Латино и Методије (9) – Урбане легенде о техничкој инфериорности ћирилице

Оваj фељтон се намjерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекуjе у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

СТРУЧНО ПОЛИТИЧКИ

Латиницом стане више штампаног текста.
Latinicom stane više štampanog teksta.

То jе прва у низу урбаних легенди о инфериорности ћирилице. И заиста, погледом на горње редове то дjелуjе тако. А зашто дjелуjе? Зато што ниjе истина! Примjенимо ли исту величину фонта и напишемо азбуку абецедом:

АБВГДЂЕЖЗИЈКЛЉМНЊОПРСТЋУФХЦЧЏШ
ABVGDĐEŽZIJKLLJMNNJOPRSTĆUFHCČDŽŠ

…добивамо jеднако просторно заузеће у оба писма. Наравно да у пракси, биљежењем везаног текста, латиница има економичниjи резултат, jер се њена слова заиста поjављуjу као ужа од ћириличких иначица. Чак и за иста слова, у jеднаком фонту и прореду! Што jе посљедица истовjетног кориjена, као и ова бесмислена расправа.

Ниjемци никада неће расправљати о замjени свог jезика енглеским, само jер њихова творба риjечи његуjе компликоване сложенице. Па им риjеч за камион (Lastkraftwagen), заузима много више мjеста од енглескe (truck).

Ћирилица има истински суфицит, само у погледу честе употребе самогласника „И“, коjи се (уз „Л“) код малих слова поjављуjе са два, умjесто jедним стубцем (и, л / i, l).

Напримjер, у старословенском jе знак „I“, равноправно означавао гласовну вриjедност данашње графеме „И“; што jе сувишна и мутава напомена, као и само потезање ове вjештачке теме.

Машински, односно електронски стандард за изглед свих осталих ћириличних слова, развиjен jе далеко на сjеверу. У Русиjи, коjа се усљед развоjа космичког програма, ниjе имала кад бавити теориjама затуцаних балканских дупеувлакача.

Ми та слова и данас преузимамо, па се наши медиjи склони ћирилици, оправдано жале што имамо врло ограничен броj фонтова. Mного je лакше прерадити оне развиjене у западним земљама (додавањем квачица на Š,Č,Ć,Ž), него се „помучити“ да се избаце Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я, и направе ендемично српска као Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ и Ј.

Српски фонтови настаjу само захваљуjући родољубним дизаjнерима, jер на државном нивоу институциjе не предвиђаjу никакав механизам. Новац за то jе минималан, а потреба у рангу бриге о фундусу националних библиотека.

Умjесто истинског институционалног уређења и поштеног рада коjи уводи у Европску униjу, наши квазиреформатори и лажни просветитељи, много радиjе посежу за плагиjатима. Отуд се и поjављуjе нови низ урбаних легенди, коjе кажу да jе ћирилица непрецизна, пошто jоj броj „3“ и слово „З“ изгледаjу jеднако?!

Тако jе и нама лакше да умjесто расправе о увођењу стандарда (броj треба имати облу, а слово водоравну линиjу на врху), питамо како се ниjесу сjетили нуле, при погледу на слово „О“? Односно, да на латиничним писаћим машинама уопште ниjе постоjао броj „1“, већ се користило мало латинично „л“. Оно и данас у мобилним телефонима, у зависности од фонта, испада као велико „И“. (нпр. Ilona)

О сомнабулиjама коjе кажу „ћирилица више замара очи“, „тежа jе за писати“, овдjе се нећемо бавити. Диjелом зато што смо о томе већ писали у овом фељтону, а диjелом зато што сваки нормалан поjединац те мисли не може примити без осjећаjа да му се вриjеђа интелигенциjа.

Српска култура не почива на здравим институционалним темељима, способним да издрже нововjековне изазове. Да jе то тако, и да смо ми захваљуjући томе у економском и политичком налету, еквиваленти нашим овдашњим мудросерима, у Загребу би просипали jеднако шупље приче. Само оваj пут у корист ћирилице.

Додуше, предност ћирилице при брзини куцања на тастатури (jедног, умjесто два знака за Њ, Љ и Џ), односно вишка слова у претиjесноj СМС поруци; из контекста дигиталне данашњице звуче доста убjедљивиjе, од ових до сада обрађиваних замjерки. Коjе су, наглашавам, сасвим бесмисленог и занемарљивог економског утицаjа.

Оно што ниjе занемарљиво, jесте духовна наказност коjу те приче производе. То jе ставка коjа доводи до непрекидне политичке нестабилности, што jе већ, нажалост, замjерка коjа утиче и на берзу.

Бугарскоj jе за приjем у ЕУ (мада jе неразвиjениjа и корумпираниjа од Србиjе), много више помогао посjед црноморске обале, те копнене границе са Турском и до тада само морем са ЕУ повезаном Грчком; него што би jоj ћирилица икада могла одмоћи.

Не само да jе не мисле миjењати, већ бугарско Министарство културе широм ЕУ организуjе изложбе; славећи jубилеjе ћирилице, и представљаjући се као њена колиjевка.

Срећом по нас, наjвећи проблем за електроничку примjену писма jе риjешен без знања и помоћи српских државних институциjа. Истриjебљен jе разбацани праисториjски прсторед, у коjем за регистровање наших сливених и тjесначних, предњонепчаних сугласника (изузев x), морате памтити читаве низове наjнелогичниjих комбинациjа. Нпр. мала слова „ж“ и „ш“ су (релативно донедавно) становала на jедноj типки и раздваjала се шифтом, а велика (Ж и Ш) над броjевима 2 и 6.

Но, ако би се, неким научнофантастичним случаjем, хтjела додати и побољшања, то би било jедино могуће код стандардизациjе тзв. Дворак тастатуре.

Класична (тзв. qwerty) тастатура, сигурно би испала светиња нашим високоинтелектуалним копирантима и полтронима, али то не би промиjенило проблем у њеноj лошоj дистрибуциjи графема, што, и поред инициjалне неподесности ове врсте тастатуре, доноси велике невоље свим људима, коjи на радном мjесту уносе велику количину података.

Мали прст десне руке притишће чак шест различитих знакова (П, Ш, Ђ, Ч, Ћ, Ж), док jе нефреквентно „Џ“ (у латиници: X) на изразито доступном мjесту, и у сусjедству потпуно неискориштене дирке (Y/Z). На њоj се поjављуjу македнонско „ѕ“, или руско „ю“, што указуjе ко води бригу о српскоj ћирлици.

Различити европски jезици, имаjу сасвим другачиjи прсторед на тастатурама од ове (англициране) коjу ми користимо, па то не смета њиховим народима да буду моћни, поштовани и богати. Напротив!

Наша држава, у сарадњи са стручњацима, треба прописати званични прсторед и приморати увознике да дистрибуираjу стандардизоване тастатуре, са двоазбучно обиљеженим диркама.

То jе, надаље, проблем наjуже везан за шверц техничке робе у раниjем периоду, захваљуjући коjем ниjесмо били у стању тражити од Нокиjе или Самсунга, да уведе софтвер са кодом за српске СМС поруке и мениjе. Кориштење уникода у СМС поруци, представља далеко већи трошак у смислу просторног заузећа и броjа порука, али данас то нико ни не жели измиjенити. Чак и ако би сиромашне и неперспективне мобилне оператере за то било брига. А ниjе.

Но, уз немање стандардизованог система за провjеру правописних грешака, jер немамо ни риjечник, ни jединствен правопис, ни име jезика, чему jош и ова оптерећења за државу и њене jезикословце?

(наставља се)

Дани(j)ел Симић

Извор: Фронтал

Везане виjести: