Љиљана Раковић: Зашто страдају професори историје

„Historia magistra vitae est!“ – Порука за „оне“ из моје струке који најмрачнију трагедију и злочине злоупотребљавају да шире своје добро познате идеје.

Чињенице

1. Током ратова 90-тих година 20. века, насиље, криминал, енормна количина оружја, декаденција, општи пад морала и урушавање система вредности били су присутни свуда око нас. И поред тога, и других проблема са којима је морала да се носи (оскудица због нехуманих санкција, малих плата, повећаног броја деце у одељењима – преко 40 након избегличких колона, штрајкова, протеста итд.) школа је током те страшне деценије и даље била безбедно место, а наставни кадар угледан и поштован. Иако су на улицама царевали криминалци, а ситнији међу њима тзв. „дизелаши“ скидали деци патике и јакне на улицама, отимајући им и оно мало новца с тешком муком родитеља одвојеног за ужину, никада нико од њих, а и нико други, није дошао на идеју, а камоли планирао, да изврши масакр какав се догодио 03. односно 04. маја 2023. године.

2. Починиоци најстрашнијих злочина које је Србија доживела 03. и 04. маја нису рођени у 20. веку већ у првој деценији 21. века. Они нису доживели ратове. Над њиховим главама нису падале бомбе. Они нису гледали тв преносе и извештаје са ратишта. Нису видели логорске жице, уплакану децу без родитеља или унезверену на материнским грудима. Нису јецали због завијајућих сирена и страшног звука млазњака смртоносних товара. Нису гледали избегличке колоне у којима су тракторима, камионима и аутомобилским воланима управљала деца. Насиље којим су окружени припада другом миљеу, а одговорност за то сноси држава и друштво у целини.

3. У крвопролићу у ООШ „Владислав Рибникар“ и у нападу који се дан касније догодио у приватној школи „Руђер Бошковић“ у оба случаја је атаковано на професорке историје.

Узроци

Протеклих дана сам пажљиво пратила, читала и слушала о свему што се догодило од стручњака различитих бранши, нарочито моје. Нико од њих није уочио ни поменуо чињенице које сам навела. Нико! Ни представници владе, ни опозиција, ни полиција, ни психолози, ни социолози, ни антрополози, ни многи други, а требало је! Неки од професора Филозофског факултета у Београду, са одељења за историју су у првим сатима након застрашујућег масакра постављали ироничне коментаре на друштвеним мрежама уз вест о томе шта се догодило. Неки су у опскурним новинским чланцима оценили како нам је „школа ауторитарна и агресивна, а из историје и других „националних предмета“ сеје се зло и мржња према другима“. Неки узроке виде и траже само и искључиво у распаду СФРЈ и ратовима 90-тих. Некима је увек крива Српска православна црква. Неки узроке и не виде.

Један од узрока за стање у којем се српски народ данас налази је нестанак српске државе 1918. године и настанак прве заједничке југословенске државе.

Други је понављање исте грешке 1943. у Јајцу, односно 1944/5. године.

Трећи је победник на крају рата. То су они који су веру у Бога заменили вером у партију и Тита. Они који су неистомишљенике из сопствених редова слали на Голи оток, а из туђих 2 метра испод земље. Они који су цркве претварали у стаје и оборе за свиње. Они који су отимали туђу имовину, њиве, станове, фабрике и куће и претварали их у сопствену прћију, под маском колективизације. Они који су присилним миграцијама из села у град разбили најјаче упориште српског народа, родну груду. Који су вештачким путем стварали радничку класу, али не и грађанску. Они који су своју децу, рођену после рата, обасули новцем, претходно отетим салонским становима, привилегијама, одлично плаћеним пословима добијеним „преко везе“ или партијском књижицом, незаслуженим универзитетским катедрама, банкарским и другим позицијама. Они који су их задојили патолошком мржњом и гађењем према народу из којег су потекли, ваљда стидећи се сопственог порекла.

Четврти је нестанак трећег. Звучи нелогично, али је тако. Исконску веру, али и страх од Бога и божје казне који је декретима насилно укинут 1944/45. заменио је страх од свемоћне партије. „ОЗНА све дозна“ је крилатица која најречитије објашњава атмосферу страха који је челичним оковима држао „југословенске народе и народности“ на окупу. Смрт доживотног маршала, расплинула је тај мехур од сапунице, или је тачније рећи „темпирану бомбу“ која је убрзо експлодирала.

Вера у Тита и партију, није замењена ни новом/старом религијом, ни новим страхом.

Настао је нови узрок – вишепартијски систем илити демократија. Не стварна владавина народа него онај изопачени либерални дериват који је уз остало стигао са Запада. Владавина Социјалистичке партије Србије, уједињеног ДОС-а и Демократске странке или Српске напредне странке. Не знам која је погубнија и гора. Мртва трка. Не постоји сфера политике, привреде, науке, културе и друштва у којој нису оставили свој злосрећни траг.

Онај о којем желим да проговорим тиче се моје струке и посла.

