниjе jе посаду сачињавала трећа усташка боjна са око 1.000 усташа, подофицира и официра. Међу њима била jе наjгора

11 сатниjа регрутована из реда Херцеговаца. Та jе сатниjа учествовала у масовним ликвидациjама односно убиjањима заточеника и давала jе страже око самица и одводила заточенике на губилишта. Но, сама погубљња и џелатску службу чиниле су усташе из 10 сатниjе, коjи су носили црне униформе, и коjе су у логору називали „црни“. Командант им jе био Анте Челан, усташки надпоручник родом из Грахова у Босни. Челан jе био при краjу и заповедник логора и за његово време обављено jе погубљење наjвећег броjа заточеника и ликвидациjа целог логора.

Усташке jединице, коjе су вршиле покоље и мучења заточеника називале су се „сигурносна служба“. Покраj Челана, jедно време био jе заповедник сигурносне службе усташки надпоручник Росташ и његов ађутант, усташки поручник Демаши. У редовима те сигурносне службе били су jош усташки официри и подофицири: усташки поручник Остоjић, водник Ива Остоjић, официр Јурчић звани Уча коjи ниjе имао десну руку, а био jе усташа емигрант, надпоручник Каjић из Славонске Пожеге, заставник Драга Галић, Матиjа Томић, студент из Славонског Брода, усташки сатник Динко Шакић, усташки надпоручник Елес коjи jе био заповедник III логорског сата у Млаки, заставник Кења из околице Славонског Брода, Јоза Мандић из Мостара, Иван Петровић Далматинац, Милан Брачић из Млаке, Марко Слипчевић из Далмациjе, Иван и Мата Муjан из Далмациjе итд. Командант свих ових био jе усташки пуковник, Марко Павловић, командант Јасеновца, под чиjу команду jе долазила и посада Градишке.

Заточеничка управа логора

Заточеници су имали своjу управу као и у логору III. Само овде jе била та управа подељена. Била jе посебна управа за мушки део логора, а посебна за женски део логора. Мушка заточеничка управа делила се опет на управу заточеника Срба, Јевреjа и Цигана, и на управу заточеника осталих националности. Исто тако било jе и у женском одељењу логора. Логорници су се често мењали, jер су и њих усташе убиjале, односно премештале у Јасеновац или на економиjе, а то jе био само изговор, под коjим су их убиjали. Као логорници српско-jевреjског мушког логора спомињу се Клаjн, Шпилер, Штерн, Емилиjан Тремл итд. Као логорници хрватског дела мушког логора спомињу се Матиjа Матиjевић, Фридрих Хаjнрих, Филип Крањчевић, Хрвоjе Шулентић, Сеферагић и други.

У Српско-jевреjском делу женског логора била jе логорница нека Љуба, коjу су заточенице из милоште назвале „тетка Љуба“, а њезина заменица, односно подлогорница била jе Драгица Глумац студенткиња из Бања Луке, звана Гага. Дуго jе била ова логорска двоjка и необично jе много допринела ублажавању патњи и страдања заточеница. Када су у пролеће 1944. године и тетка Љуба и Гага заклане, постала jе логорница Славица Миличевић из Сараjева, а подлогорница нека Славица из Бања Луке и биле су на томе положаjу све до ликвидациjе логора.

У Хрватском делу женског логора спомиње са као логорница Ружица Штаjнер.

Осим логорника, логорница и њихових заменика у интерну логорску управу долазе jош групници, педесетари и десетари рада – све из редова заточеника. Дужност свих jе била да надзиру рад заточеника, да извршаваjу наредбе усташке логорске управе, да се стараjу о реду и чистоћи у логору, да извештаваjу сваки дан о броjном стању људства: десетари – педесетарима, педесетари – групницима, групници – логорницима, а логорници – усташкоj управи. Обратним начином усташка управа достављала jе путем логорника итд заточеницима наредбе у погледу радова, одеће, обуће, исхране, „наступа“ итд.

Живот и рад у логору био jе дакле исти онаj, какав jе био и у логору броj III, и сваки поступак и крупниjи догађаj у логору броj III имао jе последице и у логору броj V, коjи jе био заправо подружница логора III. Разлика jе била само то, што jе режим у логору V био блажи и што jе могућност за, остати у животу, у логору броj V била већа. Тако jе сведок, Јанков Лазар, из Земуна у свом сведочком исказу, између осталог исказао, да када jе стигао из Јасеновца у Градишку, чинило му се, да jе из пакла стигао у неку ваздушну бању.

Хигиjенске прилике

Хигиjенске прилике у логору у Градишки биле су страшне. Али у поређењу са паклом у логору III, оне су биле сношљивиjе и боље. Овде jе било воде у бунарима, из коjих се вода вадила и употребљавала и за пиће и за прање. Но, вода у бунарима била jе окужена клицама трбушног тифуса. За све време харао jе у логору међу заточеницима, и трбушни и пегави тифус, а логорскоj управи то jе изгледа конвенирало, jер се ниjе старала да сузбиjе ове тешке, заразне болести. Сами заточеници борили су се колико су могли и чували су се заразе, али прилике су биле такве, да се ту ниjе могло много помоћи. Прљавштина, непресвлачење, и немогућа нега одела – учинила jе борбу против ваши немогућом. Логор и сви заточеници и заточенице убрзо су се напунили вашима и другим паразитима у толиком броjу, да jе све врвело; милиjарде ових главних преносилаца пегавца прекрили су логор и све заточеинке.

Против трбушног тифуса таjно jе (без знања логорске управе) водио борбу заточеник лекар, чувени бактериолог, др Виктор Будицки. Он jе помоћу поштарице из Старе Градишке дошао у везу са женом заточеника Јулиjа Хржењака из Загреба и помоћу те везе набавио jе капорит и друга дезинфекциона сретства, па jе таjно обавио тзв. раскужавање логорских бунара. Убрзо затим осетила се побољшања и трбушни тифус jе био сузбиjен. И друге заразне болести, као дизентериjа, грипа и остале, имале су овде плодно тле, ,jер неотпорни, изгладнели и преморени људи нису били отпорни, а прљавштина, паразити, зима, влага, влажни станови, магла и вода помагали су с друге стране, да се болести шире. Нарочито су страдавала у великоj мери деца, коjа би и без свега тога морали остати тешки инвалиди кроз цео живот услед jедноличне и недовољне исхране. Отечене ноге, поднадула лица, рахитизам код деце, авитаминоза и грудобоља биле су неминовне последице и одражаjи слабе и jедноличне исхране.

Броj умрле деце jе био велики, а осим тога, деца су од маjки одваjана и на друге начине, злостављана и убиjана тако да се дуго боловање ове измождене деце по правилу никада ниjе у логору трпило. Ни други одрасли заточеници и заточенице, чим би се опазило, да су малаксали и неспособни за рад, били би премештани на економиjе или у Јасеновац, што jе значило у сигурну смрт.

Логорске болнице ниjе било. Постоjала jе само логорска болница за усташе, у коjоj су се само усташе могле лечити. Тек 1944. године основана jе у подрумским просториjама болница за заточенике. У тоj болници било jе 6 железних кревета без покривача, тако да су заточеници заражени тифусом лежали у тоj болници на слами пуноj црва и друге гамади, а покривали су се своjим прњама. Болесници су у болници вршили нужду у киблу, коjа се нередовно празнила, тако, да jе услед тога и непроветравања болнице, био невероватно тежак задах и смрад. Послуге у болници ниjе било, лекова ниjе било и болесници су остављени сами себи, умирали. То дакле, ниjе била болница, него заправо мртвачница, у коjу су остављани живи заражени заточеници. Надзор над том „болницом“ обављао jе заточеник, Румун Тито, коjи jе био познат као вештак, коjи прстима вади зубе без бола. Тито и неки заточеник Дангубић, преброjавали су мртваце и о томе jављали гробарима, ради изношења из болнице.

Страховит броj умрлих међу заточеницима и jош више међу заточеницама и децом имао jе одjека и изван логорских зидина, па и у иностранству. Једном приликом, била jе наjављена Међународна комисиjа Црвеног крста из Шваjцарске, коjа ће доћи да логор прегледа. Настало jе ужурбано прање, чишћење и склањање свега онога што би могло да потврди истину о хигиjенским приликама и константном убиjању и умирању заточеника. Велике групе заточеника одпремљене су на логорске економиjе. Многи су тако заточеници и заточенице поубиjани, а безброjна деца аутобусима су превежена у Нови Мароф и Загреб, односно Јастребарско у дечиjе логоре.

Комисиjа jе дошла и прошла и хигиjенске прилике, помор, убиjање и уништавање заточеница, деце и заточеника jе настављено.

Колики jе броj заточеника прошао кроз логор Градишку ниjе утврђено, нити ће се моћи утврдити, jер су усташе из логорске управе пред доласком Међународне комисиjе Црвеног крста спалиле и уништиле усташку и заточеничку картотеку и све списе, помоћу коjих би се могло утврдити нешто од броjног стања у било ком времену постоjања логора.

Сведок Владимир Храниловић, учитељ у Инђиjи, родом из Сремске Митровице, описуjући у своме сведочком исказу долазак Међународне комисиjе Црвеног крста из Шваjцарске и уништавање у вези са тим логорске заточеничке картотеке, посведочио jе, да jе пре уништавања спискова и картотеке он био регистрован под броjем преко 400.000, а при новоj регистрациjи коjа jе обављена уочи доласка Комисиjе, добио jе броj 423.

У почетку постоjања логора, заточеници су могли у одређено време да изађу у шетњу у логорски круг, но доласком за управитеља усташког официра Босака и та jе шетња била забрањена.

