Milan Pantović: Zapis sa Korduna, ljuta lička zima

Bila nekad Petrova Gora i Vrginmost na Kordunu. Bilo široko Glamočko polje i selo Preodac, s ljihadu izvora hladne vode. Bila jedna kuća u Velikom Obljaju, odakle je Gavrilo Princip zakoračio u život i istoriju.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 7.  marta 2016. godine.

Bilo.

Danas, Petrovu goru, imenom Gvozd krstili i Vrginmost drugo ime dobio. Po Glamočkom polju, vetar tugovanke zavija i snegove s Malog i Velikog Šatora svaljuje, a od kuće Gavrilove ostalo nešto malo od temelja. Koliko da podseti da je tu kuća bila.

Evo već desetu zimu, nevoljnici srpski iz Visoke Krajine, s Korduna, iz Like i ostalih krajeva dočekuju – daleko, daleko od rodnog kraja i kućnog ognjišta.

Opustjeli i Blatuša, i Katilovac, i Crni Potok, i Ličko Petrovo Selo, i Vrhovine, i Donji i Gornji Babin Potok, i Arapov do, i Šumnjaci, i Rore, i Glavica, i Kovačevci, i Zajaruge, i Ninkovići, i Vagan, i … kako se sve lepo ne zovu ova sela i zaseoci, gde nevoljnicima koreni i žilišta ostadoše.

Ljudi kažu: usud tako hteo.

Aman, dosta (i previše) je utehe usudom.

Previše za ljude i žene, za starce i starice, za decu onu koju zli vetrovi oduvaše širom zemlje Srbije. I dalje …

*    *   *

Pa kad vetrovi snegove zimske najave, kad se studen prospe sportskim prihvatnim centrima (dok još i oni postoje), tugom se duša obavije, pa daleke ćuvike i rodne proplanke prizove – kadom proteklog prihvatilišta zamirišu. Zažubore preodski izvori, dune vetar sa Šatora, ljuta lička zima bude draga kao majčino krilo…

Da nije bilo vremena luda, zime ove bi se, podno Šatorskog jezera, potkapica igrala. A igra je s poređanim kapama na stolu. Ispod jedne je kape skriven prsten,  pa se ekipe gurkaju oko stola i za njom tragaju.

I ojkače bi odjekivale prostorima kordunskim  i banijskim, ličkim, dalmatinskim i bosanskokrajinskim. Čula bi se i pesmica nadmudrica.Ona što, mada u trenu stvorena, nosi duh narodne mudrosti. Glasom bi se javila i njena sestrica pesmica – „masnog“ kova, stara ili nova:

            „Vidi ti se po očima, mala

            Da se ne bi puno otimala…“

Ovce bi mirovale u torovima, a psi čuvari bi se kostrešili, režali i prolomno lajali da zaplaše vukove.

Ognjišta bi grejala, a oko njih bi se prelilo – devojke i neveste bi pletivo u ruho pretakale, a starci bi o letini zborili i politiku „tabirili“.Sve bi utihnulo kad bi brkati i plećati Krajišnik gusle dohvatio. Zvuci sa struna bi se umilno i gordo upleli s glasom guslara. Jeknula bi pesma – i Marko bi na konju jezdio na megdan Crnom Arapinu.

*    *   *

Stočile se godine niz Točilo. Istopilo crno sunce grudve starih običaja i dana. Preplela ih pavetina tuge, po prihvatilištima Srbije i belog sveta. Samo se nižu novi, gorki izbeglički, dani. I tmaste čemerne noći. I nebeski fenjeri visoki, nedostupni.

Ni ojkače, ni potkapica.

Ali, kome je do ojkača i nadmudrivanja u pesmi, kome je do potkapice i prstena koji se krije pod kapom, pa makar prsten bio i od najčistijeg zlata i dijamanta, dok se nižu izbeglički dani i noći  na đerdanu beznađa evo već desteu zimu …

Kome je do ojkanja kad se ljuta zima sprema, a Kordun, Banija, Lika … samo uspomene ostale. Baš kao i rodne kuće koje još samo na retkim (čudom sačuvanim) fotografijama žive da sete na dane kad se i  drugovalo i ljudovalo.  Kad same ruke krenu za nekom izvezenom torbicom na brzinu zgrabljenoj ispod onog neba. Onog neba koje je bilo iznad rodnih ćuvika, pa se u pitomim noćima činilo da je mesec seo na planine a zvezde popadale po stablima vitostatih jela  i omorika.

Kažu, ljuta se zima sprema.

Bila bi ona i meka, i blaga – samo da se dim zavijuga iznad rodnih krovova, vatra da se raspali na davno ugašenim ognjištima.

Onda bi bilo i ojkače, i podkapica, i letnjih konjskih trka na Glamočkom, i ostalim krajiškim poljima. Bilo bi vriske cura i pesme momaka.

Kažu, ljuta se zima sprema.

Autor: Milan Pantović