Наука

О данашњој српској историографији би се могао написати озбиљан научни рад. О томе нисам довољно компетентна да говорим, нити судим. Могу само да укажем на одређене негативне појаве које умногоме утичу на стање у којој се историја као наука налази. Научни сектор, као и школски, захтева системске промене.

У научним институтима или на факултетима научници напредују у научним и истраживачким звањима сакупљањем „бодова“ за објављене монографије, научне радове, студије и чланке у научним часописима и слично. Према постојећим правилницима посебне комисије потврђују њихово напредовање или реизбор. Све док не стекну одређена висока звања, у том напредовању, немају „посао за стално“. То повлачи одређене консеквенце у свакодневном животу и раду. Рецимо, не могу добити најобичнији краткорочни кредит, а камоли кредит за стан. Непрекидно стрепе за сопствену егзистенцију и породицу. Будући да се у српској историографији не обрађују теме које претерано занимају иностране научне часописе, наши историчари су ограничени на само пар њих. Другим речима, уколико желе да објаве рад у једном од пар постојећих релевантних часописа, морају писати о оним темама које би уредници и власници таквих часописа уопште објавили. То их истовремено ограничава у научном раду и окреће темама које нису од суштинског националног значаја. Безбедније и безболније им је да се баве исхраном или приватним животом током 60-тих или 70-тих година 20. века него да се ухвате у коштац са најважнијим и најтежим питањима наше прошлости, од којих је свакако најболнији страдање Срба, Јевреја и Рома у НДХ и Другом светском рату. Од када су се у игру уплели европски фондови и невладине организације стање се додатно искомпликовало.

Реизбор или избор у више звање претворио се у међувремену у личне обрачуне са судским епилогом. Неподобнима се ускраћује напредовање, чак и радно место. Неки од најквалитетнијих историчара средње генерације су на такав начин отерани са факултета и института.

Школа

Школски систем је током 90-тих наставио да се креће по инерцији утемељеној у епохи СФРЈ. Одговорно тврдим као историчар, да се урушавање српског школства није догодило ни случајно, ни само од себе. На томе се радило вредно, предано и организовано из више центара, укључујући и државне институције и НВО сектор, дуже време.

Узроке данашњих проблема треба тражити у системским променама, законима и реформама које су започеле у првој деценији 21. века. Тада су психолози, педагози и родитељи почели у већој мери да утичу на школски систем. Створене су неке нове институције које су добиле огромна овлашћења истовремено без претеране одговорности. Једна од њих је ЗУОВ- Завод за унапређивање образовања и васпитања. „Одлука Владе о оснивању Завода објављена је у Службеном гласнику Републике Србије број 73/04 од 25. јуна 2004.“

Сектори, односно центри овог Завода: развој програма и уџбеника, за професионални развој запослених, за стручно образовање и образовање одраслих, за правне и кадровске послове, финансијске и рачуноводствене послове, за опште послове, обављају практично највећи део послова везаних за просвету. Завод има одређен, релативно мали број стално запослених за све наставне, школске предмете. Међутим, ангажује спољне сараднике за комисије које одлучују о сваком сегменту школског живота. Једном сам била ангажована од ЗУОВ-а у комисији која се бавила израдом питања за велику матуру и јасно сагледала како систем функционише изнутра. Уколико се покажете конструктивним, а нарочито послушним, можете рачунати на сталан ангажман у некој од комисија, а тиме и на додатни извор прихода, будући да се све то наравно плаћа.

Да не компликујем превише. Функционисање ове институције може се описати народном изреком „кадија те тужи, кадија ти суди“. Како? Објаснићу на примеру сопственог предмета. Прва комисија ЗУОВ-а одредиће садржај, план и програм наставе историје. Друга ће прописати „стандарде и исходе“ (које су управо они осмислили и увели). Трећа ће одобравати или оспоравати уџбенике и наставна средства. Четврта ће правити питања за малу матуру. Пета за велику. Шеста ће одобравати или оспоравати семинаре за наставни кадар. Седма ће писати правилнике и прописе. Осма ће правити реформу. Девета ће на позив министра формирати „радну групу“ да „вади кестење из ватре“ за све што су претходне комисије учиниле. Десета ће… у недоглед!

Идентитет чланова комисија је тајан. Наводно због могућег „уплива“ на чланове. Суштински због тога што чланови комисија постају део једне интересне групе, окренуте само својим личним, обично финансијским интересима. Тако људи без лица, имена и презимена, без икакве одговорности одлучују о будућности деце у Србији. Они конкуришу на тзв. јавним конкурсима који су параван за одабир увек истих „стручњака“.

Оцене тих комисија морају се беспоговорно усвојити или извршити, ма како сумануте и бесмислене биле. Оне никада не садрже образложење због чега вам нешто траже или одбијају. Тако су од мене тражили да са наставне историјске зидне карте „Бој на Косову“ обришем презиме Хребељановић код кнеза Лазара, док су на истој карти инсистирали на пуним именима и титулама албанских великаша. Још веће проблеме сам имала у процесу одобравања уџбеника. Чувам и даље сву расположиву документацију у ПДФ-у, сачуване мејлове и доказни материјал. Када се у јавности подигне вика на стране издаваче, већина грађана није ни свесна тога да издавач може бити било ко, али да садржај уџбеника не прописује и одобрава он, већ анонимна комисија ЗУОВ-а.