Храна, стан и одело заточеника

Храну су заточеници – заточенице у логору броj V добиjали неjеднако. Тако су заточенице и заточеници из тзв. „куле“ добиjали лошиjу храну и само jеданпут дневно, док су остали добиjали мизерну храну, али три пут дневно. Храна jе била чорбаста, кравска репа, без масти, без соли, а запржена са нешто поквареног кукурузног брашна, коjе се jедва назирало у репи. Хлеба уопште нису добиjали. Заточенице ван „куле“ добиjале су уjутру нешто вруће воде, са сурогатом неке кафе. У подне репу, а увече чорбу од кукурузног брашна. Кукурузног хлеба добиjали би по 70 до 100 грама дневно но и то неуредно.

Заточенице и заточеници запослени на пољским радовима у логорским економиjама добиjали су нешто jачу храну, а већ од 1943. па надаље храна се и у логору, па шта више и у „кули“ побољшавала.

И у кули су заточенице почеле примати храну три пута дневно: за доручак сурогат од кафе, а за ручак и вечеру чорбу од репе, односно поквареног кукурузног брашна. У другим одељењима логора покраj „куле“ храна се квантитативно и квалитативно постепено побољшавала, а то jе долазило отуда, што су заточенице и заточеници од своjих кућа примали пакете, па су, захваљуjући заузимању логорнице Тетка Љубе, успели, да све примљене пакете заjеднички поjеду. Од намирница из пакета се припремала замашћена и посољена jела и свима заточеницама, заточеницима, а нарочито деци, делила.

Но, ово побољшање у исхрани ниjе се односило на затворене Циганке и на групу гробара. Они су и даље, све до своjе смрти, примали само онаj бедни оброк куване кравске репе у подне без хлеба и без ичега више. Цигани и гробари нису имали право да пишу у одређено време из логора и нису имали право да њима неко пише, или да им пакете шаље.

Деце у логору jе било од наjмање доjенчади и стариjих. И сва та деца никада нису добиjала ни капи млека, нити друге хране, коjа jе неопходно потребна за развиjање дечиjих малих организама. Та деца као ни стариjи никада нису ни прана ни купана, а ако томе додамо голотињу, зиму и влагу – онда се тек види колика jе велика страхота у исхрани деце и како jе неминован помор те деце морао наступити код овакве исхране.

Групници су примали храну заjедно са усташким извидницима (шпиjунима). Та jе храна била три пута дневно, била jе разноврсниjа, зачињена, посољена и замашћена.

Заточеници су се сами одевали и од логорске управе никада ништа од одела или обуће нису примили. Напротив, логорска управа односно усташе некада и за своj рачун, одузимале су заточеницама и заточеницима код уласка у логор све боље одело, обућу и покриваче. Тако су заточенице и заточеници ходали као страшила у прњама и дроњцима, а принова у одећи и обући била jе само онда, ако jе неки заточеник или заточеница успео, да пре гробара скине са умрлог друга и другарице неки део одела или обуће. Временом су издали поjедини делови донешеног на себи одела и рубља и сви стариjи заточеници и заточенице били су исцепани, издераног одела из увезиваног поjединог дела од одела и изгледали заиста као нека страшила.

Станови заточеника и заточеница били су за све време постоjања логора V у Градишки подељени, па су тако под наjбољим условима и у наjбољим становима становали заточеници Хрвати и Хрватице. У тим становима постоjали

су боксови, тj. кревети jедан над другим, а заточенице Хрватице становале су у jедноj просториjи, коjа jе некада служила за казнионичку школу и спавале су на сламарицама, на дрвеном поду. Имале су осим тога на распсложењу осам светлих и здравих соба. Посебно одељење било jе тзв. „К“. То jе било комунистичко одељење и било jе смештено у педесет влажних и нездравих ћелиjа. У те ћелиjе затварани су и мучени припадници народно-ослободилачког покрета.

Посебна одељења била су за Србе, Јевреjе и Цигане, односно Циганке, у логору, у тзв. „кули“. Заточенице су у ћелиjама „куле“, коjе су биле 6 м дугачке,

3 м широке и око 3 м високе, беху натрпане по 40 до 50 људи. Лежати су могле само постранце, и ако jе коjа жалела да се окрене на другу страну, онда jе морао цео ред у исто време то да учини. Собе су биле влажне и загуишљиве од пренатрпаности. Зато се мали казнионички прозор држао стално отворен, како би улазио свеж ваздух. Но, кроз то прозорче улазили су и велики клозетски пацови и нападали живе заточенице, да их jеду.

За децу jе логорска управа одредила посебне просториjе. Деца су била подељена у четири групе. У првоj групи су била доjенчад до jедне године старости, у другоj групи су била деца од jедне до четири године, у трећоj су била деца од четврте до осме године, у четвртоj групи била су заразна болесна деца, а такве jе деце било веома много. Дечиjе просториjе за сва четири одељења била су на логорскоj економиjи.

Логорске економиjе

Логор Јасеновац V, односно бивши Казнени завод у Староj Градишки, био jе логор углавном женски и дечиjи, те за оне мушкарце, коjи нису унапред одређени да буду убиjени. Зато jе усташко водство у делокруг овога логора ставило и све логорске економиjе. А логорске економиjе, била су опљачкана господарства поубиjаних и протераних српских и jевреjских породица. Такво jе било господарство, односно логорска економиjа у Феричанцима. Ту jе Срспска Православна црквена општина имала неколико стотина катастарских jутара наjплодниjег земљишта, а имање се од ваjкада звало „Читлук“. На томе имању биле су економске зграде и пољопривредни инвентар и од свега тога настао jе тада посебни мали логор у саставу логора Јасеновац броj V.

Између Јасеновца и Градишке на обали Саве налазе се српска села Млака и Јабланац. Становништво тих села усташе су на наjсрамниjи начин опљачкали, растерали, похапсили и побили, па су села ишчезла заувек и потпуно опустила. Поседе тих вредних земљорадника, нарочито плодне њиве, буjне ливаде и дивне воћњаке, узела jе себи управа логора у Староj Градишки и наставила да их обрађуjе са заточеницима.

У средини села Млаке известан броj сељачких кућа усташе су оградиле бодљикавом жицом и од тога дела села Млаке створен jе заточенички логор. Покраj редова бодљикавих жица, таj логор утврђен jе бункерима и митраљезима. Из логора у Староj Градишки, доведен jе у оваj логор економиjе Млака потребан броj заточеника и заточеница, да као „господарски“ пољопривредни радници обрађуjу атар бившег села Млаке. Огромна jе то економиjа била, коjа jе за хитлеровску ратну машину под усташким бичем производила силно индустриjско биље и житарице свих врста, а са буjних ливада тог посавског краjа заточеници су косили и за извоз отпремали огромне количине првокласног сена.

Исто тако, на обали Саве недалеко од Млаке, а на простору између Јасеновца и Градишке, налазило се српско село Јабланац. И становнике тог села усташе су покупиле, одвеле у логор и побиле, а велик део jош у самом селу поубиjали и побацали у бунаре. Село jе потпуно опустело без иjедног jединог становника, а стоку, радило и покретнине усташе су опљачкали. И у том селу, као и у Млаци, усташе су створиле у саставу логора Јасеновац V, економиjу, па су и овде jедан део зграда оградиле редовима бодљикавих жица, осигурали бункерима, стражама и митраљезима и створиле мали логор звани Економиjа Јабланац. Цео атар села Јабланца управа логора Јасеновац броj V обрађивала jе као логорско имање, а потребан броj радне снаге доведен jе и премештен у оваj нови мали логор звани економиjа Јабланац.

Исто тако логор Јасеновац броj V имао jе своjу економиjу на великом поседу „Воjновићево“ код Окучана, а породицу Воjновића власнике овог имања усташе су поубиjале и растерале, а од господарских зграда начиниле су мали логор и отпремиле потребан броj заточеница и заточеника, за обраду овога огромног пољопривредног имања.

Исто таква економиjа и логор подигнут jе на економиjи „Бистрица“, па и тамо jе отпремљен у жице и иза бункера велик броj заточеника и заточеница, да обрађуjу то имање.

Економиjа „Гређани“, па економиjа „Ужице“, економиjа „Танац“ настале су на исти начин као усташки логори ограђени  редовима бодљикавих жица, чувани од усташа, а осигурани бункерима и утврђењима, а заточеничка радна снага из логора у Староj Градишки немилице jе искоришћавана, да се што више засеjе и обради сунцокрета, кудеље, шећерне репе, соjе и рицинуса, да се што боље помогне усташка и Хитлерова ратна машина и уjедно да се што више заточеника на пословима  поубиjа.

На сваку од тих економиjа сваког пролећа, а то су била пролећа 1942, 1943. и 1944. године, управа логора Јасеновац броj V слала jе одређени броj заточеника и заточеница добре физичке кондициjе, коjи су имали иза леђа усташке корбаче и баjонете, и коjи су под притиском тих баjонета и корбача морали цело пролеће, лето и jесен да раде до изнемоглости, да у наjдуже летње дане раде од сунца до сунца слабо храњени и да наjвеће летње жеге и врућине преживе готово без воде, третирани горе од сваке животиње.

Када се пред jесен приближавали краjу пољски радови, и када се летина већ сабрала, усташе су почеле да измишљаjу разлог за разлогом да стрељаjу и убиjаjу групе заточеника и заточеница, jер ће идуће пролеће на економиjе довести нове робове. Зато jе овогодишње заточенике требало поубиjати.

