Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Љуба

ЉУБА ЛАЛИЋ-КОЊИКУШИЋ: мене су прву извукли из јаме…
ЉУБА ЛАЛИЋ-КОЊИКУШИЋ:
мене су прву извукли из јаме…

Прошло више од четрдесет година откад је Љуба Коњикушић, по роду Лалић, кренула испод Динаре и станила се у Банатском Деспотовцу, а још јој војвођанска равница тијесна и сјета јој почине на ведро чело чим се спомене родни крај. Не вежу је за њега ведре успомене и радости младалачке но туга бескрајна и голема трагедија и неизмјерне патње које је претрпјела, али свједно — глас јој лако задрхти чим се спомене Ливно и родни Рујани.
И управо то што је као седамнаестогодишња дјевојка преживјела љета 1941. неизбрисиво се урезало у сјећање и о томе говори као да се збило јуче. Није у потпуности сачувала чак ни говор роднога краја, онај који је научила од мајке, умакне јој почесто по која екавска научена у новом завичају, али у казивању о покољу који су усташе направиле у Рујанима те прве ратне године не заборавља ниједан детаљ, ниједну епизоду крваве драме из јаме у Равном доцу која по много чему превазилази границе вјероватноће:
„Изби рат. Све се некако узмути и испогани. Све некаква зебња и ишчекивање, али мора се живјети и радити.
Љето. Време косидбе. На неколико дана уочи Огњене Марије ја и један ми рођак, Бошко Лалић, купили и трпали сено код једнога Рвата доли у пољу под Љубунчићем, а снаја ми Стана купила код Ерцега. Било то лепо, икупи се вако омладина па сви заједно купимо и помажемо једни другима, нико не гледа ко је Рват ко Србин — иђемо ми њима, дођу они нама, и све тако, комшијски…
Један дан прид вече ето неко каза да је била некаква борба између четника и усташа — о партизанима тада још није било помена — да су неке усташе изгинуле и да неће бити добро. Чини тај наш газда код којега смо радили, Мирко Одак се звао:
— Ајде, Бошко, сиђи с пласта, ајде Ерцезима — то тамо под Љубунчићем ди је радила моја снаја — види шта ће и куд ће они па ајде и ти, зло би некакво могло бити…
Збори он тако томе моме рођаку, али он неће. Има човик ту коње, и кола дотерао, није никоме дужан, не боји се и нема куд бижати.
Кренемо наскоро кући. Чини опет тај Мирко: иђемо прико поља, слободније је. Ми омладина нећемо, иђемо кроз села, да пивамо, био то обичај увик.
Иђемо тако кроз село, има нас троја кола. Дођемо у Оџак. Ту била само једна српска кућа. Прођемо испред ње — нема никога, већ иг истерало…
Изађемо на цесту и опет збори Мирко Бошку:
— Ајде молим те сиђи и бижи у планину, у Раздоље, Ерцезима и Глигићима.
Рват, брате, али добар и љубазан човик био тај Мирко.
Неће Бошко. Дођемо у Лиштане. Зауставише нас жандари. Била ту код нас жандарска станица од 1934. године кад су се ту побили Срби и Рвати. Оно био погинуо краљ па се раја завади и подели послим на партије, баш ко ово данас, далеко било. И онда био католички Божић. Рвати ишли сваки дан цркви и онда долазили и нашој цркви баш ту у Рујану, лупали на врата и нешто, по прилици и срамотили. Е послим кад је био наш Божић онда се искупили Срби од Граова, Црног Луга, Казанаца, Сајковића, Губина, Прова, Чапразлија — све се то окупи и дође нашој цркви. Онда ће ти одатле ићи кроз њиова села и онда ти је ту погинуо један Рват — Стипе Радић се звао. Сви Срби онда били побјегли у шуму, кад обноћ дође жандамерија и тако ти је она од тада ту и остала све до рата.
У Лиштанима нас, даклем, зауставише жандари.
Стојте!
Ми станемо.
Ко има од Србова.
Нема никога, казује опет Мирко и пита шта је тамо.
Они му казују: доста смо иг пофатали а доста иг је и побигло у четнике, пас им гонио мајку српску, али и те ћемо пофатати…
Прођемо и ту. Дођемо до Гредарове куће. То управ била кућа Буловића, браће Васе, Илије, Јове и не знам како им је све било име, али иг звало Гредари. Е, у тој кући затворени наши људи.

