Лико, колијевко и гробнице моја – ЗАШТО?

Мојим Кнежевићима, Милану, Антонији, Сари, Данилу, Николи – Драгији, Максиму, Ђури, Јови, Милици и мом Јови, а без Анђелије ништа.

Још је у мом сјећању жива њена свилена коса која јој је падала на благо и смирено лице и тај дан када сам затекла своју бакицу (моју прабаку) враћајући се из школе, како сједи за нашим кухињским столом и дамски пућка цигарету за тек скуваном кафом.

Бако, рекла сам јој, па шта је то, ти не пушиш.

Само се насмијешила, проговарала није и пућкала је и даље. Као да је у мом сјећању постојао некакав фотоапарат који је то тог тренутка забиљежио и та слика вјероватно никада неће нестати из мог памћења.

Имала сам можда 11-12 година. Тога се не сјећам. Сјећам се само да је био крај маја или почетак јуна, вријеме када треба да се распустимо и да једва чекам када ће то више да се догоди.

Бака ми није одговорила зашто пали цигарету иако не пуши, а ја више нисам питала. Чак, као кроз маглу сјећам се ријетких посјета некаквих даљих рођака или неких породичних тема када би ме као дијете отјерали у другу собу и нисам смјела слушати шта се то за столом прича, иако сам била радознала да сазнам зашто су ме то истјерали.

У мојој породици било је тема које дјеца једноставно нису смјела да чују.

Сјећам се, повремено, а била сам старија и имала већ коју годину више и почела сам да запиткујем:

“Бако, а гдје је деда?”

И не сјећам се ни тренутка ни времена, али се сјећам да је знала да каже: “твој деда је страдао у Другом свјетском рату.” И ту се прича завршавала. Кроз повремене разговоре, сазнала сам запиткујући да је моја прабакица још као врло млада заједно са мојим дједом, морала бјежати једне ноћи, јер би било питање када и куда ће је само једну ноћ одвести. “А ко?” питала сам “Исти они који су и деду одвели.”

Ни име им није помињала.

Мој прадједа Милан, рођен је као једно од седморо дјеце у честитој српској породици у Лици. У потрази за бољим животом, “трбухом за крухом” обрео се у равној и богатој Славонији већ као млад момак. Запослио се код једне имућне породице и постао кочијаш. Моја прабака ту је служила. Врло млади су се заљубили и оженили. Иза себе су оставили породице на Љубову и обронцима Папука. И засновали своју.

Родио се мој дједа посред равне Славоније. Мој прадједа Милан врло брзо добио је посао у осјечком ОЛТ-у, на коме је све до 1991. године стајала спомен плоча са много имена, између осталог и његовим. 1991. године ова спомен плоча је скинута и не зна се гдје је завршила.

Ту их затиче други свјетски рат. Времена постају тешка, ноћи неизвјесне, а свитања немирна. Баш то је наслов једне од књига коју смо имали у кући већ похабану и коју ми никад нису дали да читам, а ја сам крадом бар колико мало сам могла ишчитала које слово. Радило се о злочинима. Сјећам се само да је у њима било пуно крви. И ништа више. То су неке од страница које сам стигла да прочитам кад недељом поподне сви заспу.

“Бако причај ми како је то било”, тражила сам и она је причала.

Како је постало опасно, како се изродио неки покрет отпора па се знало кад ко и гдје врши диверзије, сјећам се кад је причала о Сари Бертић и Милици Крижан и не знам коју гдје и када су мучили и како су их мучили. Биле су једне од стрељаних у Градском врту. Јер цинкароша је увијек било. Како је ишла на посао, па више ни то није смјела од страха од хапшења.

Питам ју: “Зашто?”

“Деда је био ухапшен.” – био је њен одговор.
Мој покојни прадједа Милан, одведен је један дан на информативни разговор под сумњом ваљда да неког крије у кући или да сарађује са неким. То ми ни дан данас није јасно. То се догодило крајем маја или почетком јуна 1941. године.

Испитиван је и пуштен кући други или трећи дан. Живот је наоко текао исто као до тада. Све до једне вечери, када су га са кућног прага од вечере одвели и затворили у стари Официрски дом у Осијеку.

Ту је лежао затворен и нико више не зна колико дуго. Бака га је посјетила, био је тучен али жив. Према предању, послије напада на СССР, 22. јуна 1941. године отишла је бака да га посјети поново. Одговор стражара- редарственика у затвору, на њено питање гдје је кад већ не може да га види био је: “Отишли су на фришки зрак.”

Никог више није било.

Задњи траг тог транспорта биљежен је према предању извјесног Штокала у Госпићу, на простору жељезничке станице. Тај Штокало је био затворен и спроведен иако је био Хрват по националности, а за кога је шурак интервенисао да би био поштеђен тортуре. Недуго затим од посљедица батињања и мучења и он је преминуо.

Моја прабака се никада више није удала. Добијала је разне вијести, како је мој прадједа наводно виђен у Америци, бар мени се тако нешто у памћењу јавља. Мој дјед је остао јединац. А мој прадјед се никада није вратио.

Траг о томе шта се заиста догодило, дала ми је моја бака Анђелија. Дјед је већ одавно био покојни а бака далеко, јер смо се послије 1991. сви иселили прије или касније за Србију, иако тамо нисмо имали никакве фамилије. Посјете баки више нису могле да трају једно поподне, већ бар два-три дана. Године 2006. или 2007. у једној од тих посјета сазнајем да у једном избјегличком насељу у Војводини постоји жена чији је муж или рођак био у том транспорту све до Госпића. Свједочио је да су их све постројили на жељезничкој станици у Госпићу и питали поименце. Шта си ти? Србин? Тамо. Шта си ти Хрват? На другу страну…..

Лично сматрам да ниједног од њих то није спасило. Сваког је његова судба сачекала, прије или касније. Мој прадједа није хтио да слаже. Био је Србин. То је и остао. До задњега тренутка. О свему што се догодило можемо само да нагађамо.

А она, бака, је чекала и гајила све нас. Мог дједа, послије прихватила моју маму, мене у крило и мога брата. Умрла је 1989. године, руке јој се нису тресле.

Увијек је у мени послије те 2007. године остала жеља да сазнам истину, да га нађем и да га сахранимо на достојанствен начин како то и доликује. Да почива покрај своје жене.

Тим трагом сам се обратила за помоћ удружењу “Јадовно 1941” и већ након пар сати нађен је, додуше само у бази жртава. Тачна локација његове садашње гробнице није позната. Ни дан данас након 79 година.

Посјетила сам Лику прошле године, прошла свим тим стопама које су газиле њихове ноге вадећи папире да би се вјенчали. Гледала гдје би могле бити куће а ни камен на камену није остао.

Тражила сам по предању нешто што би могло личити на окућницу гдје ми је једна баба стрина убијена на бунару. Шталу бих можда могла да лоцирам гдје ми је чукунбаба Сара спаљена, у тору скупа с овцама.

Ништа. Ни камен на на камену није остао. Или ја нисам знала да нађем…

Посјетила сам Јадовно. Годину дана ми је било потребно да ово истресем из себе.

Јер Јадовно, Даница прије њега, Јасеновац послије њега, Слана, Паг и Метајна нису била мјеста борбе. То су били логори. Не заробљеника заробљених у борби. Обичних људи одведених од вечере са кућнога прага, баш као што је мој прадједа Милан одведен.

Да се памти, да се никад не заборави и никад не понови.

Извор/Аутор: Фејсбук страница Katarina Druga