Lenka, hrabra ratnica sa Tare

Lenka Pjević Rabasović, heroina Prvog svetskog rata, priključila se četi kojom je komandovao njen brat Cvijo, dok su sve njene zarobili i mučili. Ranjena je 1918.godine, ali je brzo opet opasala pušku i vojevala do oslobođenja

Devojka iz sela Bioska, na obroncima Tare, sanjala je samo jedno – venčanicu. San joj se i ostvario, ali tek pošto se, kako je govorila, prvo venčala sa puškom. Lenka Pjević Rabasović je najpre postala ratnica, pa tek onda supruga i majka.

„Moj devojački san o sreći, prekinuli su ratovi. Najpre dva Balkanska, pa onda onaj veliki, svetski. Oni su iz osnova, i u najlepšim godinama, pred udaju, promenili moj život i bacili me u najveća iskušenja i patnje. Devojačku spremu, sve što sam godinama vezla i plela, čuvajući uzgred ovce na pašnjacima Bioske, spakovala sam u sanduke“, pričala je lepa Lenka, a Antonije Đurić zapisao u knjizi „Žene – Solunci govore“.

Njen dom je postala zemunica. Izabrala je šumu i pušku, jer u Velikom ratu nije želela da se preda neprijateljima. Nije mogla da gleda kako muče narod, ubijaju ga, pljačkaju. Nešto se pobunilo u njoj. Pridružila se četi kojom je komandovao njen brat Cvijo Pjević. Iako je 1915. godine demobilisan, jer je na Rajcu teško ranjen, ponovo je uzeo pušku i organizovao četničku družinu na Tari, kako bi od okupatora branio svoje i okolna sela. Zbog njega je i Lenka dospela na „poternicu“, pa je umesto kukavičke predaje, uz blagoslov oca Jevrema, obukla uniformu i opasala pušku. Bila je čvrsto rešena u odluci da se usprotivi tom zulumu i odbrani nejake. Zapamtiće oni Lenku, govorila je.

„Beži, dete moje, kud znaš. Ne idi u njihove ruke. Mene neka muče, a ti se ne daj. Zdrava si i mlada, beži u šumu. Idi Cviju. Bolje da poginete, nego da padnete dušmaninu u ruke“, zabeležio je Đurić savete Lenkinog oca.

I otišla je. Poljubila je oca, okrenula se još jednom da vidi svoje selo, pitajući se koliko će ga dugo još gledati. „Možda će me Švabe uhvatiti i obesiti, kao tolike druge. A možda ću i u nekoj borbi poginuti. Borbi? Pa ja nikad pušku nisam opalila, ne znam ni kako se njom rukuje“.

Ali ubrzo je Lenka zapucala na neprijatelje. Kada joj je u jednom napadu brat dao pušku u ruke, nije imala vremena ni da razmišlja, već je samo povukla oroz. Cvijo ju je začuđeno gledao, rekavši joj da je rođena za vojnika i da je siguran da će moći da ga osveti, ako ga ubiju. I ubili su ga, avgusta 1917. godine na Tari. Lenka tada nije ni suzu pustila, znajući da bi je brat zbog toga prekoreo. „Junak, a plače. Jedina misao mi je bila: bomba! A Švaba navaljuje. Čekam da se približi, pa bacam bombe“.

Iako je bila skrhana od bola, želela je da ga, kako ju je zavetovao, osveti bombama i puškom. I njega i svoj izmučeni narod. Otac joj je bio u logoru, o ostaloj braći ništa nije znala, sestre su joj takođe bile zarobljene.

„Bila sam kao vuk. Tako sam se danju i kretala – vučki. A noću, preko proplanaka i kroz naselja, pored preplašenih seljana – hajdučki. Nisam bila sama. Bilo nas je u početku desetak, da bi se kasnije družina povećala na trideset. Dovoljno da se neprijatelju zada muka“. Iako je s vremena na vreme imala previranja zašto, ako je već odlučila da ratuje, nije otišla na front kao Milunka Savić, znala je da i svojim četovanjem pomaže Srbiji. Stizala je na sve strane, prerušavala se kada je trebalo, raspitivala o napredovanju srpske vojske, prenosila važna pisma… Stigla je i do Ljubice Čakarević, učiteljice i ratnice koja se probila do Solunskog fronta. Ona se divila njenoj hrabrosti, govoreći da će se o junačkim delima jednog dana uz gusle pričati.

Jedne noći 1918. godine, kada je njena četa upala u zasedu, Lenka je osetila oštar bol iznad kolena. Ranili su je. Prijatelj i saborac joj je previo ranu i pomogao da se prebaci u zaklon, a onda je stigao još jedan metak, koji joj je otkinuo samo dugme kaputa… Pa još jedan, koji je, srećom, poleteo ka kapi i skinuo je. Dva meseca nije mogla da se pomeri iz pećine u koju su je sakrili, a onda je opet krenula – u borbu. Bila je uzbuđena kada je srela seljake koji su se vraćali iz Užica i rekli joj da se neprijatelji povlače. Plakala je kao dete, misleći na mir. Kada se rat završio, a narod se radovao, Lenka je shvatila da nije srećna, jer je izgubila oca i braću Cvija i Vladislava, dok su joj druga dva brata Božo i Nešo teško ranjena.

– Trebalo je obnoviti razrušeno ognjište, privići se na miran život, zaboraviti sve one nevolje koje su me pratile – prisećala se Lenka.

Dve godine pošto je odložila pušku, udala se u Mačvanskom Prnjavoru za Mališu Rabasovića i dobili su sedmoro dece, a potom 14 unuka i deset praunuka. San joj se ostvario. Pronašla je sreću.

NEPRIJATELjIMA POKLONILA ŽIVOT I SLOBODU

Kada je u jednom okršaju Lenkina četa zarobila neprijatelje, na njoj je bilo da im presudi.

– Stojim i molim se: Bože, pomozi mi da budem pravedna. Ne dozvoli da presudi mržnja. Da ne podlegnem želji za osvetom. Da pobedi pravda. A šta je sada pravičnost? Šta je pravda? Pustiti ubice svoga naroda! One koji pljačkaju i ubijaju! Koji vešaju ljude! Zar nisam od njihovog zuluma pobegla u šumu? Kako su mučili moga oca Jevrema! Oni su oterali našu vojsku daleko od otadžbine. Pokazuju hrabrost na deci i starcima. Pobiti ih, pobiti – ispričala je Lenka iskreno šta joj je prolazilo kroz glavu.

I dugo se dvoumila… Ali, na kraju ih je oslobodila, poklonila im život rekavši da poruče svojim oficirima da se gube iz Srbije.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

SRPSKA HEROINA: Kako je Milunka Savić zarobila 23 bugarska vojnika

One su svojom hrabrošću i svojom patnjom zadivile Svet