Ту нас поново заустављају.
Има ли ко од Србова?
Нема нико, опет завикаше сви у глас.
Ту се у кола на којима сам ја била попе један мој комшија, усташа — Перо Јурић, Џанан га звало. Стипе Пашалић, он је кочијаш и његова су кола, чујем збори Џанану на уво:
— Е, лажу, има Србова, ето ти Бошка Лалића, гони кола.
Џанан скочи, заустави и скиде Бошка, не даде му кући да стигне. Залуду моле Мирко Одак и жена му, моле вала и једно и друго искрено да га пуште кући, своје коње да распреми. Џанан брекну:
— Шути, и ти ћеш за њим!
Сиђем ја с кола прид мојом кућом. Не радим да иђем на вечеру код тога домаћина којему смо радили. Нађем мајку. Било јој име Боја, а звали је Кашуша, била родом из Далмације од Кашића. Сиди она, окаменила се, и сестре ми, Стана, кукавица те је остала у јами, и Мара, жива је и сад ту у Деспотовцу. Снаје Стане још нема. Питам ди је Мићо, то ми брат, Станин муж, а имала сам још два — Марко у Белгију био отишао на рад и тамо га затекао рат а Миленко се нашао у Далмацији. Казује мајка да га је отирало, дошао један, Ћенан вели, звало га Пупа, а не знам више како му је име било.
Дође и Стана. Казујемо и њој и ми онда иђемо да ноћимо заједно сви у једној кући, не смијемо сами. Искуписмо се сви код једне ми стрине, али нико не ради о спавању, сву ноћ пресидисмо.
Ујутро, тек се дели дан и ноћ, ето ти дођоше и наше друге жене Лалићке. Ко ће да иђе видит шта је са људима? Јавим се ја.
Иђем, ништа се не плашим. Сретам Џанана, онога што Бошка синоћ скиде с кола. Назива ми добројутро. Ја га и не погледујем, прођем.
Стигнем Гредаровој кући, таман сунце грањава. Ја плачем, а стражар ће мени, само тај један и бијаше:
— Што плачеш, Љубе, неће им ништа бити, нијесмо ми ни Швабе ни Мађари па да кољемо своје људе…
Нијесам тада знала ни за Швабе ни за Мађаре, мало ме огрија нада, али му реког:
— Тешко нама чим су нам у затвору на правди бога…
Они се не плаше, видим, и не помишљају на зло. Призивају ме сви, поручују женама шта ваља радити док они дођу, да се покоси ово, да се покупи оно, да се ради и пази кућа и благо. Не знам колико иг има али из два Рујана, Доњег и Горњег, сигурно иг је било више од стотину.
Моја мати и та ми снаја Стана им однијеше доручак. Ја испричала све како је и жене се мало окуражиле, спремају јело, дуван, пресвлаку.
Однијеше послим и ручак. Једна рођака ми, Љубица јој било име, мало задоцнила и остале се биле већ вратиле кад је она отишла.
Не би за дуго ето ње натраг, кука из гласа.
Шта је Љубица?
Ено иг отера, све иг повезало жицом два по два и онда опет колским конопима.
Сви ми запомажемо и плачемо, сву ноћ јечи село. Нико од комшија Рвата нам не прилази нити нам збори биће овако или онако — ништа, ништа…
Чим свану зађоше и покупише и нас. Не знамо још шта нам је са мушкима било, а они нам зборе да идемо у Србију, да су и наши љуђи тамо.
Затворише нас у кућу Стипе Пашалића, школа у њој била, а друге у кућу Рајка Глигића.
Иза подне, боме је попозно доба било, кренуше нас уз планину. И даље нам зборе да идемо у Србију.
Па куд овуда?
На причац, кажу, да стигнемо људе у Далмацији.
У Џајиној торини један од оних што нас гонили побиже и врати се натраг. Јолаш Шибеник му било име. Само се окрену и натраг низ планину. Виче Јаков Ћенан једноме Пашалићу, тај има пушку, а Јаков само батину, да пуца за њим. Пашалић неће, вели наш је човик па и ако неће да гони Србе…
Дођемо у Кошарице. Одатле има привија куд ваља ићи у Далмацију. Обрнуше нас ка Равном доцу.
Жене почеше да вичу: куд нас ово водите.
Ја видим оничас и велим:
— У јаму, у Равни долац, зар не видите…
— Е, баш у Равни долац — подругљиво ми добаци Јаков Ћенан, а неки други га ћутка: шта препадаш народ…
Знамо ми сви за јаму. Брезданка је звали. Причало се да у њој живе натемњаци-ђаволи. Није још далеко. Има ту близу ње једна пећина. Угнаше нас ту ко марву. Веле, сад ће прозивати фамилију по фамилију и која не буде ништа крива иде кући, а која буде крива биће затворена.
Прозваше прво фамилију Гламочке Лалић и без испита је вратише натраг у село. Послим Бошковиће, Бачковиће и редом. Воде иг, не видимо из пећине куд иг воде и шта са њима раде. Не чујемо пушке, не чујемо лелек — ништа.
Милутиновка зађе у несвист ту у пећини. Мртва, мртва. Ми се искупили око ње да јој помогнемо. Утолико прозваше моју фамилију. Оде ми, видим, мати, сестре, снаја. Полетим ја за њима. Не дају ми. Ма, иђем са мојом чељади па куд они туд и ја. Најпослим ме пушћише.

