Љубици Оташевић због оца Удба није дала мира

Ни у серији “Бићемо прваци света” није се могла заобићи прича о лепоти кошаркашице Љубице Оташевић. Братанац Јован: Све планове је подредила жељи да поново буде са татом Божидаром

ЈЕДИНИ сан моје тетке Љубице Бубе Оташевић био је да напусти све и оде код оца Божидара, мајора-пилота Војске Краљевине Југославије, браниоца Београда 1941, страдалника нацистичког логора Оснабрик, који је после ослобођења одлучио да остане у емиграцији.

Ништа друго у Љубичиној младости није било важније од испуњења те жеље. У њој се крије и одговор зашто је врло рано затворила широм отворена врата блиставе кошаркашке каријере.

Овако за “Новости” говори Јован Оташевић (64), братанац чувене кошаркашице Црвене звезде и репрезентације Југославије, Горњомилановчанке која је педесетих година минулог века лепотом покорила Београд.

У граду који се опорављао од рата, причало се о много чему, али највише о лепоти Љубице Оташевић. Била је висока, природно лепа и без трунке шминке на себи, заустављала је дах мушкарцима и изазивала дивљење жена. Очаран њеном лепотом и Иво Андрић је, кажу, долазио на тренинге и мечеве Звезде на Малом Калемегдану.

И у серији “Бићемо прваци света”, која се однедавно емитује на РТС, није било могуће заобићи причу о њеној лепоти, кошаркашком умећу, вези са Срђаном Калембером, кошаркашем “црвено- -белих”… Част да тумачи лик Љубице у овој серији припала је глумици Нини Јанковић.

Али, кошаркашку каријеру Љубица Оташевић прекинула је нагло, већ у 24. години, када је као студенткиња Филозофског факултета у Београду отишла у Италију да усаврши језик.

Од тада никада више није живела у Југославији. О разлозима њеног одласка углавном се нагађало. Веровало се да су повод била отворена врата Холивуда и жеља за животом на високој нози.

О томе се нарочито говорило пошто је била дублерка Софије Лорен у филму “Кључ” Керола Рида и током њене везе са Керијем Грантом, који је из Холивуда дошао у Горњи Милановац на сахрану Љубичине баке. Била је блиска и са Марлоном Брандом, Шоном Конеријем, Робертом Евансом. Била је удата за грофа Енрика ди Партанову…

Прави разлози њеног одласка из Југославије били су, међутим, далеко од жеље за животом у богатству, а знали су их само чланови њене породице.

– Колико је све у Љубичином животу било подређено жељи да поново буде са оцем, најбоље сведочи то што је, иако непрекидно под будним оком Удбе, успела да га види 1953. и 1954. године када је као кошаркашица Црвене звезде гостовала на турнирима у Италији и Француској – наставља Јован Оташевић.

– У то време југословенски клубови су у иностранство путовали са колективним пасошом, па тетка, због последица које би сносила породица у Србији, није желела да прави политички скандал и тражи азил.

Ипак, чинила је све да Југославију напусти легално, односно да се домогне појединачног пасоша. Кад га је добила, 1957, било је касно за остварење сна о окупљању породице, јер је њен отац преминуо годину раније. Но, туга и бол за њим и непрестана стрепња од Удбе, “помогли” су јој да истраје у намери да напусти Југославију.

По речима нашег саговорника, у причи о Љубици Оташевић, а пре свега о судбини њеног оца Божидара, сажета је историја трагедије бројних српских породица и тешких српских подела у минулом веку.

– Божа је био је један од храбрих пилота који су бранили Београда 1941. године, у јединици под командом пуковника авијације Јована Калембера, оца прослављеног кошаркаша Срђана са којим је Љубица неколико година била у вези.

Ни романса Љубице и Срђана, по мишљењу нашег саговорника, баш због судбине њихових очева, вероватно, није била случајна.

– После шестоаприлског слома Краљевине Југославије, Божидар се маја 1941. вратио у Горњи Милановац, где је заробљен и одведен у логор Оснабрик у Немачкој – прича наш саговорник. – Тамо је, четири тешке године и патњу делио баш са Јованом Калембером. Али, по завршетку рата, за разлику од Јована, Божидар се није вратио у земљу. Говорио је да се у слободном свету припрема и бори за ослобођење српског народа.

Сва његова активност, наглашава Јован Оташевић, није промакла Удби, која је непрекидно пратила Љубицу и целу породицу Оташевић.

– Осим што су били “њена сенка”, официри Удбе су на Љубицу непрекидно насртали и због њене лепоте, уцењивали је, прогањали – вели наш саговорник.

Част да тумачи лик Љубице у ТВ серији припала је Нини Јанковић

– Није ме зато зачудило, када ми је, 1989. године, приликом нашег последњег сусрета у Сан Себастијану, рекла: “Комунисти су ми уништили живот, а посебно један Црногорац, насилник”…

ВОЛЕЛА СРБИЈУ И ЗВЕЗДУ

ТЕТКА Љубица је неизмерно волела Србију и Црвену звезду – прича наш саговорник. – Деведесетих година прошлог века је у Србију врло често слала хуманитарну помоћ. А, памти се и да је кошаркашице Црвене звезде изненадила у Ла Коруњи 1979. године, уплативши им хотел с пет звездица уочи финала Купа шампиона.

ДВА СУСРЕТА

У ИТАЛИЈУ је Љубица, те 1957. отишла из наше куће – прича Јован Оташевић. – Имао сам пет година и сећам се да сам јој све време седео у крилу. После тога видео сам је још два пута, 1973. у Риму и 1989. у Сан Себастијану. Желела је да ми да новац, а када сам јој рекао да ми не треба и да сам само дошао да је видим, дуго је плакала.

Аутор: Јелена МАТИЈЕВИЋ

Извор: НОВОСТИ