Сведок Јелка Цихафер из Земуна у даљем свом сведочком исказу овако описуjе рад и живот на тим економиjама:

„На дан 1. маjа 1944. тражено jе да се добровољно jаве заточенице за пољски рад. Тада сам се и jа приjавила заjедно са Миленом Лазић из Земуна и Ангелином Николић из Сурчина. Укупно нас 80 заточеница из Старе Градишке тада jе одведено у логор у село Јабланац. Ово село налази се на самоj обали Саве између Старе Градишке и Јасеновца. То jе некада било чисто српско село. По доласку у Јабланац дознале смо, да jе то село jош 1941. године потпуно ликвидирано, а сви његови становници су поубиjани. Куће у селу су биле грађене од дрвета и жуте земље. Међутим, у времену нашега доласка велики део тих кућа већ jе био порушен. Од преосталих кућа ми смо по наређењу усташа, рушили и оне, коjе су биле целе, те смо дрвени материjал односили и ложили. Дознала сам од усташа да су у томе селу, када jе већ било пусто, 1941. и 1942. године масовно убиjани Јевреjи и Срби. У самоме селу и у шуми коjа се налази непосредно уз село, било jе jош много тих масовних гробница, а jа сам уз село видела свега jедну такву гробницу. Ми, заточенице нисмо смеле свуда ићи, пошто смо посао обављале под стражом и наше кретање jе тако било ограничено.

У селу када смо ми дошли, сви су бунари били затровани. Усташе су наредиле, да заточеници ишчисте неке бунаре, но када се са чишћењем почело, установило се да су сви бунари пуни људских костура и лешева у распадању. Престало се са чишћењем и ми смо воду за пиће употребљавали из реке Саве.

За логор jе употребљен само jедан део села, коjи jе био ограђен високом бодљикавом жицом. Осим тога jе око логора било подигнуто око 12 бункера. На тим бункерима су биле постављене страже са митраљезима. За женски део логора употребљено jе свега три сеоске куће, а за мушки део свега две сеоске куће. Тако смо у тим кућама били више него пренатрпани.

После нашег доласка у логор, дошло jе из Градишке у почетку месеца jуна 1944. године jош 80 заточеница. Тада нас се у томе логору налазило укупно 160 заточеница. Заточеника jе било прво 80 а после се таj броj попео на 230.

Наш се рад састоjао искључиво иа пољских радова. Радове смо обављали праћени усташком стражом и надзиране по усташицама из групе Маjе Буждон.

Приликом пролетњег орања, видела сам да су се изоравале и људске кости, а било jе и делова одела и обуће. Према томе сигурно се може утврдити, да се обрађивало и оно земљиште, на коме су се налазиле масовне гробнице поубиjаних Јевреjа и Срба и да су жртве из 1941. и 1942. године биле плитко закопане.

У прво време приликом рада добиjали смо само батине. Уколико се рад примицао краjу, режим jе постаjао све строжиjи. При краjу сезонских радова, усташе су почеле већ са убиствима. Та су убиства обављена под разним изговорима. Наjвећим делом они су то чинили под изговором да су покушана бекства из логора. Ако би се утврдило неко бекство, онда су усташе стрељале из логора 10 до 20 заточеника, већ према томе, како се то њима свидело.

Сва бекства усташе су инсценирале тако да би неког заточеника одвели са собом у бункер и тамо га страховито тукли, па му после тога давали могућност да побегне. Када би несрећник покушао да побегне, или можда и побегао, онда jе то био разлог да се стреља по 10 до 20 заточеника. После би усташе тражиле везу, да изнуде признање о некоj вези, тукле би и злостављале неког другог заточеника да утврде да jе бекство било организовано. И дакако, усташе би обjавиле да jе откривена организациjа и онда би се изводило jавно стрељање. И jа сам имала прилике да се за време мога боравка у Јабланцу о томе уверим, па сам морала и присуствовати jедном таквом стрељању. Знам да jе у бункеру био испребиjан jедан заточеник са именом Миле и знам да jе био из околине Старе Градишке, а обављао jе дужност кочиjаша. Миле jе убиjен наводно при покушаjу бекства, а затим су покупљени свих 7 кочиjаша и усташе су доказивали да су сви поменути у вези и договору да побегну. Троjица су толико тешко премлаћена, да су под ударцима помрли, а остала четворица кочиjаша су jавно стрељана.

Нама свима заточеницима у логору наређено jе да у строjу будемо присутни код стрељања. Усташки заповедник надпоручник Каjић пре стрељања одржао jе говор и рекао нам да се овако строге казне примењуjу у интересу нас осталих, jер да су сви они побегли, да би дошло до колективне одговорности и да би сви ми остали зато стрељани. После тога jе стрељано четворица кочиjаша, а стрељање су починиле усташе 12 усташке сатниjе.

Сећам се да сам jош jеданпут присуствовала jедном таквом jавном стрељању. Стрељани су заточеници, коjи су орали. И jедан jе исто тако као и кочиjаш Миле од усташа набеђен да jе покушао бекство и убиjен. А остали орачи из његове групе зато су jавно стрељани пред нама свима.

Краjем месеца септембра 1944. године, нас 80 заточеница отпремљене смо у логор „Млака“. Ово jе исто тако jедно пусто српско село, чиjи су становници поубиjани. Село лежи на самоj обели Саве и то између Јабланца и Јасеновца. Удаљено jе свега око 3 км узводно од Јабланца, према Јасеновцу. Центар тога села употребљен jе за логор, ограђен jе жицама и опасан jе бункерима.

На бункерима исто тако су се налазиле усташке страже са митраљезима. У логору смо затекли неке заточенице, коjе су ту биле од раниjе и сада нас jе свега било око 250 заточеница и 60 до 70 заточеника.

Заточенице су биле смештене све у jедну кућу и становале су у неких 7 соба. У прво време, за исхрану смо добиjали обичну жуту бундеву, коjа jе била обарена у води. Ту бундеву смо добиjали са топлом водом и у свакоj порциjи топле воде било jе три, четири режња бундеве. Оброке смо добиjали за ручак и за вечеру, а за доручак ништа. После три, четири недеље покраj бундева почели смо добиjати и нешто пуре.

У Млаки се налазила велика усташка економиjа, у коjоj jе било, за моjе време, око 400 крава, З00 свиња и око 120 коња, а економиjа jе износила око 2.000 jутара земљишта.

Заточенице су биле запослене на брању кукуруза и после довршеног брања, радиле смо на утовару кукуруза у шлепове на Сави. Кукуруз jе одношен бродовима у Јасеновац.

За време мога рада у Млаки, jа сам видела да се у пољу тога села налазе многе масовне гробнице. А од заточеника коjи су од раниjе радили у Млаки, чула сам да се између Млаке и села Кошутарице налази jедна шума са jош већим броjем масовних гробница.

Једнога дана док смо се налазиле на раду у Млаки, а на брању кукуруза уз саму реку Саву, видела сам, да jе Савом низводно одпловио брод „Усташа“, коjи jе вукао шлеп „Саву“. Таj брод jе изгледао празан. Брод jе отпловио некако после ручка, а вратио се пред вече. Приликом повратка брод jе пристао у Млаки и из њега су изашла троjица заточеника, а за њима су изашле усташе из III усташког сата. Међу њима сам познала Ивана Петровића, Мату Слипчевића, Ивана Муjана, неког Валиџића и Томића, а друге нисам познавала. Усташе су се вратиле крвавих одела и jа сам касниjе од заточеника Јове званог „брка“, коjи jе био ложач на броду чула, да jе шлеп „Сава“ био натоварен са женама, коjе су усташе узеле из логора у Јасеновцу.

Те жене да су биле углавном оне из Црквеног Бока и из околине Новске. Жене да су биле наслагане у шлепу онако, као што се слажу дрва и када jе шлеп довучен до jедне окуке у реци Сави између Јабланца и Млаке, да jе ту брод стао и да су све жене поубиjане и побацане у Саву. Тако jе рекао очевидац ложач на броду, коjи jе вукао шлеп „Саву“.

Сличан злочин усташе су извршиле и над нама заточеницама запосленим на економиjи у Млаки, када смо довршили сезонске послове. Било jе то око 15. новамбра 1944. године, када су усташе наредиле тзв. „наступ“, тj. да се построjимо. Када jе то учињено изабрали су 160 заточеница и рекли да ће да их воде у Јасеновац да тамо остану преко зиме. Међу изабранима био jе наjвећи броj Српкиња. Сви смо веровали, да ће заиста тих 160 заточеница бити одведено у Јасеновац, али то уверење било jе само дотле, док нисмо видели да су се на шлеп укрцале и пиjане усташе из III сата. Били су то исти они Иван Петровић, Валиџић, Иван Муjан, Томић, Мато Слипчевић и други – укупно њих 15.

Бродом jе управљао Матиjа Хорват познати Јасеновачки усташа, а на брод су се укрцале и устешице Штефица Поклитар родом из Тузле и Марица, келнерица, родом из Вировитице. Брод „Усташа“ и шлеп „Сава“ отпловили су око 9 сати и 30 минута уjутро узводно према Јасеновцу. После пола сата иза њихивог одласка реком Савом почели су да плове лешеви ових jадних заточеница. Видела сам своjим очима, jер сам се налазила на раду на самоj скели на Сави, где смо били запослени код истоваривања сена. После од прилике jедан сат вратио се брод „Усташа“ без шлепа. На њему су се налазили само напред именовани крвници и усташице. Усташице су се вратиле са коферима неких од одведених заточеница и видела сам да су донеле наjлепше ствари, коjе су одведене заточенице имале на себи. На Штефици Поклитар видела сам ципеле гоjзерице, коjе jе имала другарица Јела Витас из Сараjева, коjа jе такођер тада одведена и убиjена. Те ципеле сам jа добро познавала и после сам их и чистила Штефици Поклитар. Један леш закачио се уз обалу у неко грање и то у непосредноj близини логора. Ми смо препознале леш наше другарице, коjу смо називали „Мала Љубица“, коjа jе била родом са Кордуна. Познавали смо и распознали и jош неколико лешева одведених наших другарица и нема сумње, да jе свих оних 160 другарица на шлепу „Сава“ поклано и лешеви им побацани у Саву.

