LjUBODRAG DIMIĆ: Kosovski mit živi i treba i dalje da živi u istorijskoj vertikali srpskog naroda!

„Rekao sam da je albanska ideja jedina živa megaloideja na Balkanu i da ona gotovo duže od 140 godina pokušava da se nametne političkim subjektima u svetu.

Jedan od centara jeste ta ideja o Albaniji četiri vilajeta, na kome treba da živi isključivo albansko stanovništo, prostire i sa kog treba potisnuti Helene i Slovene, drugim rečima i Srbe i Crnogorce i Makedonce i sve narode koji tu žive. Ta velikoalbanska ideja ne samo da se širi nego pokušava i da se nametne.“

Ovo u intervjuu „Iskri“ kaže srpski istoričar Ljubodrag Dimić, univerzitetski profesor, redovni član SANU. Sa gospodinom Dimićem razgovarali smo ovih dana u Andrićgradu.

Jednom prilikom ste rekli da su permanentno isti interesi velikih sila na Balkanu 1914, 1941. i 1992. pa i danas i da su isti akteri – velike sile i male države. Da li velike sile ovde prave male države ili dolaze da kolonizuju?

Velike sile imaju svoje interese, a male države moraju svoj interes da uklapaju u interese velikih sila. To je jedini način da se opstane na ovom prostoru za koji su juče, danas, verovatno sutra zainteresovani isti akteri, bilo da je to Nemačka, koja na neki način materilizuje moć Srednje Evrope, bilo da su to velike evropske sile poput Francuske i Britanije koje su ovde najčešće prisutne kroz pritiske, agenture, kroz uticaje koji nisu vojni. Prvi put u XX veku Britanci su prisutni na Balkanu vojno u poslednjoj deceniji tog veka. Inače tu deluju na neke druge načine. Danas su na ovom prostoru dominantno prisutne Sjedinjene Američke Države, tradicionalno prisutna Rusija koja se na Balkanu uvek dokazuje kao velika sila, ali se ovde pojavljuje još jedan činilac, a to je Kina, koja Putem svile na jedan politički drugačiji način kroz ekonomiju stiže, a njena duga senka se već oseća na Balkanu. U tom kontekstu, ako gledamo taj srpski činilac i srpski subjekt, čini mi se da je on, da li slučajno, da li svesno, da li nesvesno, uhvatio priključak sa tim novim činiocem neke buduće istorije Balkana.

Izjavili ste da mi ukidamo sopstvenu budućnost ukoliko se ne oslonimo na znanje, a živimo u zemlji u kojoj je obrazovanje skupo, a prostakluk i veličanje neobrazovanih dostupni klikom na dugme. Kako se onda izboriti za znanje, tačnije, za sopstvenu budućnost?

Znanje nije jeftino i to bi sve elite koje vode državu naprosto morale da znaju. S druge strane, ukoliko se mali narodi ne oslone na znanje, oni su ukinuli svoju budućnost. U tom kontekstu, već je Stojan Novaković u prvim decenijama XX veka govorio da narodi koji ne ulažu u školu ukidaju svoju budućnost. Mi smo u godinama između dva svetska rata bili narod koji nije mnogo pažnje posvećivao školovanju. Imate čitave reone, imate gradove poput Beograda gdje je 9 odsto nepismenih. Kada izađete na obode grada ta brojka se penje na preko 64 odsto nepismenog stanovništva. Ako krenete ka jugu, u južnoj Srbiji i Makedoniji je 83 odsto nepismenih stanovnika u toj državi. Na Kosovu se ta brojka penje na preko 90 posto, a ženska populacija gotovo na 100 odsto nepismenih. Na severozapadu, u Vojvodini, bilo je, na primer, 23 odsto nepismenih, u Slavoniji  32 odsto, u Sloveniji negde oko 9 odsto, i taj prostor je imao budućnost.

Ako se spuštate ispod Save i Dunava – procenat nepismenih raste. Ako gledate relacije severozapad–jugoistok – procenat nepismenosti raste. Ako gledate mušku populaciju i žensku populaciju, imate u Vojvodini i Beogradu 30 posto manje pismenih žena, a opet kad se spuštate ka jugu taj procenat nepismenih žena se povećava. Tako da je, na primer, u južnim delovima Srbije svaka sedma žena pismena. Ali ako gledate srpstvo i na prostoru oko Banja Luke, u to vreme, je svaka sedma žena bila pismena. Drugim rečima, to su društva koja nemaju budućnost ukoliko organizovana država ne pomogne da se to stanje promeni. Pismenost je samo znak neprosvećenosti koja postoji u jednom društvu, neprosvećenosti koja nas okiva, koja se iskazuje kroz brojne vidove primitivizma, kroz nedostatak svih oblika kulture pa i političke kulture, kroz način na koji progovaraju lideri, kroz način na koji se stranke i pojedinci odnose prema onima koji su njihovi glasači, kroz razumevanje vlasti kao uzurpacije a ne kao posla u kome onaj koji vrši vlast treba da bude sluga svima koji u nekoj državi žive i koji od te vlasti očekuju svakodnevni boljitak.

