Ledeni alpski vetrovi

Piše: Miroslav Stojanović

Strah od otvaranja Pandorine kutije: Sve učestalija su upozorenja da bi „austrijski scenario“, sa nespornim uspehom, i usponom ekstremne desnice, mogao da se „odigra“ u još nekoj zapadnoevropskoj zemlji, pa i samoj Nemačkoj, svakako ne takvim intenzitetom i sa tako reskom, dubokom podeljenošću, već na parlamentarnim izborima sledeće godine

Po čemu je to jedna seoska fešta, koja nije bila karnevalska, u dalekoj istočnonemačkoj zabiti (Kolmnic, pokrajina Saksonija), ako se u ovoj, visokourbanizovanoj i (pre)naseljenoj zemlji o nekoj zabiti uopšte može govoriti, zaslužila posebnu pažnju najuticajnijeg političkog magazina „Špigla“, (nemilosrdno) strogog u izboru tema i prioriteta?

Vest koja je uletela u orbitu hamburškog nedeljnika (elektronsko izdanje, 30. maj), mogla bi, po onom što je saopštavala, u drukčijim okolnostima, i na drugom mestu, izvan nemačkih granica, delovati bizarno i farsično. Ovde je, međutim, njen sadržaj, iz više razloga, predstavljao (drsku) provokaciju i zvučao politički alarmantno: Seoskim ulicama, pored ostalih učesnika, prodefilovala je družina u uniformama (i naoružanju) Vermahta, (dodatno) okićena nacističkim simbolima.

Ono što je išlo uz ovu vest, delovalo je, takođe, uznemirujuće: Pojedinačno zgražanje ostalo je u senci otvorenog odobravanja meštana i (njihovih) bučnih aplauza. Sve se to događalo uprkos činjenici, svima u ovoj zemlji odavno znanoj, da se upotreba, i isticanje, nacističkih simbola, strogo, i zakonom, zabranjuje, uz poricanje Holokausta, i kao krivično delo kažnjava – zatvorom.

KAKO (ZAISTA) KUCA NEMAČKO SRCE Bilo bi, dakako, preterano ovu (drsku) provokaciju dovoditi u vezu sa hladnim alpskim vetrovima, ali se i taj detalj, na svoj način, uklopio u otvoreno strahovanje pojedinih ovdašnjih političara da bi „austrijski scenario“, sa šokantnim ishodom predsedničkih izbora, i nespornim trijumfom ekstremne desnice, uprkos činjenici da je njen kandidat Norbert Hofer zaista „za dlaku“ (svega 0,3 odsto manje glasova) izgubio, mogao da se „odigra“, možda već na parlamentarnim izborima sledeće godine, i u Nemačkoj. „Plodnog“ tla za takav „virus“ ima, posebno što mnogima deluje zbunjujuće, u istočnom delu zemlje, gde su dugo, četiri decenije, vladali komunisti.

I Nemačka je, primećuje u „Špiglu“ Jakob Augštajn, kao i njen „mali sused“ Austrija, duboko podeljena zemlja. Svetlija, šarenija strana, s njenim lepim licem, stoji, kaže Augštajn, naspram tamnije, braon (boja nacista) Nemačke i (ključno) pitanje glasi: Kakvu „boju“ zaista ima (i kako kuca) nemačko srce? Austrija je za dlaku izbegla nesreću, s (potencijalnim) desničarskim predsednikom Hoferom („pučističkih nagona“), ali Evropa nije na sigurnom: Pandorina kutija je otvorena i samo je pitanje vremena, konstatuje Augštajn, koja će (još) zapadnoevropska zemlja otići, za Mađarskom i Poljskom, sasvim udesno.

OLAKŠANjE I ZABRINUTOST U prvim reagovanjima na rezultat predsedničkih izbora u (susednoj) Austriji, ne samo u Nemačkoj, bilo je uočljivo olakšanje. Ono je pre bilo posledica naglašene zabrinutosti koja mu je prethodila, nego rezultat temeljne analize onoga što se na austrijskim predsedničkim izborima, koja će tek kasnije uslediti, zaista dogodilo.

Činjenica da je kandidat ultradesničarske, nacionalističke i ksenofobične, u nekim elementima čak nacističke, Slobodarske partije u prvom krugu predsedničkih izbora ubedljivo porazio rivala, nezavisnog kandidata, koji je imao podršku (samo) stranke Zelenih (bio je njen lider nekoliko godina) Aleksandra van der Belena, ulivala je gotovo paničan strah evropskim (posebno francuskim i nemačkim, iz razloga o kojima nešto kasnije) zvaničnicima da alpska republika nezadrživo (i opasno) plovi udesno.