На дан 28. новембра 1944. године око 21.30 сати увече усташе су изненада наредиле наступ свих преосталих заточеница у логору Млака. Тада нам jе речено да се сви, изузев 20 заточеница, спремимо за сутра дан уjутро и да ћемо у 6 сати бити одведени на рад у Јабланац. После свега онога што смо видели до сада, претпостављали смо да ће нас усташе поклати на путу за Јабланац или на ком другом месту. Целу ноћ смо биле у страховитом душевном стању и бирале смо начин, како да свршимо са животом, да нас не би усташе поклале. Договарале смо се да ћемо у случаjу, ако нас буду хтели убиjати, на њих навалити са неким ножевима и да ћемо поскакати радиjе у Саву да се подавимо, него да нас усташе кољу.

Сутра дан уjутро 60 заточеница и 40 заточеника утоварено jе на шлеп „Сава“ коjега jе вукао бродић „Усташа“ и заиста смо дошли у Јабланац. Напомињем да jе тога jутра пред наш одлазак из Млаке у мушком логору било троjица заточеника обешених. Они нису могли да дочекаjу зору, да виде да ли ће нас заиста усташе у шлепу поклати и радиjе су постали самоубице, само да не дочекаjу да их усташе кољу. У Јаблинцу смо затекли свега 23 заточеника, остало су вероватно усташе све побиле, као групу кочиjаша и групу орача, коjе сам jа видела.

Истог дана тj. 28 новембра 1944. године били смо запослени у Јабланцу, на утовару кукуруза у шлеп. Заточеници су радили на утовару сена у шлепове. За време тога рада, приметила сам, да се од савске обале из логора отиснуо на реку jедан чамац, у коме су веслала два заточеника, а осим њих, у том се чамцу налазио и jедан мали усташа. Када jе таj чамац приспео на босанску обалу, видела сам, да су заточеници усташу гурнули и преврнули у Саву пред самом обалом, а заточеници су из чамца побегли на босанску страну. То су приметиле усташе из бункера и отвориле пуцњаву, а заточеници на утовару сена такођер су се побунили и троjица од њих су почели да беже. Усташе су их у бекству мецима погодили, а све остале заточенике похватали и поклали на 5 м далеко од места, на коме сам jа радила. Приликом клања сваком су распорили и трбух. Затим су сели у чамце и чакљама лешве своjих жртава вукли до средине Саве и пуштали низ реку.

Тога дана тако jе завршила цела група заточеника коjа jе са нама дошла на рад у Јабланац и после покланих и поубиjаних 23 тога дана, више ни jедан ниjе остао жив. И нас заточенице усташе су построjиле у наступ и запретили нам, да ће нас снаћи иста судбина, ако покушамо да бегамо. Посао смо затим наставили. На кукурузу, коjи смо утоварали видели смо такођер много крви, а у оном страху нисмо ни приметили.да су усташе jедног заточеника стигле на гомили кукуруза и ту га заклале. За све време овога клања и убиjања ми заточенице морале смо све то посматрати без икаквог узбуђивања, па смо немо и тупо морале да гледамо све што усташе чине. Ни jедна суза се ниjе смела пустити, jер би у противном сузе биле угушиване усташким камама и кундацима.

Ни jедну од жртава заточеника нисам именом познавала, а од заточеница, коjе су одведене у броjу од 160 на шлеп „Саву“, па поклане и у Саву бачене познавала сам и знам да су тако мученички завршиле ове: Гордана Котур, Нада Живић, Вера Димитриjевић, Нада Кукурузовић, Динка Љубић, Душица Груjичић и Деса Месечковић – све из Земуна, коjе сам лично познавала.

Дана 3. децембра 1944. године jош док смо се налазили у Јабланцу, око 7 сати увече, а када смо већ биле легле, закуцао jе усташа Марко Слипчевић на врата наше собе и наредио нам да ни jедна од нас не сме ићи у клозет. Рекао нам jе, да ништа не треба да се боjимо, ако би чули неку пуцњаву. И заиста, кратко време после његовога одласка, зачула се пуцњава из митраљеза и пушака. У тоj пуцњави чула сам страховиту ларму и бежање људи. Напољу се одигравало нешто страшно, а све jе то траjало око четврт сата. После тога из собе заповедника, коjа се налазила врло близу наше „настанбе“ зачуо се тилефон. Прозор заповедникове собе био jе отворен и успела сам да чуjем како усташе траже телефонску везу са логором у Млаки. По добивеноj вези чула сам да jе усташа са телефона у Јабланцу саопштавао онима у Млаки, да су заточеници у логору Јабланац покушали бекство, али да ни jедан ниjе успео да утекне услед овога исценираног и скроз измишљеног бекства убиjено jе 40 последњих заточеника у Јабланцу. Сутра дан уjутро видели смо њихове лешеве на обали Саве, како их усташе на већ описани начин вуку чакљама покраj чамаца до средине Саве и пуштаjу низ воду …“

Тако jе сведок Јелка Цихабер из Земуна описала живот и рад заточеника на економиjама логора Јасеновац броj V и приказала како су усташе заточеничку радну снагу довлачили на економиjе и до последњег делића снаге искоришћавали, а онда заточенике и заточенице постепено и под разним изговорима, убиjали, да се идућег пролећа са новим заточеницима и новом неисцрпљеном снагом почну господарски послови изнова, да се у току господарске године људска заточеничка снага црпи и исцрпи до краjњих могућих граница, па уколико jе преостало jош од завршетка сезонских пољских и господарских радова, да се на исти начин ови вредни људи поубиjаjу и да наредног пролећа почне рад изнова и по старом итд. Краj окупациjе и усташка пропаст прекинула jе ово страшно израбљивање и мучење заточеника по логорским економиjама и убиjање у масама заточеника и заточеница сваке jесени.

Како jе било на логорским економиjама у Јабланцу и Млаки, тако jе исто било и на осталим логорским економиjама, на „Читлуку“ код Феричанаца, на „Воjновићеву“ код Окучана, на „Битрици“, на „Ужицу“, „Танцу“ и другима. Исти режим, исти начин поступања, исти начин искоришћавања заточеничке радне снаге и исти начин масовног убиjања непотребних заточеника, после свршених сезонских пољопривредних послова, био jе сасвим идентичан, jер су усташе увек поступале по истом начину, истим упутствима и истим директивама.

Многе и многе поjединости масовних мучења и масовних убиjања нису досада откривене, а вероватно многе и неће моћи бити откривене, jер су усташе све до последњег заточеника и заточеницу преклали и никога живог са извесних економиjа и извесних раздобља времена нема. Но, по ономе што jе утврђено помоћу неколицине преосталих живих заточеника преслушаних као сведока – добиjа се ипак приближна слика о зверствима и дивљаштвима неодговорних и одговорних злочинаца.

Утврђено jе да jе на економиjи „Читлук“ било запослено око 240 заточеника и око 80 заточеница, да jе заповедник економиjе био усташки натпоручник Филип Херманец, а заменик да му jе био поручник Адам Тишлер. Ова двоjица су се међусобно смењивала, и jедан другога пред логорском управом оговарала да благо поступаjу према заточеницима и ту нелоjалну утакмицу коjи ће више зла и пакости заточеницима нанети, плаћале су скупо заточеничке главе.

Покраj ових логорских економиjа на опљачканим огњиштима и поседима протераних и поубиjаних Срба и Јевреjа, управа логора Јасеновац броj V са заточеничком радном снагом помагала jе на обради земљишта управи Римокатоличке Бискупиjе у Ђакову. Бискупски велики посед код Ђакова злоупотребљавао jе заточеничку радну снагу и користећи се несрећом читавих  народа, прибављао себи користи из беспримерног страховитог мучења.

На бискупском имању код Ђакова усташе су у споразуму са ђаковачким бискупом створиле логор као логорску економиjу.

Сведоци, Тривунчић Јованка из Јасеновца, Унчанин Стоjа из Уштице и Мунижаба Ана из Уштица, бивше заточенице логора Јасеновац броj V сагласно казуjу, да jе у лето 1942. године покупљено сво српско становништво из општине Јасеновачке и да jе њих око 1800 жена, људи и деце отерано у логор Јасеновац, да су у логору Јасеновцу били одвоjени жене и деца од мушкараца и да су жене са децом одведене у логор Градишку, у логор V. У то време допремани су огромни транспорти жена и деце похапшених Срба из Глине, Петриње, Костаjнице, Босанске Дубице и Хрватске Дубице, те из других места настањених са Србима на Кордуну и Посавини. У логору су одмах одваjана деца од маjки, па су деца смештана у посебне просториjе на логорскоj економиjи у логору Ст. Градишка. После извесног времена издваjане су групе девоjака и млађих жена без деце и у транспортима отпремане на рад у Немачку. Касниjе су отпремане и жене са децом, пошто су им деца претходно одузета на преваран начин. Старе и болесне жене на стотине су усташе изабирале и отеране односно одведене камионима и негде поубиjане. То jе важило за старице потпуно немоћне, а онда су покупљене жене у другом стању и преко 60 година и jедан транспорт ових жена, деце и старица одведен jе 13. jуна 1942. године у логор Ђаково.