Prema tome, u korenu svih tih, po mome sudu, posrtanja koji je imao srpski narod u XX, a već vidimo i u XXI veku, je ta veština čitanja slova koju koristimo kao metaforu da bismo razumeli da je znanje moć, da ove male narode jedino može da povuče u nekom smeru koji mu možda može omogućiti neku sigurnost, sigurniju i lepšu budućnost.

Tvrdili ste da se nacionalni interes najbolje može štititi uklapanjem u interese velikih sila. U čiji interes bismo se morali uklopiti kako bismo odbranili i preporodili svoju naciju?

Ako gledate istoriju Balkana i ovog prostora na kome živi srpski narod, vi vidite da u celom veku koji je izmakao, XX veku, srpski narod teško uklapa svoje interese u interese velikih sila. Među političkim elitama i u samom narodu je stalno prisutna dilema – Istok ili Zapad. Da li ćemo u jednom trenutku doći do te formule – i Istok i Zapad i Sever i Jug koja bi značila suštinski, kad se prepeva na neku političku ravan, integraciju prostora u ne samo geografskom smislu, već i u tehnološkom smislu i u smislu sticanja znanja, upotrebe svega onoga što je izraz modernosti, od načina na koji obrađujete njivu pa do načina na koji vodite državu. Ukoliko se u tom „i/ili“ ili „ili/ili“ kao negaciju onog spajajućeg nađe neka mera onda ovaj prostor može da živi srećnije nego što je živeo u prethodnim vekovima.

Čovek ste od nauke, pa nam recite da li u istorijskim naukama ima mesta mitovima i koliko je za vas važan mit o Kosovu? Zašto ga „Srbi evropejci“, da ih tako nazovemo, odbacuju govoreći da su mitovi zaostalost kada ceo napredni svet neguje svoje mitove?

Mitovi imaju svoje mesto u životu ljudi, ali mitomanije treba izbaciti, a pogotovo iz sfere političkog. Kada su naučnici u pitanju, oni koji se bave narodom kojem ja pripadam – srpskom narodu, gotovo svako će vam reći da je kosovski mit nešto što je prisutno u istorijskoj vertikali tog naroda. On u toj istorijskoj vertikali i živi i treba da živi i dalje. Ali to ne znači da ga ne racionalizujemo kao naučnici, ne znači da nemamo uporedo, uz postojanje te mitske vertikale, i onu racionalnu koja će nam objasniti šta je šta u tom mitu.

Pri tom, mitovi imaju svoju funkciju u životu naroda i u razumevanju nacionalne pripadnosti svakog od evropskih pa i drugih naroda, ali istovremeno je veoma opasno ukoliko ta mitska slika vodi one fundamentalne i magistralne pravce u svakodnevnom životu, a pogotovo u politici. Mit pripada jednom delu bića ljudske zajednice, a racionalno viđenje prošlosti pripada nečemu sasvim drugačijem.

Kada već govorimo o Kosovu, očigledno je da je ono deo velikoalbanske ideje. Vi ste dosta pisali i govorili o toj ideji, pa nam recite gde se njihov interes, a govorimo o teritoriji, završava i zašto svet ne reaguje na, čini se skoru, realnost Velike Albanije koliko oštro reaguje na prazne priče o Velikoj Srbiji?

Velikoalbanska ideja je jedina živa megaloideja na Balkanu i ona je u svim svojim segmentima izuzetno opasna, izuzetno agresivna po okolne balkanske narode. Ona se rađa 1877. godine u krugu intelektualaca u Carigradu u predvečerje Berlinskog kongresa sa namerom da se na tom kongresu pojavi i albanska politička elita sa svojim interesima i sa ciljem da u nekom trenutku zadobije svoju državu. To je Albanija četiri vilajeta: Kosovskog, Janjinskog, Bitoljskog i Skadarskog. Na tom prostoru u tom trenutku živi negde oko 40% onih koji imaju neki oblik, vrlo magloviti, albanske nacionalne svesti.