Такве комисије одобравају огромна финансијска средства за тзв. „пројекте“. Један од спискова додељених средства, постављен је на сајту Министарства просвете пре неколико дана. Увидом у списак уочава се огромна свота новца додељена разним удружењима и невладиним организацијама управо ради борбе против вршњачког насиља, дискриминације и слично. Насиље се на жалост не сузбија, напротив, ескалира.

Такве комисије избацују Десанку Максимовић из српских читанки, уводе родно сензитивни језик у све наставне предмете, у уџбенике биологије, а сада покушавају и историје, уводе „полни и родни идентитет“, реформисаним програмом уништавају историју као наставни предмет, а инсистирањем на догађајима из претходне 3 деценије претварају је у политичко средство за остварење сопствених циљева. Какав је то циљ просудите сами.

Партије на власт долазе и одлазе, министри се мењају, а службеници министарства и чланови комисија опстају. Међу њима има честитих, марљивих и поштених људи који вредно обављају свој посао. Има и оних које ћете ретко затећи на радном месту због бројних „стручних усавршавања“ којима присуствују у Бриселу, Паризу, Мадриду, Лондону, Берлину, Бечу, Љубљани итд.

Против реформисаног програма историје иницирали смо 2021. године петицију која је покренула ствари на боље. Прошле године у мају и јуну неколико кључних институција је изгласало укидање реформисаног програма наставе историје. То су Национални просветни савет, Друштво директора Србије и Заједница гимназија Србије. Због чега, сада већ бивши, министар просвете није размотрио и спровео ове одлуке не бих могла да кажем.

Последице

Последице су свуда око нас. Свеприсутне и погубне. Дотакле су сваки сегмент државе и друштва. Кулминирале крвавим пиром, страдањем невине, недужне, прелепе деце.

Првог дана, ужаснута злочином који се одиграо у кабинету у којем сам и сама некада седела подучавана од драге професорке Катарине Пешић, делом заслужне за моје студије историје, поставила сам питање у недавно оформљеној Вајбер групи колега историчара Србије, да ли ћемо се као струка огласити поводом рањавања колегинице? Одговор на то нисам добила до данашњег дана, иако је сутрадан дошло до напада и на другу колегиницу хладним оружјем у приватној школи.

Зашто су нападнуте историчарке? Да ли је то случајни стицај околности или намеран напад? Да ли је можда историја остала и даље предмет који мора озбиљно да се учи па је због тога трн у оку и ђацима и неким другим факторима?

Зашто се не оглашава Друштво историчара „Стојан Новаковић“ или било које друго? Зашто се не оглашавају катедре за историју на нашим факултетима?

Друштво за српски језик и књижевност и Друштво учитеља Србије су издали заједничка саопштења и покренули одређене иницијативе. Зашто ћуте моје колеге када нас оптужују како се „из историје и других „националних предмета“ сеје се зло и мржња према другима“.

Управо супротно. Мржњу ширите ви. Ви који се гнушате народа из којег сте потекли. Ви који сносите одговорност за уништење целокупне српске просвете и историје као наставног предмета. Ви који нас проглашавате за ленштине и нераднике. Ви који претварате нашу децу у безличну масу без икакве критичке и националне свести. Ви због којих нам деца одлазе у неонацистичке банде јер сте у средњим стручним школама готово укинули историју као наставни предмет, а у осталим школама је реформисаним програмима обесмислили. Ви за које не постоји сукоб интереса иако истовремено радите на факултету и страним издавачким кућама, разним управним и надзорним одборима, у страним невладиним организацијама и комисијама ЗУОВ-а и Министарстава. Истовремено!!! Ви који силом намећете накарадности које проглашавате за вредности. Ви који уништавате и разарате породице. Који затирете родољубље. Ви који сте хришћанско покајање и исповест заменили психотерапијом. Који ширите лажи и пишете политичке памфлете уместо научних радова.

Који фалсификујете и умањујете број страдалих у Јасеновцу и читавој НДХ, а још се тиме и јавно хвалите на међународним конференцијама и поносно истичете како је „историја у српским школама уништена као идентитетски предмет“.

Варате се! Има простора у које ваше ноге никада не залазе па не можете ни да претпоставите колико семе које сејете остаје јалово и неродно. Уђите у српске цркве! Видећете родитеље са децом, и то не једним, двоје, већ троје, петоро! Видећете их насмејане и испуњене љубављу, као и светосављем. Живеће овај народ. Много већа страдања и горе непријатеље је прегрмео кроз своју прошлост, па ће и вас.

Љиљана Раковић, наставник историје у гимназији

Извор: (ФБ|Љиљана Раковић) / Покрет за одбрану Косова и Метохије