И многи други транспорти стариjих жена, коjе нису биле за рад у Немачкоj, одведене су у великим групама наводно у Ђаково, где ће бити упослене на бискупскоj економиjи. Тако су усташе за те транспорте говориле.

Утврђено jе да су се на бискупскоj економиjи вршила масовна убиjања Жидова и Жидовки и њихове деце, а у лето 1942. године исто тако масовна убиjања српске деце, жене у другом стању и стариjих Српкиња, коjе нису биле способне за рад у Немачкоj.

Позната jе у логору Јасеновац броj III усташка изрека, коjу потврђуjу тридесеторица преживелих заточеника Сремаца из логора броj III и коjа логорским jезиком означава свакога онога кога су усташе одвеле и убиле овако: „0тишао у Ђаково“ или „премештен за Ђаково“. Сваком заточенику логора Јасеновац броj III ове речи су биле jасне и сваки jе под тим разумео да jе оно лице за коjе се рекло да jе премештен у Ђаково – завршио мученичком смрћу. То лице и ниjе морало бити одведено баш у Ђаково и тамо убиjено, него jе таj израз значио сигурну смрт, ма где она била.

Логорска економиjа Ђаково била jе, дакле, по речнику заточеника и речнику самих усташа исто што и смрт. У логору смрти Јасеновац, одакле jе ретко ко изашао жив, наjтамниjа тачка била jе дакле економиjа Ђаково. Економиjа Ђаково била jе место смрти у логору смрти. А то место било jе не на узурпираном и отетом земљишту проказаних поjединаца из проказаних народа, него jе то место, као место смртиупотребљавано на економиjи Бискупиjе ђаковачке.

Масовна убиjања деце у логору V

Логор Јасеновац броj V у Староj Градишки био jе све време свога постоjања дечиjи и женски логор у саставу jасеновачких лсгора. То jе био логор смрти жена и деце, па jе усташка виша редарствена служба тако, већ код упућивања у логоре, одваjала жене и децу и упућивала их у Градишку.

Огромни транспорти жена и деце стизали су у Градишку са свих страна из свих краjева НДХ, а нирочито су броjни транснорти долазили у 1942. години. За време масовног уништавања свих Јевреjа и Цигана у НДХ нарочито су били броjни и свакодневни велики транспорти читавих композициjа возова. На хиљаде бедних маjки са неjаком децом и на хиљаде сирочади стизало jе тада непрестано у Градишку.

Утврђено jе да су већина Јевреjа – деце и жена – из Градишке одведени и поубиjани на логорскоj економиjи „Ђаково“. Но, поjединости овога страховитог, масовног злочина, управо низа масовних злочина, ниjе се за сада могла открити и сазнати, jер ниjедна жртва ниjе успела да побегне и остане жива. Не знаjу се тако ни извршиоци злочина, па се ни из редова усташа ниjе пронашло било кога, коjи би као очевидац, могао нешто поближе да опише и посведочи. Зна се само толико, да се после ослобођења ни одакле ни jедно jевреjско дете ниjе вратило нити jавило и зато jе сасвим сигурно да су сва jевреjска деца и жене, коjи су били дотерани у Градишку – тамо негде мученичком смрћу завршили.

Цигани, и они коjи су под имeном Цигана у логор дотерани, били су по правилу сви у Јасеновцу, у логору III-Ц мучени и напослетку поубиjани заjедно са децом, како jе то у опису логора III-Ц описано. Но оне мање скупине Циганки и Цигинчади били су дотеривани у логор у Староj Градишки и тамо затварани у посебну циганску собу, односно посебно циганско одељење, где су имали да поумиру у наjстрашниjим мукама у “.лаганом умирању“.

Један дeтаљ из jедне такве собе описуjе сведок Јелка Цихабор, како ће даље бити овде изложено:

“Наjвећи броj деце издваjан jе у логору Стара Градишка и смештан у посебно дечиjе одељење, коjе jе било у логорскоj економиjи у казненом заводу Стара Градишка. Маjке са децом дотериване су у логор и у прво време деца са маjкама била су у одељењу званом „Кула“ коjе jе било наjстрашниjе мучилиште у том логору. И маjке и деца у том логору су изгладњивани лошом и недовољном исхраном, тако, да су деца убрзо физички смалаксала и постаjала плен свакоjаких заразних и других болести. Беспомоћне маjке ломиле су прсте и довиjале се како да помогну и заштите од студени, болести, глади своjу незаштићену болесну децу.

Маjке су на таj начин убиjане и мучене и покраj онога што су оне саме патиле и саме гладовале, долази jош и страховито мучење њихове деце и беспомоћан положаj маjки да им помогну. И када су већ многа мања, слабиjа и неотпорниjа деца подлегла и помрла, а друга се поразболевала, долазе усташе и траже од маjки децу да их одвоjе у посебно дечиjе одељење на економиjи и обећаваjу да ће деца у дечиjем одељењу бити боље храњена и боље заштићена, од зиме и болести. На таj начин усташе су успевале да одвоjе децу од маjки и да их у дечиjем одељењу, на економиjи изложе масовном уништавању. А убиjање деце у дечиjем одељењу усташе су чинили на таj начин, што су у нешто обилниjу храну додавали извесне количине масне соде и тако мале изгладнеле и ослабиле организме изложиле страховитом тровању. Многа и многа невина деца на оваj начин потрована су у логору у Староj Градишки.

Нарочито jе велики броj деце приспео у Градишку онда, када су  читава села са српским становништвом у срезовима костаjничком, новском, и глинском похапшена и отерана у логор. То jе било у лето 1942. године, па све до почетка 1943. године. Мушкарци из тих масовних хапшења одвођени су у логор Јасеновац броj III, а жене и деца у логор Јасеновац броj V, односно у Стару Градишку. Пошто се у извесно време броj жена и деце нагомилао толико, да су сви дотадашњи начини убиjања и тровања деце били „недовољни“ и jер су све нова и нова деца пристизала у огромним транспортима – то су усташе физички jачу и стариjу децу одваjале и слале у унутрашњост, као на пример у Копривнички срез. Тамо су децу распоређивали у домаћинства усташких породица и на таj начин настоjали да их преваспитаjу и одгоjе у усташком духу.

Десетине хиљада здравиjе, отпорниjе и стариjе деце усташе су из Градишке отпремили у логоре у Новом Марофу и Јастребарском. Нарочито jе био велик транспорт деце и брзо чишћење логора у Староj Градишки онда, када jе Комисиjа Међународног Црвеног Крста из Женеве наjавила долазак у Стару Градишку, да обиђе дечиjе логоре. Тада су употребљени сви аутобуси Загребачког градског саобраћаjа за превоз и евакуациjу деце из Градишке у Јастребарско, а цела jедна железничка композициjа формирана jе и превеза децу из Градишке у Загреб, одатле су опет аутобусима превежени у Јастребарско, односно Нови Мароф. Цени се да jе тада из Градишке отпремљено у Јастребарско, односно Нови Мароф 20.000 деце.

Но црна судбина очекивала jе ову децу и у ново отвореном дечиjем логору у Јастребарском и већина њих jе тамо помрла од заразних болести, од глади или уморено од усташких намештеника.

Дечиjе маjке, уколико нису пресвисле или претучене у Градишки упућиване су као радна снага у Немачку на, на наjтеже физичке радове.

Колики jе броj деце поубиjан, потрован или постао плен страшних заразних болести, не може се тачно утврдити. Зна се само толико, да су сва деца, коjа су као деца заточеници дотерани у логор после краћег или дужег времена, на овом или оном месту у Градишки, на економиjама, у Јастребарском, у Марофу сви нашли страшну мученичку смрт. Ретко да се било ко као изузетак  одавде извукао. Комисиjи ниjе успело да од ових малишана нађе коjега живог да га уврсти међу малоброjне сведоке, бивше заточенике логора Јасеновац V- Стара Градишка.

            Рачуна се, да jе око 75.000 деце на описани начин изгубило своjе невинеживоте у овом логору. Наjвећи броj деце био jе из околине Бања Луке и Приjедора, Костаjнице, Глине, Дубице, Јасеновца и Окучана, а велик броj деце и из Срема, из села Јамене, Вишњићева, Адашеваца, Чалме, Дивоша итд.

Масовни злочини над женама

Многе маjке растављене су од своjе деце у логору Градишки и на разне начине мучене и убиjане. Многе су употребљаване на радовима у пољима на логорскоj економиjи у самоj Градишки,  на економиjама у Јабланцу, Млаки, Феричанцима, Воjновићеву, Читлуку, Ужицу, и другим логорским економиjама у време пољских радова. У зимске месеце заточенице су чешљале перjе, шиле и радиле по осталим гранама домаће женске радиности. Но већина њих jе транспортована у Немачку на рад, односно убиjано jе у масовним злочинима под изговором, да се одводе у Немачку на рад. Многе су тако одведене на место у Немачку, на губилиште и у масовном злочину поклане, односно маљевима поубиjане, Тако су махом страдале старе и изнемогле или болесне жене, коjе нису више имале снаге и нису могле користити Хитлеровоj ратноj машини. Многе групе и групице оваквих жена потоварене су у камионе и уместо да су их камиони одвезли у Окучане или Нову Градишку, да буду убачене у транспорт за Немачку – одвежене су у Јасеновац, у Пичилиjеве пећи и спаљене, или су jош уз пут истоварене у шуми код Јабланца или неком другом месту масовног злочина, па поклане или маљевима премлаћене и затрпане у великим масовним гробницама.