Od tog trenutka, pa u narednih 140 godina, velikoalbanska ideja je uspela da u teritorijalnom razumevanju tog prostora istisne, preveri, protera, vrati i formira albanski identitet stanovništvu koje tu živi i ono sada gotovo više od 90% ima albansku nacionalnu svest. Ta promena, ako možemo tako da kažemo, i to etničko uređenje prostora je vršeno genocidom, pritiskom, silovanjima, svim oblicima terora koji je primenjivan prema stanovništvu druge vere i drugog jezika. Na taj način, poput jedne magline, albanstvo je usisavalo u sebe sve ono što nije imalo albanski nacionalni niti islamski verski identitet, a to sećanje na prošlost Albanci će nazvati „crni obraz“ – sećanje na poreklo iz koga nastaje jedna nova mlada agresivna nacija koja ima izraziti apetit za prostor, za zaposedanjem prostora i ta se maglina naprosto širi. Prizrenska liga iz 1878. do 1881. godine, zatim Pećka liga iz 1899. godine, zatim ideje koje su artikulisane u predvečerje Balkanskih ratova, imale su za cilj da pritisnu Carigrad i Portu i ubede je da su Albanci, što bi rekli, poslednja odbrana osmanske Turske na Balkanu.

U tom kontekstu, ti predstavnici albanskih plemena su dobijali pojedine funkcije u Otomanskom carstvu, a suština te funkcije jeste, između ostalog, da potisnu slovensko, a među njima i srpsko stanovništvo iz tih oblasti Otomanskog carstva u kojima su Srbi živeli zajedno sa Albancima. Na kraju te priče, ishod izgleda vrlo nepovoljan, ne samo po srpsko i slovensko stanovništvo, već i po helensko stanovništvo na tom prostoru, jer negde od Čamura, od Epira, pa sve do Kosova, u periodu dužem od 140 godina vodi se jedan rat protiv svega onoga što nije albansko. I reče Enver Hodža u jednom trenutku: „Nije važno da li je to velika Albanija ili mala Albanija. To je Albanija Albanaca.“ U pitanju su Albanci koji zaposedaju prostor nošeni ambicijom da budu gospodari prostora Balkana.

Koliko vi kao istoričar činite, ili morate činiti, da se stane na kraj sve popularnijem revizionizmu u vreme kada svi oko Srba kradu srpske mitove i kulturu predstavljajući ih kao svoju i tako prave svoje nove lične karte nastale na štetu Srbije?

Istorijski revizionizam je zaista pojava koja je dobila masovne okvire. Svaki naučni rad, svako pomeranje linije znanja po svoj prirodi predstavlja revizionizam, ali taj revizionizam u sazrevnom smislu moramo razlikovati od onog drugog koji naprosto  postoji svuda oko nas. Šta odlikuje taj revizionizam? Odlikuje ga uplit politike i uplit političkog. Suština je da se jednom načinu mišljenja koji u političkom smislu podržava one koji su na vlasti, da se toj vlasti oduzme legitimitet, uz ostalo tako što će joj se oduzimati legitimitet u istorijskom smislu. Taj istorijski revizionizam je posebno bio izražen i vidan onog trenutka kada jedna vlast koja je osvojena 1945. godine silazi sa svoje istorijske scene.

Toj vlasti nije bilo teško oduzeti legitimitet zato što je i on bio formiran na nečemu što je više njena sopstvena mitologija, pa onda samo jednim delom na onome što je znanje iz prošlosti, pa uz ostalo i mesto te vlasti u prošlosti. Onog trenutka kada se u političkom smislu počeo osećati revizionizam u istoriografiji motivisan politikom, tog trenutka se moramo zapitati u ime čega, onog novog dolazećeg, se opet politika bori za to da oduzme legititmitet nekome, a da oduzme nekom drugom koji stupa na vlast. To se lako čini, a ono što predstavlja dodatnu karakteristiku onoga sa čime se mi suočavamo je činjenica da se pokušava oduzeti legitimitet znanja, a to je nemoguće postići.

Taj tip revizionista koji pokušavaju da sputaju znanje, da mu oduzmu legitimitet, ta će bitka za revizionizam biti izgubljena, ali to će istovremeno značiti da će više desetina generacija biti oštećeno time što je ponuđena jedna slika koja ne odgovara onome što je istina o prošlosti, što će na toj slici koja je uvek mitološka i sa elementima mitologije biti formiran način mišljenja više desetina hiljada ljudi i što će taj proces otrežnjivanja, vraćanja, u sazrevnom smislu, onoga što je istinski bilo, biti mnogo duži i mnogo zaobilazniji, ali revizionizam može da ima rezultat na neko kraće vreme a utvrđivanje istine u sazrevnom smislu koja nikad nije konačna, koja se uvek može nadopunjivati, nadograđivati novim istraživanjima, te na sasvim drugi postupak i rezultat do koga se stigne, ima svoj legitimitet, ima svoje trajanje do onog novog pokušaja naučnika da pomeri liniju saznanja o nekoj pojavi, o nekoj ličnosti, o nekom događaju, najzad, o nekom procesu koji je svi tim ličnostima, događajima iz prošlosti besmislen.

Recite nam nešto više o albanskom udruženju „Vatra“ koje u Americi deluje više od 140 godina i lobira u Kongresu.

Rekao sam da je albanska ideja jedina živa megaloideja na Balkanu i da ona gotovo duže od 140 godina pokušava da se nametne političkim subjektima u svetu. Jedan od centara jeste ta ideja o Albaniji četiri vilajeta, na kome treba da živi isključivo albansko stanovništo, prostire i sa kog treba potisnuti Helene i Slovene, drugim rečima i Srbe i Crnogorce i Makedonce i sve narode koji tu žive. Ta velikoalbanska ideja ne samo da se širi nego pokušava i da se nametne. Jedan od tih centara koji funkcioniše dugi niz godina je udruženje „Vatra“ koje deluje prostorno i kojima je jedan jedini zadatak da sa sredstvima koja nisu mala, koja stižu i koja su decenijama stizala iz albanske migracije, a onda bila podržavana u vlasti pogotovo posle promena, a u kontaktima sa američkim kongresom i senatom naprosto lobira za Albansku stvar u Americi.

Ono što možemo danas da kažemo je da je taj rezultat vidan i da verovatno u jednom trenutku ja mogu, iz ovog mog ugla, samo da nagađam i verovatno u jednom trenutku će neka studija ili nešto pokazati u koj meri je taj krug ljudi spreman da ulaže duže od jednog veka u realizaciju albanskog pitanja, u kojoj meri je on bio zaslužan na ostvarivanju onoga što albanska ideja demonstrira na Balkanu, a u pitanju je prosto jedan pokušaj dopuštanja da se uz upotrebu sile, koja ima brojne oblike, suštinski izvrši promena i demografske i verovatno mnogih drugih struktura na Balkanu.

U tom kontestu, ta društva i udruženja poput „Vatre“, ne treba nikako minimizirati, već naprosto odrediti u kojoj meri je to zaista delotvorna politika, a svakako jeste, i ono što nas direktno pogađa. Već je Albanska liga, a onda svi ti projekti koji se na nju oslanjaju, imala direktan antislovenski, antisrpski karakter i već kao takvo to udruženje treba u većoj meri da okupira našu pažnju nego što je u političkom smislu, a mislim i u naučnom smislu, jer nauka je delotvorna u politici samo onda ukoliko znanje o nečemu, o nekoj pojavi može da hrani uz ostalo i politiku.

Ove godine smo obeležavali vek od stvaranja Kraljevine Jugoslavije. Zbog čega su za prvu i drugu Jugoslaviju Srbi najviše stradali, pa su kao najveće žrtve, naročito druge Jugoslavije, ostali vezani više od svih ostalih i zbog čega smo posle svih stradanja dozvolili da svako dobije državu kakvu želi, a samo smo mi, koji smo Jugoslaviju stvarali i branili svojim životima, dobili Titov leš?

Kako ja vidim zašto su srpske žrtve najveće u Jugoslaviji je zato što su Srbi bili jedini koji su tu državu pravili i gubili i obnavljali tri puta u jednom veku.  Jugoslavija je bila država srpskom narodu u kome on živi zajedno sa svojom „braćom“ Slovencima i Hrvatima. Ta svest o potrebi da nastane jedna takva država, jedna velika država, bila je posledica iskustava srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka jednog shvatanja da budućnost imaju samo velike i jake države, a Srbija nije mogla sebe da vidi u tom kontestu i gotovo sve ono što joj se dešavalo pre Berlinskog kongresa, pre nastanka te države, a posebno posle Berlinskog kongresa, govorilo je da se njen glas može čuti jedino ukoliko na neki način postane velika i jaka država. Tako je počelo, da deo srpske elite opseda ta svest o formiranju neke veće države, a to nije bilo u sudaru sa ubeđenjem da Srbija treba da se izgrađuje i kao demokratksa država. Drugim rečima, taj uspon Srbije u predvečerje Prvog svetskog rata pred nastanak Jugoslavije ima dva stuba.

Jedan je izgraditi demokratsku državu u kojoj će većina građana biti sigurna, a drugi je izgraditi neku veću državu budućnosti. Tu mogućnost je otvorio rat u kome je oslobođenje ognjišta, sloboda srpskog naroda u Srbiji i sloboda Srba, Hrvata i Slovenaca, koji su živeli na prostoru Habzburške monarhije, oni su plaćali sa 1 240 000 srpskih života, i to je ta cena koju je srpski narod položio zarad Jugoslavije, a koja je po njemu i po srpskim političarima koji su svojom svešću pripadali 19. a ne 20. veku bila srpska država, u toj državi Srbi su zajedno sa svojom braćom Slovencima i Hrvatima morali da nađu neki zajednički imenitelj, ili imenitelj zajedničkog života. Te 1918. godine, 1. decembra, po startu ujedinjenja, počela je potraga za tim imeniteljima.

Srpskim političarima se činilo da je Srbija uspela da nadraste samu sebe i da od jedne male balkanske države postane država koja je istovremeno i balkanska i mediteranska, podunavska, srednjoevropska i alpska. To je država sa 3000 kilometara granice koja se približava Egeju, izlazi na Jadran, kontroliše središnji deo Balkana, kontroliše ključne balkanske komunikacije, itd. Izgledalo je toj političkoj eliti, u trenutku nastanka te države, da će se država pitati za mnogo šta u Evropi ukoliko nađe neki svoj unutrašnji  imenitelj. Pokazalo se da potraga za tim unutrašnjim mirom nije bila uspešna i onog trenutka kada počne da se ljulja taj svetski poredak, uspostavljen na kraju Prvog svetskog rata, počinje da se trese jugoslovenska država. Poredak pada onog trenutka posle okupacije Čehoslovačke u trenutku kada nemački tenkovi ulaze u Poljsku.

Tog trenutka je Jugoslavija morala da nađe neku svoju ravnotežu. Političari su jedva Zagrebu i Beogradu uspeli, da uz dar koji se zove Banovina Hrvatska, zadovolje hrvatske apetite, ali se pokazalo da su zadovoljili apetite samo dela hrvatskih političkih elita, da onaj drugi deo faktički ostaje nezadovoljan i u jednom tesnom odnosu sa Nemačkom. Taj će deo 1941. godine oblikovati tvorevinu koju nazivamo NDH, država koja je takođe imala mandate da u etničkom smislu i upotrebom sile i genocida reguliše kategorije stanovništva na svojoj teritoriji i jedna kvazidržava, država u pokušaju, država koja je mogla da traje samo dok traje taj period, ali je opet, u sudaru sa onima koji su okupacija i okupatori na prostorima Srbije, onima koji su novi „državotvorci“ za prostor NDH, oni kojima je Hitler dozvolio da u ime Trećeg rajha raspolažu pojedinim teritorijama na prostorima nekadašnje jugoslovenske države, srpski narod je ušao u novi obračun, braneći svoju državu, braneći osećaj da je ta država država srpskog naroda, i to je na kraju rata, pokazalo se kroz jednu veliku žrtvu, gotovo kroz milion srpskih života koji su položeni za buduće države, te države u kojima Srbi više nisu imali više taj položaj koji su imali u Kraljevini Jugoslaviji.

Te države koja je bila uređena po načelima i merilima jednog novog pokreta – komunističkog, koji se, nesumnjivo, od prvog trenutka borio za obnovu jugoslovenske države ne pitajući za žrtve. Tako da je svaki nemir, svaka akcija plaćena životima civilnog stanovništva ne pitajući za cenu, što je jedna od odlika komunističkog pokreta u ratu i zato je taj pokret izašao kao pobednik sa jednom ofanzivnom strategijom, ali je cenu tog ratovanja nastanka nove jugoslovenske države platio srpski narod i to je nekako tok istorije.

Ne bi izgledalo logično da u tom ratu oni koji su odbacivali državu od 1918. do 1941. budu najveća žrtva tog rata za koji su mislili da će im omogućiti da dobiju državu. Rat su, kao ugovor na neki način, branili od svakog vida okupacije. Bili su spremni da 1941. godine zaborave na učinjeni genocid. Bili su spremni da se odreknu bilo kakvog vida revanšizma prema onima koji su posezali za srpskim životima u godinama rata. Bili su spremni da zajedno sa tim drugim jugoslovenskim narodima od kojih su neki, ne narodi ali pojedinci, i to u velikom broju u okviru naroda,  posezali za životima srpskog naroda i za životima pravoslavnog stanovništva. Tako je počela jedna nova istorija u mimikriji gde je Srbija imala manje prostora, manje uticaja nego što je imala u prethodnoj državi.

Život u državi lažnog federalizma ,život u državi gde se ćutalo o genocidu, život u državi gde je bratsvo i jedinstvo pokušavalo da niveliše odnos između jugoslovenskih naroda i državi u kojoj je, uz ostalo, izučavanje istorije tog perioda moralo da bude pod prismotrom i pritiskom partije na vlasti koja je istoričarima, koji su se tog posla hvatali, pre nego što su počinjali davala zaključen i konačan ishod. Ishod istrazivanjima bio im je dat u receptima koje je partija kroz govore političkih vođa skoro svakodnevno iskazivala. Naravno, kad se to pitanje počelo otvarati u istoriografskom smislu, negde 1962. godine, počeo se ponovo rađati hrvatski nacionalizam. Počele su da stižu kritike i nezadovoljstva iz Zagreba iz razloga što se rat predstavlja na jedan drugi način, umesto na način na koji se predstavljao do početka  ’60. godina. Uskoro je stigao i udar iz Hrvatske koji je uz upotrebu jezika, a delom i tog istorijskog iskustva, pokušao da nudi drugi model života u Hrvatskoj u kojoj su Srbi baš zbog položenih žrtava posle 1945. bili konstruktivni narod.

Od tog trenutka, pa do trenutka pada Berlinskog zida, jednog novog globalnog reza koji je povučen i na Balkanu, taj lagani proces revizije istoriografske slike prošlosti išao je u nekoliko kolona. Prvu, onu dominantnu, činili su naučnici koji su pokušavali da saopšte istinu o prošlosti, a onu drugu činili su hrvatski političari koji su sputavali istinu i deo hrvatskih istoričara u emigraciji koji se naprosto pridružio jednom laganom revizionističkom talasu koji je svakom novom godinom dobijao više snage i političke podrške, da bi sa padom Berlinskog zida najzad isplovila poput kovčega jedna istorija i kada je taj kovčeg otvoren, ona nam je eksplodirala u lice svojom brutalnošću, negacijom žrtava, negacijom učinka, negacijom slike jednog rata, političkim nametanjem onoga što treba da bude prošlost na osnovu koje će jedan hrvatski narod graditi svoju budućnost. U suštini, ta slika pogađa srpski narod, eliminiše ga, pogađa onu istinu do koje su došli istoričari, ali ta revizionistička lažna slika je uvek nesreća za narod kome političari sve serviraju jer će i naredno otrežnjenje morati da bude ono kobno. Te iskrivljene predstave o prošlosti koje utemeljuju sliku razumevanja sadašnjosti i mogućnost da osvojite neku budućnost sputavaće taj narod u pokušaju da racionalizuje  sebe i nađe put u budućnost.

Svedoci smo zabrane ulaska u Crnu Goru Matiji Bećkoviću, Miroviću i Antiću. Zašto ta država koja želi sebe da predstavi kao bastion demokratije svojim odlukama u potpunosti gazi demokratska načela i zbog čega je neophodno stvaranje nove istorije ako već imaju svoju, staru, zajedničku sa nama?

Suštinski, te mlade nacije i njihove političke elite identitet izgrađuju na negativnoj slici onoga iz čega izrastaš. Danas nije sporno ni u nauci, pa ni u istorijskoj nauci, mišljenje ili stav da nacionalno opredeljenje nije više samo posledica onoga što se nekad nazivalo „Herderovska formula“ – tlo, krv, preci, jezik, zajedničko istorijsko iskustvo, već da je nacija i nacionalno opredeljenje stvar uma. Ako ja pomislim da sam neko i nešto, nema te sile koja će me naterati da ja to svoje mišljenje promenim. Međutim, ovde se pokazuje to nasilje kroz silu koja je država, koja pokušava da ubedi svoje građanje da su mimo onoga što oni smatraju da jesu i tu negde nastaje problem, a problem se multiplikuje, ako se vratimo istoriji, kroz činjenicu da Podgoričkoj skupštini, i meni se čini da je to jedan od ključnih razloga što je taj dokument sada i opovrgnut, u jednoj političkoj proceduri koja je sasvim smešna jer otvarate svađu sa istorijom, sa onim što se desilo pre 100 godina, što govori o političkoj neozbiljnosti, političkoj nesigurnosti i političkoj nameri da kroz jedan pritisak i represiju ubuduće gradi identitet stanovništva koje živi u okvirima granica Crne Gore.

Ta Podgorička skupština počinje: „Mi, narod istog porekla, iste krvi, iste vere, istog zajedničkog istorijskog iskustva sa srpskim narodom u Srbiji, znači mi Srbi, donosimo dobrovoljno odluku da uđemo u jednu novu državu, koja neće biti proširena Srbija, koja će biti jugoslovenska država“.

Taj elemenat nekome ko poput Paje Patka čita istorijska dokumenta izgleda kao smetnja da crnogorska država izgrađuje identitet svojih građana, te mlade nacije, a suštinski to samo govori da nije u pitanju smetnja nego je u pitanju namera da se uz upotrebu sile, a kad kažem sile, znači krivotvorevanja prošlosti, krivotvorenja školskih programa, krivotvorenja onoga što je iskustvo jednog naroda u XX veku, formira identitet neke nove nacije. Šta će biti posledica toga? Jednim delom to će dati rezultat, a jednim delom će srpski narod u Crnoj Gori vratiti svom srpskom identitetu i ono što je ključno i što je velika nesreća za sve one koji žive na tom prostoru, to je da će te linije dodira, te frontove koji su politički, uz politički inženjering učiniti oštrijim nego što oni jesu, i verovatno sa velikim rizikom da se u nekoj budućnosti u nekoj novoj istorijskoj situaciji na Balkanu to iskaže kroz direktan sudar koji ima oblike, ne samo kao sad prituljenog građanskog rata, nego oblike pravog, uz upotrebu sile, dakle najbrutalnije oblike.