Поглед са дна јаме Равни долац
Поглед са дна јаме Равни долац

Журим ја право јами, једним путељком, пречицом, претеког моје. Видим око јаме гомилу усташа, вако стоје — све наши, брате, само једног из Оџака сам упамтила да је био у усташком оделу.
Идем ја даље, на пречац, па ћу вако испод једне љеске јами, а чини мено тај Маћан Ћенан:
— Куд ћеш туда да ти јебем Свету Петку?
— Ево иђем у јаму тебе сапела Света Петка — одговорим му ја, и скочим на један камен и оданде право у јаму. Ћенан је стигао само мало за раме да ме дирне.
Летим, свјесна, баш ко да имам падобран, право на ноге. Тако може бити једно десет метара па се одједном почнем окретати. Чини ми се да никако нисам губила свист. Знам, лупила сам на ноге и онако некако на леђа. Само што сам пала неко тресну и притиште ме преко ногу — не могу никуд мрднути. Падају и даље около. Соисала ми крв на очи, разбијена глава. Извадим некако марамицу. Била у њој замотала двиста динара. Бацим паре и почнем чистити крв са очију.
Одозгора орљавина не престаје: како гођ кога баци, за њим камен ваља, гредама убише и ко би претекао и преживио бацање у јаму. Најбоље ко скочи сам, лети право у дно, а кога они гурну удара около и додаје га зид зиду, доље га познат не можемо сем по аљинама.
Кад се понадаг да сам се спасила одозго паде још једно чељаде и притиште ме преко прси — не могу никуд.
Обноћ поче мука: о мама, о тетка, о стрина, о секо, о ујна — зове са сваке стране, кô, све род рођени на гомили. О извуци ме, о подигни ме, о дај воде, дај крува — мили боже, јада великога…
Зовем и ја, а не знам кога да дозовем. У неко гоба закључиг да је оно што ми лежи на прсима Даница Лалић. Опазиг да је жива. Мрдну мало и нешто проговори.
— Даница, Даница! — зовем је ја.
— Дај ми, мама, биљац — проговори она разговитно. Дај ми, мама, биљац да се покријем, смрзог се — понавља.
Зовем јој мајку, чула већ да је и она жива:
— Цвита, бона, ево ти Даница. Жива. Имаш ли шта да је прикријеш, студено јој…
— Ма, каква Даница, бог јој не дао, откуд Даница — залелека јој мајка која је била упутила Даницу у Далмацију, роду, њу и еднога сина малога, Риста, и снају, али се они вратили, неко казао да и у Далмацији убијају Србе, па иг поватало и бацило у јаму, а Цвита се све надала да су јој бар они живи претекли…
Скинем ја Даницу некако са прса. Биг како и ноге да извучем. Претрнуле не знам да су моје. Ћакнем вако мало руком и уваришем на рану грдну на кољену — пуна рука крви. Једнако, извучем ја једну ногу испод тога мртвога тила — била исто јена жена — Драгиња Лалић. Њу су убили над јамом — покушала једнога од усташа одвући у јаму па је убили из пушке, пиштоља, како ли, не знам, тек мртва је пала у јаму.
Извучем ја у неко доба и другу ногу кад одједном нешто подамном мрдну. Пипам, зовем. Ништа. Не јавља се, а јес неко жив видим, замотао се некако у онај мој садак. Не могу никако да га ишчупам испод онијег лешева.
Зовем из гласа, има ли ко нож да ми дода да расијечем садак и некако се курталишем. Јави се та моја снаја:
— Секо, јеси ли то ти, благош мени, зар си жива?
— Ево јесам, за јаде — зборим јој ја и питам има ли бритву, у нас би се ножеви носили низ прегачу, свака жена имала.
Има она нож, додаде ми те ја расцијепи оне аљине и извуци малога сина Маркице Бошковића, било му може бити седам-осам година. Жив! Како сам падала, изгледа да сам га стигла у лету и нако се он замотао у оне моје аљине. Умрије, кукавац, и он таман на три дана пред што ће нас извадити из јаме.
Трећи или четврти дан у ономе мраку и јаду ја угледам моју Мару, сестру млађу, ову што реког да је сад овдинак у Деспотовцу. Сједи нако притиснута мртвом чељади, само јој се глава види.
Извучем је ја, боса, гола повријеђена и нагрђена, ћути само, нако избеућена, ријеч не проговара. Разбило јој главу, сва крвава, закорела се коса у ранама, грозота.
А било нас доста живиг. Највише дице несретне па послим дотукоше и помрије од жеђи, од глади, од болештине и рана…