Многе, нарочито млађе, отпремане су на рад у Немачку, па су биле као потпуно исцрпене и болесне jош са границе немачке враћане натраг, да се опораве и тек пошто би се опоравиле, биле би поново слане на рад.

Сведокиње, Тривунчић Јованка и Мунижаба Анка, земљораднице из  Јасеновца односно Уштице, те Умчанин Стоjа,  домаћица из Уштице, сагласно изjављуjу, да су из логора у Староj Градишки издвоjене међу женама млађе, те девоjке и да су преко Загреба упућене у Немачку на рад. Било jе предвиђено да их у Марибору преузму Немачке власти, но Немачка комисиjа jе одбила да прими цео транспорт, jер су све оне жене и девоjке биле скелети и живе мученице. Умчанин Стоjа вели да jе тада имала 39 кг, а да jе пре уласка у логор Стару Градишку код своjе куће имала редовно 68 до 70 кг.

Цео транспорт jе оглашен као “тешки болесници неспособни за рад“ и враћен хрватским властима на опоравак. Поменуте сведокиње Мунижаба Ана и Тривунчић Јованка, као маjке, коjима су усташе на превару одузеле децу у логору, тражиле су пред полазак у Немачку да jош jедном виде своjу децу и да се са њима опросте. Ниjе им то било дозвољено и оне су покраj већ и иначе страшнога и болног стања пошле из логора jош са jедним страшним и перманентним болом и патњом. Понеле су са собом из логора бригу и неизвесност за њихову мученичку децу. Многе маjке страховито су страдале  од бола и бриге за своjом несрећном децом, а све су редом патиле страшним материнским болом за своjом остављеном несрећном децом. Многе су умно пореметиле.

Тривунчић Јованка наводи да jе други дан по доласку у логор полудила Анђа Салковић иа Јасеновца, коjа jе у Градишку дотерана са своjих шесторо малишана. Муж jоj Лаза Салковић, отеран jе у логор Јасеновац броj III, а она са децом jе одвоjена и дотерана у Градишку. И кад jе несрећна Анђа погледала страховите патње њене ситне шесторо деце и осетила беспомоћност свога стања како да им помогне. Од страшнога бола, полудела jе. Усташе су jе одвоjиле у посебну собу и следећег jутра сведокиње Мунижаба Ана и Тривунчић Јованка виделе су гробаре, како износе леш покоjне Салковић Анђе. Њезино шесторо ситне дечице остало jе у логору да оплакуjу и жале последњег и наjвећег свога заштитника (маjку) и да коjи час или дан касниjе и ова несрећна деца заврше као и многе друге хиљаде невине дечице у Градишки или Јастребарском.

Нарочито су тешко патиле и страдале у Градишки заточенице Српкиње, jер jе за њих постоjало посебно одељење у логору такозвана „Кула“ и jер jе према њима постоjао строжиjи и тежи режим. Заточенице су одваjане по вери и народности, па су наjгоре пролазиле Циганке, Јевреjке и Српкиње, док jе за остале постоjала и посебна кухиња и посебне просториjе за становање, па су шта више имале и своjу болницу.

Заточенице Српкиње, ако би се разболеле, бацане би биле у угао jедне собе и ту остављане на милост и немилост саме себи и огромним казнионским пацовима. Тако сведокиња, Илинка Ивковић из Срем. Карловаца у своме сведочком исказу међу осталим наводи: да се у логору разболела Десанка Николић, жена Раде Никола из Срем. Карловаца, па пошто jе била српкиња,  ниjе била примљена у логорску болницу, а нису jоj ни логорски лекари смели пружати лекарску помоћ. Остављена jе да лежи тамо, где jе и иначе спавала. Но, док jе била здрава, па и болесна, морала се, као и све остале заточенице те собе непрестано борити са великим казнионским пацовима. А када jе малаксала и постала беспомоћна, онда су jе друге заточенице браниле од навале пацова. Но, када су здраве морале отићи на рад, Десанка jе остала, као плен пацова и док jе jош давала знаке живота, пацови су jоj поjели очи и уши. Тако jе мученички дочекала краj свога живота Десанка Николић из Сремских Карловаца.

Остaли масовни злочини у логoру Ст. Градишка

Непрестано свакодневно убиjање и мучење заточеника од наjмањег детета, од неjаких девоjчица и дечака, до наjстариjих стараца и старица био jе jедан страховит масовни злочин, коjи се временски протеже од постанка логора у Староj Градишки, од jесени 1941. год. до престанка логора Старе Градишке, до jесени 1944. године, и до коначне ликвидациjе овога усташког упоришта, до априла 1945. године. У 1941. и 1942. години покраj овога страховитог, перманентног масовног злочина били су jош и многи посебни масовни злочини, нарочито злочини уништења jевреjских жена и деце и злочини уништења свих Цигана, коjи су случаjно на место у Јасеновац III, приспели у Градишку.

Но, и за време (по усташама названог „благог“) режима у 1943. г. и почетком 1944. године, заточеници су мучени и убиjани, па сведок Иван Лазић звани црни Јова из Кузмина, о томе благоме режиму, сведочи овако:

„Страшна мора неизвесности висила jе над логором и над сваким поjединцем у логору, тако, да никада нико од нас ниjе знао у коjи минут или сат дана и ноћи неће и на њега доћи ред, да неће бити погубљен. Усташе су стрељале, клале и убиjале сваки дан и то само зато, да би одржали код нас оно тешко психолошко стање, у коме jе сваки од нас (сваки час) очекивао наjстрашниjе муке и свршетак. Нико од усташа ниjе никоме одговарао, за било коjу самовољу или убиство над заточеницима. И зато jе сваки од нас био испуњен неописивим осећаjем потиштености, неизвесности и бивао пун наjцрњих слутњи. Свакодневна батинања, мучења глађу, понижавања сваке врсте, а нездраве зграде за становање пуни нечистоће и гада, окружени свим болестима и заразама сваке врсте – то jе само сенка од приближно описане слике онога што су усташе називале “’благи режим“.

Како су изгледала масовна мучења, на коjи су се начин жртве мучиле и коjа сретства су усташе употребљавале сликовито описуjе сведок ЈЕЛКА ЦИХАБЕР из Земуна, бивша заточеница, те између осталог навела jе и ово:

„Затворенице су у логору биле изложене разним душевним и физичким патњама. За све нас ноћ jе представљала наjстрашниjе часове. У ноћи упадали су усташи часници у собе затвореница у „кули“ и из тих соба одабирали обично млађе и лепе девоjке, коjе су одводили у собу броj 17. У тоj соби они би их соловали. После силовања знали су држати заточенице по кадкада jош и око 14 дана и у томе међувремену на њима задовољавати њихове гнусне прохтеве, а после тога су те затворенице обично клали и на таj начин их ликвидирали. То се понављало врло често и многе од затвореница имаjу да припишу своjу смрт само своjоj лепоти. Стога смо се ми млађе затворенице увек држале доста неуредно, да не би своjим спољним изгледом падали у очи овим насилницима и да би се на таj начин сачувале од њиховог насртања на нашу част. У ноћи знале смо се повезивати, дубоко преко лица, са црним марамама, само да не би упадале у очи усташким официрима. У собу бр. 17 ниjе смео ући нико од нас затвореница. У њу су смеле ући само “усташице“. Међутим, ми смо у пролазу провиривале кроз кључаоницу у ту собу, коjа jе иначе вечито била закључана.

И jа сама сам провиривала кроз кључаоницу и видела да се у тоj соби налазе вешала. Осим тога у соби сам видела неке турпиjе, а jедном приликом сам пред вратима на ходнику испред те собе, видела jедну секиру, коjа jе била крвава и на њоj jе било залепљено jедно парче коже, на коме се налазила коса. После извршених ликвидирања у тоj соби, у њу су улазиле усташице, те су прале трагове крви, после клања затвореница. И на самом ходнику су се опажали трагови крви, jер су жртве кроз таj ходник носили гробари, ради сахране. Другарица Десанка Павелић, коjа jе родом из Тузле, а девоjачко jоj jе презиме Паљић, jедном приликом jе гледала из нужника, када су усташице из те собе, после ликвидациjе логорнице тетка Љубе и подлогорнице „Гаге“ Глумац, износили крваве перине и плахте из собе бр. 1. и спаљивале их на ђубрииту, да би на таj начин уништиле трагове злочина, коjи jе над тим жртвама почињен.

Лешеве ликвидираних износили су гробари, обично око подне, када би се затворенице враћале са рада на ручак. Све jе то чињено из тога разлога, да би на нас душевно што више деловало, и што више застрашило.

Гробари су бирани из редова самих затвореника. Приликом избора тих гробара наређивано jе, да се правоугаоник све двоjица по двоjица мушких затвореника, да би они коjи бираjу гробаре, на таj начин имали што бољи преглед. Бирало се увек по четири затвореника за таj посао. Они коjи су изабрани, били су затворени у посебну собу у “кули“ , коjа jе међу затвореницима била позната под именом “гробарска соба“. После њиховог избора они нису обављаљи више никакав посао, већ су искључиво били употребљавани за преношење лешева из соба, у коjима jе ликвидирање и клање  чињено и после закопавања тих лешева. Гробари су били изловани од свих осталих затвореника, да они не би пред затвореницима говорили, над киме су ликвидирања обављана и ко их jе извршио. Храна им се исто носила у њихову собу. Већ приликом самога избора гробари су унапред знали, да их чека сигурна и блиска смрт. Наиме, усташе су гробаре мењали свака два до три месеца, да би на таj начин били што сигурниjи, да ће по њима извршени злочини остати вечита таjна. После тога времена гробари су убиjани односно преклани и на њихово место бирани су други, са коjима се поступало истоветно као и са раниjим коjи су имали да доживе исту судбину своjих претходника, на томе послу.