Mislim da to političko rukovodstvo ne shvata suštinu istorijskih procesa ili ti koji ih savetuju ne razumeju da se sa istorijom nikad ne treba svađati, da istoriju nikad ne treba krivotvoriti, da istoriju uvek treba temeljno istraživati i da kroz rezultate do kojih dolazi istoričar ozbiljna politika, ozbiljna država, može da racionalizuje sve svoje građane. Meni se čini ta metodologija sa zabranama može samo da se obije od glavu tom rukovodstvu, i to možda i neće biti neka velika šteta, ali će se obiti o glavu stanovništu Crne Gore, jer država koja vrši represiju nad jednim delom svog stanovništva, koja vrši segregaciju, podele, pokušava da ga pretopi u neki identitet koje ono odbacuje, koje mu ne pripada, koje po svom načinu razmišljanja i ubeđenju šta si ne prihvata da ti neko kaže da si nešto drugo, taj inženjering će poroditi nesreću i taj inženjering će, nažalost, pokušavati da eksploatiše nešto od onoga što je prošlost, što je istorija, a pokušavaće da zaboravi ono što je drugi deo prošlosti i stvaraće jednu razorenu sliku prošlosti na kojoj će biti sazdana razorena svest sadašnjosti i sigurno jedna u mnogo čemu osporena budućnost Srba u toj državi, i to pokazuje da je to država u pokušaju, jer kada država ide protiv dela svoga stanovništva, tu nema sreće ni za državu ni za stanovništvo.

Ono što je simptomatično, da isti model odnosa prema jednoj kategoriji stanovništva određenog jezika, određene vere, određene istorije i određenog ubeđenja, pripada tom i tom nacionalnom korpusu, da se ista politika vodi u celom bivšem jugoslovenskom okruženju, u Makedoniji, sada u Crnoj Gori, odricanje srpskog identiteta, u BiH, u Hrvatskoj kroz različite varijetete, što verovatno upućuje  ka tome. Neka ozbiljna istraživanja kroz 20, 30, 50 godina će pokazati da sva ta priča ide iz istog centra, jer ako se pojavljuju ideje o pravoslavnoj crkvi u Bosni i Hercegovini, o pravoslavnoj crkvi u Crnog Gori, o pravoslavnoj crkvi u Makedoniji, o pravoslavnoj crkvi u Hrvatskoj, ideje koje su bile na delu i u Hitlerovom poretku sa Hrvatskom pravoslavonom crkvom, sa sveštenikom koji je to delo započeo i naravno završio onog trenutka kada je ta država izgubila budućnost, to pokazuje da iznad toga ipak stoji neka druga ruka koja želi drugačiju konfiguraciju Balkana, ma kako da je ta ruka političke prirode ona bez verskog dopuštenja i religijskog dopuštenja iz okvira one druge hrišćanske crkve, rimokatoličke, ne bi za tim mogla da poseže.

Vatikan na te procese ćuti, a kroz ono što radi rukovodstvo Crne Gore, od toga da se ćirilica kao jedno tradicionalno pismo menja latiničnom pismom, da se iskazuje izvesna oštrina i zahlađenje prema srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je legitimna crkva, stvara crkva na prostoru Crne Gore, a opet nudi ljubav prema onima koji se nalaze sa druge strane Jadrana, to sve govori da je jedan tihi proces katolizacije Jadranske obale na delu i da se ne treba iznenaditi nekoj budućnosti, bližoj ili srednje udaljenoj od nas u ovom trenutku, ako neko od tih hegemona u Evropi i svetu posegne za tim da i Jadransko more bude faktički jedno katoličko jezero, jedno italijansko jezero, što su opet modifikovane ideje koje možemo da nađemo i u prošlosti, što znači da će cena nekog novog oslobođenja biti mnogo veća, ako ga i bude i za one koji su u Crnoj Gori, a i za one koji pripadaju srpskom korpusu naseljenom na celoj teritoriji Balkana.

Ovo je godina u kojoj se obeležava sto godina od kraja Prvog svetskog rata. Da li je taj rat ikada završen i hoće li naši potomci, sto godina od sada, imati po nečemu značajnom da obeleže stogodišnjicu iz ovog našeg vremena?

Sto godina udaljeni od Prvog svetskog rata i mi i naše kolege u Evropi sve više shvatamo da taj rat nije bio rat koji je trajao samo četiri godine, da se on verovatno nije završio 1918. godine, da je verovatno Drugi svetski rat posledica ukupnih rezultata i nedovršenih procesa unutar onoga što je predstavljao Prvi svetski rat. Ima istoričara koji misle da su Prvi svetski rat i Drugi svetski rat povezani događajima. Ima istoričara koji misle da je Drugi svetski rat, taj povezani deo sa onim Prvim, okončan 1989. godine padom Berlinskog zida. Ima istoričara koji misle da je Hladni rat, koji će takođe potresati ovaj prostor i ta gvozdena zavesa, prelazio preko prostora na kome živi srpski narod. Takođe je to bio vid nesigurnosti, nestabilnosti i svega onoga što prati poratne godine, ali i poratne decenije da bi se dva alternativna modela razvoja, jedan kapitalistički, jedan socijalitički defintivno, te 1989. godine, kako je nama tada izgledalo, između sebe obračunali ukoliko nas budućnost ne demantuje, jer nesumljivo da je Rusija posle decenija stagnacije danas ponovo na Balkanu na kome se uvek dokazivala kao velika sila, i na kraju krajeva, na tom prostoru vodila neke bitke.

Drugim rečima, ta istorijska vertikala kroz ceo XX vek koji je kratak i krvav, koja počinje pucnjima u Sarajevu, ne znamo gde se stavlja tačka na nju. Kada je u pitanju bio rat na prostoru jugoslovenske države, on suštinski traje do onog momenta dok nisu utvrđene granice jugoslovenske države. Granice jugoslovenske države nisu utvrđene onog trenutka kada je sklopljeno primirje sa Nemcima već je to pitanje samog svođenja bilansa jednog rata i računa koje je rat ispostavio svima. To je izvršeno na konferenciji mira u Parizu i kroz Versajski mirovni ugovor i mirnovni ugovor kakav je Senžermenski, kakav je Nejski, kakav je Trianonski, bili su regulisani odnosi sa susedima i pitanje granica.

Međutim, kada je u pitanju Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ona je svoje granice pokušala da definiše tek 1925. godine, tako da taj rat suštinski u nekom promenjenom obliku, možda u formuli na koju su istoričari takođe skrenuli pažnju, rat posle rata, traje na jugoslovenkom prostoru od 1925. godine, a onda sa pobedom fašizma u Italiji i kasnije dolaskom Hitlera na vlast i pobedom onih snaga koje su bile gubitnice u ratu, jer 1933-1934. gubitnice u ratu vode ključne procese i iniciraju ključne procese u toj međuratnoj Evropi, otvaraju se i sva nerešena pitanja na jugoslovenskom prostoru i otvaraju se sva nerešena pitanja koja opterećuju srpski narod i njegovo življenje u okvirima jugoslovenske države, te posle 1933, 1934. i 1935. otvaraju se sva pitanja koja nisu rešena u ratu, u posleratnom razvoju, i jugoslovenska država ulazi opet u jednu spiralu nasilja, u kojoj će jedna od tačaka u vremenu biti nastanak Banovine Hrvatske u kojoj će naredna tačka u vremenu biti 27. mart kada će ona treća ishodišna tačka biti taj aprilski rat i ta nova spirala nasilja će zahvatiti Jugoslaviju podjednako kao i Evropu i svoj ishod će imati 1945. u jednom svetu u kome će otvoreni sukob tih različitih modela razvoja, socijalističkog i kapitalističkog, dobiti sada jednu matrijalizovanu formu kroz Hladni rat koji traje do pada Berlinskog zida.

Tako da, možda je i prenategnuto razmišljati da je ceo XX vek bio vreme ratova i vreme ratova bez ratova ali zaista ima i puno materijala koji nas podstiče, kad kažem „nas“, mislim na struku kojom se bave istoričari savremene istorije, da se o tom produženom ratu, ratu u nekoliko delova, u nekoliko činova, može ozbiljno razmišljati, jer da bi razmišljao o prošlosti, istoričar pravi veliku grešku ako razmišlja samo o događajima i ukoliko zanemari procese, a istorijsko iskustvo XX veka pokazuje da procesi dugog trajanja i složenog karaktera određuju našu sudbinu i u prošlosti i u sadašnjosti i da se oni nastavljaju negde ka budućnosti. Na taj način razmišljajući ima smisla govoriti o jednom nedovršenom ratu koji u različitim oblicima pogađa sa posebnim intezitetom onaj prostor na kome živi srpski narod a suštinski taj narod čini žrtvom nekih procesa, nekih ideja, nekih kretanja na koja on ne može da utiče i u tom vrtlogu istorije on je prečesto bio objekt a ne subjekt čak i nad sopstvenom sudbinom.

Izvor: Iskra