Malo je ko verovao u reprizu francuskog slučaja kada je (takođe ultradesničarski) Nacionalni front, pobednik prvog kruga, poražen u drugom krugu izbora. Znalo se, naime, da Austrija nema realne mogućnosti da organizuje snažan „front otpora“ političkih rivala kako bi se zaustavio trijumf ekstremista: Prvi put se u posleratnoj istoriji republike dogodilo da dve velike partije, socijalisti i narodnjaci, koji su, smenjujući se, ili u (velikoj) koaliciji, neprekidno držali vlast, politički uzdrmane, nisu imale u finišu sopstvene kandidate. I što je, takođe, interesantno i simptomatično, ni jedna ni druga stranka nisu, uoči drugog kruga, pozvale svoje pristalice i preporučile im kome, na kraju, da daju glas.

Austrijski ministar spoljnih poslova, iz redova (konzervativnih) narodnjaka, Sebastijan Kurc veruje (intervju „Špiglu“) da je to bila promišljena odluka. Takva preporuka mogla je, kaže, samo da šteti, jednom ili drugom, rivalu. Njegovo ministarstvo se, inače, spremalo da se suoči sa „teškim pitanjima“ sagovornika iz inostranstva, u slučaju pobede ultradesničarskog kandidata. Strategija se svodila na jednostavno objašnjenje: Važno je da su izbori bili fer i demokratski, a ne da li će se njihov ishod nekome dopasti ili ne.

SUDBINSKI VAŽNA 2017 Francuskim i nemačkim zvaničnicima (naglašeno zabrinutim) onakav ishod se, dakako, dopao. Da je ispalo drukčije, umnožavala bi se sumornija predskazanja za 2017, politički izuzetno (mnogi čak konstatuju: sudbinski) važnu i za jedne i za druge.

Francuzima predstoje predsednički izbori, na koje (malerozni) socijalistički lider Fransoa Oland izlazi gotovo bez ikakvih šansi. Ne pamti se da su nekom od njegovih prethodnika, pri kraju (prvog) mandata, akcije tako nisko pale. A u ovom času predsednikova ionako dramatična situacija se dodatno dramatizuje. Gnev koji se minulih dana izlivao na ulice francuskih gradova, sa „epicentrom“ u prestonici, a u organizaciji moćnih sindikata, preti da se pretoči u „socijalnu eksploziju“, od čega bi najviše mogao da (politički) profitira Nacionalni front Marin le Pen.

Nemcima s jeseni sledeće godine predstoje, za njihovu kancelarku posebno, izuzetno važni parlamentarni izbori, a tu je, manje dramatičan (i realno manje važan, pošto je u nemačkom slučaju, za razliku od onog u Francuskoj, na sceni kancelarski sistem) izbor (najverovatnije novog) šefa države. Angela Merkel očigledno računa da stigne dosad nedostižnog Helmuta Kola i uđe u istoriju (i) kao „vlasnik“ četvrtog (uzastopnog) mandata. Čini se da do tog (velikog), psihološki i politički, cilja nema nijednu ozbiljnu prepreku. I nju, međutim, zabrinjava, iako tu zabrinutost javno previše ne ispoljava, (preteći) uspon, i uspeh, ultradesničarske, ksenofobične i evroskeptične Alternative za Nemačku.

EFEKAT HOFER Posle šoka koji je ova stranka bez (dubljih) korena (osnovana pre tri godine), priredila velikim, etabliranim partijama, osvajajući jedan za drugim pokrajinske parlamente (njeni predstavnici su već u osam od šesnaest), osokoljena, između ostalog, i uspehom austrijskih „populista i ekstremista“ juriša na osvajanje Bundestaga. Zahvaljujući „efektu Hofer“ (predsednički kandidat ultradesničara koji je dobio skoro polovinu glasova – 49,7), ova stranka, kojoj su prognoze davale (najmanje) trinaest odsto glasova na izborima za Bundestag, mogla bi, po mišljenju šefa instituta za istraživanje javnog mnjenja „Forza“ Manfreda Gilnera, da računa na još dodatnih tri odsto. Dovoljno da se, prvi put posle ujedinjenja, ozbiljnije promeni politički reljef u ovoj zemlji i radikalizuje atmosfera u društvu.

Do tada, i u Parizu i u Berlinu pokušavaju da (što više) politički „kapitalizuju“ rezultat dosad najneizvesnijih i najdramatičnijih (predsedničkih) izbora u Austriji. Francuski premijer Manuel Vals „oseća olakšanje“ posle „saznanja da su građani Austrije odbacili populizam i ekstremizam“, verujući da će „cela Evropa iz toga izvući pouku“.

U istom tonu, nemački šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer: „Cela Evropa je ispustila uzdah olakšanja.“ Štajnmajerov stranački kolega, šef poslaničke grupe socijaldemokrata u Bundestagu Tomas Operman, deluje zabrinutije. Događaji u Austriji su, za sve demokrate, zvono na uzbunu. I još jedno (oporo) Opermanovo upozorenje: Nemačka nije imuna na scenario sličan austrijskom, nema više, dodaje, praktično nijedne evropske zemlje u kojoj se može odbaciti mogućnost pobede populista.

GUBITNICI KAO POBEDNICI Populisti širom Evrope slave gubitnika (Hofera) kao njihovu veliku, „istorijsku“ pobedu. Ovaj istorijski rezultat, poručuje samouvereno (francuski) Nacionalni front, najavljuje „buduće uspehe za patriotske pokrete, ne samo u Austriji“. Za njih je to „prethodnica“ onoga što treba da se desi na (predsedničkim) izborima u Francuskoj 2017, s porazom socijalista. Lider (italijanske) ultradesničarske Severne lige Mario Salvini vidi u tome „dah slobode koji se širi Evropom“, a šef (holandske) ekstremističke Stranke slobode Gert Vilders prosto klikće: Bravo Hofer, bravo Štrahe, Bravo FPO (austrijski „slobodari“).

Trend jačanja desničarskih populističkih (uključujući i one sasvim ekstremne) partija jača širom Evrope. Jedno vreme se, olako i prebrzo, taj fenomen tumačio, gotovo isključivo, kao posledica „migrantske lavine“ s kojom se, nespremno i haotično, suočio Stari kontinent. Razlozi su, međutim, očigledno dublji i kompleksniji. To priznaje, objašnjavajući gotovo zapanjujući uspeh, i uspon, ultradesničarskih austrijskih „slobodara“ i (ranije spomenuti) šef diplomatije Kurc. Postoji, kaže, duboko nezadovoljstvo građana vladom, izostankom reformi, i – postojećim političkim sistemom.

Kurc zbog toga energično odbija da se saglasi sa opaskom književnika Roberta Menase da su glasači Hajnca Kristijana Štrahea, šefa (sporne) Slobodarske partije, „patriote koji ne znaju da su fašisti“. Ne može se za polovinu Austrijanaca, protivi se Kurc, reći da su „fašisti i idioti“. Ne slaže se ni sa ocenom da je njegova zemlja otišla udesno. Nezadovoljstvo ključa u samom središtu društva, čemu su doprinele i etablirane, doskora velike partije, konzervativci (narodnjaci) i socijalisti, previše dugo uverene kako je pobede jedne od njih nešto što se, samo po sebi, podrazumeva.

PORAZ „DOSADNE POLITIKE“ Londonski „Ekonomist“ konstatuje da je 22. maja u Austriji poražen sistem u kojem su dve velike partije decenijama vodile „dosadnu politiku“, a onda je „situacija iznenada postala dramatična“: Ispostavilo se da njihova koalicija, jednostavno, više nije mogla da pobedi. S tim problemom suočava se većina „centrističkih“ partija u Evropi.

Austrijski građani opredeljivali su se, u drugom krugu predsedničkih izbora, između dve krajnosti, ultradesničara Norberta Hofera i „zelenog“ Aleksandra van der Belena, s ishodom koji ne daje, ipak, povoda za onolike izlive „olakšanja“ u Parizu, Berlinu i Briselu. Austrija je iz minulih izbora izašla, prema bečkom „Standardu“, oštro podeljena između „dva (suprotstavljena) pogleda na svet“: otvoreno proevropskog (Belen) i nacionalističkog, antievropskog (Hofer).

Ostaje činjenica koja poništava razloge za preveliko radovanje zbog pobede „levičara s buržoaskim navikama“ (Belen) da je praktično pola zemlje zaista želelo da kandidat ekstremne desnice povezan sa nacističkim grupama (Norbert Hofer) postane predsednik Austrije. Opasan „ulog“ i uvod u sledeće parlamentarne izbore u ovoj zemlji: Slobodarska stranka Hajnca Kristijana Štrahea dobila je na poslednjim parlamentarnim izborima 2013. godine 21 odsto glasova, pre desetak dana, na predsedničkim izborima 49,7 procenata!

U senci velikog šoka i pomešanih, protivrečnih emocija, kad su slavili i (formalni) pobednici i (formalni) gubitnici, gotovo nezapaženo je prošla vest da je Austrija dobila novog kancelara. Posle ostavke Vernera Fajmana na sve funkcije, šefa Socijaldemokratske partije i šefa vlade, na čelo velike koalicije došao je (kao „poslednja šansa“) socijaldemokrata Kristijan Kern.

Nemački mediji su primetili da je novi kancelar „startovao veoma oštro“: Kritikujući politiku prethodnika, tražio je, energično, suočavanje sa realnim nezadovoljstvom građana, njihovim strahovima i osećanjem izopštenosti, a da se prestane s grčevitom borbom za vlast dve (tradicionalne) velike partije, inače će „zaista nestati, sasvim zasluženo…“

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Izvor: Bigportal