Осим гробарске собе у „кули“ jе постоjала jош, jедна страшна соба, тако звана „циганска соба“. У ту собу смештане су затворенице Циганке, заjедно са своjом децом. У времену мога долска у логор, тоj соби се налазило jош свега 18 преживелих затвореница. Та соба иначе била jе малена и врло влажна. Затворенице никада из собе нису пуштане на ваздух, ни на светло дана. Јело им jе ношено у њихову собу. Ниjе им дозвољено да се умиваjу, чешљаjу и пресвлаче. Живећи под таквим хигиjенским приликама оне су биле пуне вашиjу. Нужду су исто имали да врше у своjоj соби у кибле, коjе су свакога дана морале да носе на поље.

Невероватан смрад се осећао у тоj соби, по коjоj су се кретали живи костури. Затворенице те собе услед слабе исхране и оваквог режима, биле су осуђене на лагано али сигурно умирање. Њима су испадали зуби, отицале ноге, опадала коса и оне су полако умирале.

У случаjу поjединачне кривице коjе од затвореница (коjа би се догодила при раду) одговарале су колективно све затворенице. Тада смо обично кажњаване тиме, што нам се забрањивало писање кући, добиjање пакета, коjе су у томе случаjу конфисковали усташе а било jе случаjева, да смо кажњаване са три дана гладовања, т.j. да не примамо никакву храну. Наш положаj су нарочито отежавале затворенице проститутке, коjих jе било доста у том логору и затворенице криминалке. Оне су уjедно биле и конфиденти заповеднице логора.

У доба вршења акциjа НОВ и приликом заузимања поjединих места, коjе jе НОВ била ослободила у своjим акциjама. Приликом доласка у логор, чула сам да су баш пет дана пре тога, у логору поклане 24 другарице из Приjедора и Бања Луке, jер су баш тада та места били освоjили патризани.

Осим  тога у мушком логору постоjале су тако зване шумске групе и радничке групе. У прву групу спадали су они затвореници, без разлике по вери, коjи су ради тежих политичких кривица доспели у логор и стога употребљени за тешке физичке радове при сечи шуме. Шумска група радила jе своj посао од пролећа до jесени. Наступањем jесени, шумска група jе у целости ликвидирана и у пролеће jе образована нова шумска група, из нових заточеника.Заточеници исте групе су стрељани, под изговором, да су покушали бекство. Побиjена jе прво мања група од 10 до 15 људи, па затим после неколико дана, опет иста таква група, и тако би се то наставило све дотле, док сви заточеници из шумске групе не би били побиjени.

Положаj заточеника коjи су припадали радионичким групама, био jе знатно лакши. Они су обављали своjе послове у радионицама. Ликвидирање тих затвореника се ретко дешавало.

По доласку упознала сам се са другарицом Горданом, учитељицом, одакле jе она не знам. Она ми jе причала да се у логору налази од 1942. год. и да jе за то време била сведок страшних ствари, коjе су се тамо одиграле.

Сва средства била су дозвољена фашистичким зверима, да би постигли своj циљ, тj. да би уништили поjедине народе. Ни од jеднога средства коjе jе ишло томе циљу, они се нису устезали, само ако jе тиме њихова дефинитивна намера могла бити остварена.

Другарице, по имену Лазарка из Приjедора и нека Богданка (обе Српкиње), причале су ми, да су приликом пете офанзиве, 1943. год. при краjу, оне ухваћене од стране усташа и да их jе тако заробљено 23 другарице у околини Сараjева. Кад су доведене у логор у Стару Градишку, све су оне имале на себи униформе. Те униформе усташе су им скинуле, затим их ошишали, обукли их у дроњке, а затим jе наређено свима заточеницима и заточеницама да изађу у “наступ“, па jе кроз шпалир заточеника и заточеница проведена ова група другарица обучених у дроњке. Заточеницима jе наређено, да при пролазу пљуjу на унакажене и бедно обучене другарице, када ове пролазе кроз шпалир. А усташе су пролазиле кроз дворедове за њима и непрестано довикивали:“Ето, тако изгледаjу партизани“.

После тога, ове другарице су одведене у самицу, па су тамо тучене и мучене. Међу њима налазила се и jедна именом Грациjа, по народности Јевреjка, стара око 20 год., иначе врло лепа, а била jе у нашоj воjсци политички комесар. Према причању напред именованих другарица, jедне ноћи дошли су у самицу: заповедница логора Маjа Буждон и усташки подофицир Мирко Руњаш. Маjа Буждон позната jе крвница, а Мирко Руњаш био jе jедан од наjистакнутиjих злочинаца и убица у Градишки. Готово ниjедно убиство и злочин у логору ниjе се без њега обављало.

По уласку у самицу они су дигли Грациjу и Маjа jе показуjући Грациjу, рекла Руњашу: „Видиш, на ту имам пик“. Тада jе Грациjи наређено да легне на патос. Руњаш jоj jе клекао на груди, а Маjа jе држала за ноге. Тада jе Руњаш обухватио Грациjу своjим шакама за врат и палцима почео да jе стеже. Стезао jе  на прекиде, да би jе што више мучио и да те муке што дуже траjу. Давио jе све дотле, док Грациjи ниjе пошла крв на нос и на уста. Међутим, при том гушењу она ниjе клонула духом. Чим jе могла доћи до даха, узвикивала jе: „Смрт усташама“.  Полумртву и тешко измучену, бацили су jе потом натраг у самицу, међу остале другарице. Следећег дана уjутро поново су дошли обоjе ових џелета и тада jе заповедница Маjа, обраћаjући се Грациjи, запитала: „Шта jе теби, зар jош ниси цркла – ако ниси, увече ћеш“. И заиста, истога дана у увече Маjа и Руњаш одвели су Грациjу, коjа се после никада више ниjе вратила. Њена судбина jе, према томе, више него извесна.

У мушком логору у Староj Градишки, међу осталим затвореницима налазио се др.Самуел Алтарац, ветеринар, из Бања Луке. Он jе раниjе био запослен као ветеринар у неком градићу у близини Бања Луке. У логору смо заjедно чистили круг и Алтарац jе дошао у прилику и испричао ми jе. После пада Козаре 1942. год., Алтарац jе заробљен и са jош 120 других заробљеника доведен у логор броj V. Међу њима jе био и њихов политички комесар, коме имена не знам. И њих су усташе ишишале, поскидале им униформе и опљачкали их, а затим их обукли у дроњке, построjили шпалир заточеника и проводили их кроз редове заточеника. Наређено jе било, да приликом проласка кроз шпалир, вичу: „Ево, овако изгледаjу партизани“. Међутим, када су прошли кроз шпалир затвореника, они су ћутали. Усташе су наређивале да вичу оно, што им jе било наређено, а политички комесар се обратио друговима са: „Ни речи“. Усташка се наредба jош jедном поновила и jош jедном се чуо глас политичког комесара – „Ни речи“. И заиста, ти другови, сви до jедног, прошлиу су кроз шпалир, а да ниjедан ниjе послушао наређење усташа. Услед тога, они су били извргнути глађу, и батинама и сви су на таj начин уморени. Од њих се спасао само др. Алтарац, коjи jе утекао у краjњу собу међу друге заточенике, а усташе то нису приметиле.

И сведок Меданић Мира, ученица из Земуна, а бивша заточеница логора у Градишки сагласно са сведоком Јелком Цихабер описала jе многе злочине у логору Градишки, па jе описала и функциjу гробара и гробарске собе, а поводом циганске собе навела jе ово: “Осим гробарске у логору се налазила и Циганска соба. У ту собу су смештене само Циганке. У времену када сам jа дошла у логор било их jе у тоj соби њих 40. Приликом мога одласка из логора у месецу августу 1944. год. у тоj соби jе остало свега 3 жене и двоjе деце. Ови цигани су  углавном из сремских села. Завиривала сам у ту собу и видела сам да се по њоj шећу живи скелети. Заточенице су биле потпуно прљаве, а пресвлачити се уопште нису могле, jер нису имале ни у чега, а исто тако се нису могле ни чешљати. У ту собу су по казни усташе затварале и поjедине заточенице, ако нешто згреше при раду. Циганке, коjе су ту биле затворене, биле су осуђене унапред да умру лаганом смрћу.

Оваква усташка организациjа логора у Староj Градишки по своjоj намени и по своме задатку допуњавала jе централни логор смрти, логор Јасеновац броj III. У таj логор одваjале су се жене и деца, па су се деца систематски убиjала, односно покушала да преваспитаjу у усташе и зато упућивана у логор Јастребарско, Нови Мароф и у приватне усташке куће у Подравини. Жене су и девоjке разврставане у способне за рад и неспособне, па jе њихова физичка снага да краjње могућих граница исцрпљивана на логорским еконимиjама или на раду у Немачкоj. Све оно што jе малаксало или jе било страо и болесно, убиjано jе без милости и без изнимака.

Логор Стара Градишка био jе осим тога логор са блажим режимом за мушарце и зато jе таj логор од лета 1943. год. са логором Јасеновац броj III прегруписан, па су из Градишке сви заточеници Јевреjи и Срби пресељени у логор смрти Јасеновац броj III, а обратно, заточеници Римокатоличке и Муслиманске вере пресељени из Јасеновца у Градишку. У Градишки су остали само они заточениц  Јевреjи и Срби, коjи су тамо у логору били као стручњаци у занатима и индустриjи незамењиви.

После овако ивршене замене, режим у логору Градишки био jе сношљивиjи, све до Нове године 1944. У ноћи 1. jануара 1944. г. партизани су извршили напад на Босанску Градишку и тиме jе и сам логор на другоj обали Саве био директно угрожен. Тада настаjу у логору репресалиjе над голоруким заточеницима и од тога дана почиње заправо постепена и тиха ликвидациjа логора Јасеновац броj V.

У логору jе напабирчено око 30 заточеника Срба, па су сви они из логора изведени, па повешани и поубиjани. На 4. jануара 1944. г. накупљена jе исто тако између заточеника jош jедна група од 18 Срба, па jе из логора изведена и  поубиjана, а у самом логорском кругу на бандере обешено jе jош 4 Србина заточеника.

Тада jе настао у логору страховит режим и стање потпуно неиздржљиво.

Усташе су заточенике злостављале и млатиле на сваком кораку на пољским и унтрашњим радовима у логору и свакодневно jе било премлаћено и моткама убиjено десетине заточеника. Логорски лекар, др. Конорти, Јевреjин заточеник морао jе потписивати записнике о природноj смрти ових мученика.

Смањивање броjног стања заточеника у логору у масовним поjединачним злочинима траjало jе тако све до jесени 1944. године. За то време нарочито су страдале све млађе и лепше заточенице, коjе су биле претходно силоване, а затим убиjене.

У jесен 1944. год. народно ослободилачкча воjска опколила jе и освоjила Бања Луку и борбе су се преносиле у правцу Градишке, па jе и логор постао угрожен. Тиха ликвидациjа и постепено убиjње заточеника постало jе сада убрзано. У логор jе дошао Лубурић, Љуба Милош, усташки пуковник Марко Павловић, ркт. свештеник воjник Липовац, бивши свештеник Маjсторовић – Филиповић и цела галериjа наjсвирепиjих и наjкрвавиjих усташа кољача.

По налогу Лубурића и Ћала одмах су сви заточеници, заточенице и деца заточеници “сврстани“, “издвоjени“ су сви Срби Православне вере. Построjени су сви стари заточеници и ново придошли пртвореници и пронађено jе било 248 одраслих мушараца, 360 жена и око 40 деце. Сви су они повезани жицом са скрштеним рукама на леђима и отерани, те сви до последњега поубиjани. У логору се сакрило 9 Срба пред сигурном смрти и усташе су одредиле претрес логора, те их пронашле помоћу заточеника Ротера родом из Сараjева у подруму, где их jе све стрељао усташки надпоручник, Ченан Анте.

У међувремену, борбе око Бања Луке пренеле су се на 9 км од Градишке и зато су усташе наредиле пресељавање логора. У две групе отерани су заточеници трком према Јасеновцу, а било их jе у jедноj групи 350, а у другоj око 400. Многи од ових нису успели да издрже физички напор и на стази од 43 км, коjу су требали заточеници да пређу трком и усиљеним кораком, многи су попадали и успут од усташке пратње побиjени. Друге велике групе заточеника са радионицама потоварене су у вагоне и отпремљене за Лепоглаву. У jедноj таквоj групи отпремљено jе 450 заточеника, у другоj групи између 350 и 400 заточеника, а у трећоj групи око 3ОО заточеница. У међувремену отпремљено jе возом и jедна група од 180 заточеника и 300 заточеница у логор Јасеновац III, заjедно са строjевима и занатским алатима, на коjима су ови заточеници и заточенице дотле радили.

Многи оронули и малаксали заточеници у међувремену су поубиjани, а у логору jе остало свега 114 заточеника и 36 заточеница као наjнужниjа логорска послуга. На таj начин логор Градишка jе ликвидиран као „радни логор“ и од тада логор Градишка постаjе усташка тврђава усташко ратно упориште.

Од тога времена казнонске и касниjе дограђене логорске зидине и затворени ограђени жицом логорски простор усташе употребљаваjу за масовна убиства огромних група заробљених партизана, а под именом партизан дотеривано jе и убиjано оно мирно родољубиво становништво, коjе jе саосећало и било подршка партизанском и народно ослободилачком покрету.

Тaко су усташе код напуштања Бања Луке повукли са собом испред  народно ослободилачке воjске око 470 људи, жена и деце, међу коjима jе било око 300 Цигана. Све су те позатварали у самице у „Кули“, у сваку по 40 и све су их до последњега у року 4 дана поклали, на обали Саве и побацали у воду. Усташки заповедник, Анте Ченан, био jе тих дана болестан, па су га усташе на носилима однеле на место погибиjе, да ма и погледом учествуjе у клању и убиjању ових 470 невиних Бањалучана.

Када се народно ослободилачка воjска повукла из Бања Луке, усташе су покупиле у Бања Луци и околним селима све живо, за коjе су сумњали да ниjе наклоњено усташком покрету. Тако су дотерали у Градишку прво jедну групу од око 1600 мушкараца Срба, па су их у бившем логору постепено за пет ноћи све већ на описани начин повезали жицом и поклали их на обали Саве. Тек што jе ова велика маса поклана, стигла jе нова (огромна) група од око 2000 људи, од коjих jе jедан део био из Бања Луке, а остали из околине Бања Луке. Из те групе издвоjени су Римокатолици, а било их jе око 300, а остали, коjи су били Срби поубиjани су на исти начин, као и прва група. Они коjи су били Римокатолици jедним делом су пуштени, а други су као и Срби поклани на обали Саве, односно страдали код коначне ликвидациjе ове усташке тврђаве пред фронтом 24. априла 1945. године.

После ових великих група Босанаца, усташе су дотерале око 750 Славонаца, међу коjима jе било око 180 Римокатолика, а остали Православни. По већ раниjем правилу Срби Православне вере издвоjени су, руке су им везане жицом на леђима и у току неколико ноћи сви од реда су поубиjани. Римокатолици су неки успели да се спасу, но већина jе и њих нашла мученичку смрт под усташким ножем.

После овога у ову сада усташку тврђаву довежене су испред фронта многе групе и групице несрећних људи и тамо су према приликама и потребама искоришћавани за извесне радове и од реда затим убиjани. Тако jе, међу осталима, дотерана jедна група од 45 жена из Босанске Градишке. Те су жене задржане у логору и употребљаване за чишћење снега, за круњење кукуруза, а затим су све поубиjане железном мотком, а лешеви им побацани у Саву. На сваки леш жицом jе привезано шест цигала, како би лешеви потонули.

Све време бивши логор, односно казнени завод у Староj Градишки употребљаван jе, као стратиште и место извршења масовних злочина, све док фронт логор ниjе прегазио, а усташе су за све то време из ближих и даљих краjева иза фронта допремали у Градишку поjединце и групе притвореника и тамо их убиjали.

Од када jе у jесен 1944. г. логор Стара Градишка, односно Јасеновац V, ликвидиран и казнени завод у Староj Градишки претворен у усташко ратно упориште – нови притвореници, коjи су допремани ту на губилиште нису регистровани, ,jер логорске канцелариjе више ниjе ни било.

Колико jе жртава прогутао логор Јасеновац роj V,односни Стара Гадишка, ниjе установљено, неђе се никад моћи ни установити, jер су логорске картотек уништене, а огроман броj жртава, ниjе под картотеку ни проведен. Покраjинска комисиjа за утврђивање злочна окупатора и њиховух помагача у Воjводини вршила jе ексхумациjу неколико гробница, и утврђено jе да jе у шуми званоj „струг“ у 4 отворене гробнице били лешеви 371 жене, 107 мушкараца и 50 деце –  укупно 528. Многи од ових лешева идентификовани су и утврђено, да су то жртве Срема, па су многе од тих лешева рођаци пренели у породичне гробнице поjединих места у Срему.

Но, ни наjпомниjим истраживањем и прекопавањем целога терена око бившег казненог завода у Староj Градишки, по ближим и даљим шумама, са Славонске и Босанске стране, не би се могао добити резултат укупног броjа жртава логора у Староj Градишки, ,jер jе можда наjвећи део жртава побацан у Саву, па или Савом отпловио, или нестао на дну реке низводно на ближем и даљем одстоjању од Гридишке.

Несумњиво jе утврђено, да су многе жртве овога логора расељене и по свим логорским економиjама, на Читлуку, код Феричанаца, на пустари код Ђакова, па на свим економиjама од Градишке до Јасеновца и у ближоj околини Градишке. Утврђено jе надаље, да су камиони безброjне жртве изнемоглих жена преносили из Гридишке у Јасеновац, те да су те жртве спаљиване у Пичилиjевим пећима. Зато се помоћу ексхумациjе лешева Гридиштанских муеница и мученика, не може добити ни приближна слика о величини и броjу жртава логора Градишке.

Утврђено jе надаље да jе логор Градишка био у извесноj мери и сабирни логор пред слање заточеница на присилан рад у Немачку и да jе тако у извесном делу логор у Градишки био логор пролазника. Но, подкраj свега тога наjвећи броj жртава, код жена и деце био jе логор Градишка. Масовна ликвидациjа jевреjских жена и деце покупљених по целоj Независноj држави Хрватскоj извршена jе преко логора у Градишки. Масовна ликвидациjа српске деце и жена такође jе логор Градишка. Масовне гробнице деце и жена припадника и симпатизера народноослободилачког покрета свих осталих наших народа jесте такође логор Градишка.

Зато и логор у Староj Градишки заслужуjе назив логора смрти и потпуно му одговара и по усташама означено име логор Јасеновац броj V.

————————————————————————————————————————