Прође једно десет, море бит и петнаес дана, ето неко над јамом. Зову одозго и питају има ли ко жив. Јавите се, веле, не бојте се, ми смо из Чапразлија. Маљковићи, Миле и Марко. Набрајају и још неке друге познате Србе. Зборе да у Рујанима више нема жива ува усташкога, да је све сатрвено за навик…
Ми се јавимо. Спушћише они конопе, казивало послим да су морали превезати два колна конопа што се веже сено на колима (побашка су товарни конопи) — скоро педесет метара. Зборе да покупимо паре, злато, сребро и друго ако има што, да не остаје у јами. Два Лалића и Сава Вулић се свежу и одвукоше иг.
Кренем и ја да се свежем. Одједном по еглену познам усташу једнога, Гују, Егер га звало а како му је име било, ђавли га крстили, не умим ти рећи — сви су они имали некакве надимке. Море бити да је био Јозо, али не знам тврдо:
— Ајме мени, оно је Гуја, оно нијесу Срби но усташе — зборим ја и пушћим коноп.
Гледам горе, али не мореш ти то познати кад је онај отвор толики да ти се чини дланом би га покрио.
Зову они, зову па кад виђоше да више нико неће, горе запуцаше пушке и оно троје вратише у јаму убијене. Стоју свукли, бог зна шта су од ње радили, и бацише и оне аљине за њом.
Онда заваљаше греде, па бомбе — три пукоше, а једна не па смо је послим све чували да се њоме убије онај ко остане посљедњи.
Е, те прилике нас побише и преполовише, жив не оста нико ко се није склонио мало у крај. А она је проклетница доли широка, баш ко добро гувно, а гори уска.
Прође неколико, ето опет зову: има ли ко жив. Ми се више не јављамо. Зову они, зову, наваљају опет по греду и вичу: ‘Спавајте, спавајте…’
Кад јади и муке одолише, почесмо да вичемо и запомажемо из гласа. Све на смјену. Највише Цвита Бошковић. Нада се у Далматинце, чобане, чувају туда, чуће и извадити нас…
Чуо нас Нине Одак. Младић био, може бити ко и ја. Чувао туда, примакао се брезданки и чуо јауке и запомагање.
Причало послим да је Нине дошао увече кући. Неће да вечера. Ћаћа му Јозо види да јес нешто. Пита шта је. Он му каже: има још живих Србова у јами…
Е послим једни казивали да је Јозо зором пошо логорнику и казао шта је Нино чуо, да се овај тобож ударио по кољену: ајме, ко је наредио да се жива чељад бацају у јаму — убиј га па баци — да је оничас дозвао жандаре и наредио да нас иду вадит и да ће њима глава фалит ако нама длака са главе фали.
Други кажу да су Талијани дознали и наредили да нас ваде.
Субота била кад су дошли да нас ваде. Ми мртви као и сви мртви, али не дамо да они силазе — сами ћемо се везати.
Ја прва. Вуку крвнички, сви су ми прсти и дланови били у крви одупирући се о стину. Иђем, а још не знамо јесу ли дошли уистину да нас ваде или ће нас само дотући.
Извукоше ме. Сједог ја вако на ивицу јаме, а приђе ми један усташа. Плазинић, најгори у селу био. Да ли од њега или од оног ваздука и светла дана, тек се ја онесвестим и не могу да се јавим онима доли у јами — договорили се били да дам неки знак ко је горе.
Е послим, кад се ја мало приберем и освистим, зовем доли и онда почеше редом да извлаче — нас тринаес жемскиг и Глишу Стојића, јединог мушкарца. Претекле ја и сестра ми Мара и снаја Стана (она сиротица била носећа, у осмом мисецу, и у јами побацила мртво дете), онда Цвита Бошковић и ћерке јој Даница и Милка, па Мара и Госпава Бошковић, Милица Ерцег, Јања, Боја и Даница Лалић и Сава Козомара.
Казали нам одма ту они жандари те су нас вадили, неки Винко и Јуре – били добри брате, да њиг није било они би нас други побили и бацили натраг – да смо у јами били шес недеља и три дана. Ето, бацило нас на Огњену Марију, на два дана уочи Светога Илије, а извадило нас на недељу уочи Мале Госпе, па рачунај…“

*   *   *

Било је ово казивање Љубе Лалић – Коњикушић из љета 1990. И њу су, међутим, стигле године, још више посљедице мука и патњи које је преживјела и издржала у живој гробници на Динари – и њена уморна душа је прије неколико година починула у миру војвођанске равнице.

 

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска” у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге “ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА” у Светосавском културном клубу у Бања Луци

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: