Лађама од Апатина до Осијека

Пут до Апатина брзо је прошао. Некима је то била прва вожња влаком у путничком разреду, јер у логоре су нас возили у марвеним вагонима (па и кроз Мађарску, све до Бајмока). Излазимо из вагона. Има нас непрегледна гомила. Извиру из свих вагона. Гомила се све више шири и одмиче од вагона. Локомотива је неколико пута зазвиждала и оде вукући даље празне вагоне. Послије кратког времена, видимо да се горе опет формирала колона и да завија овамо према нама, а онда се поче удаљавати од пруге. Дошао је ред да и ми кренемо. Нисмо далеко пјешачили, а оно опет застој. Виде се двије велике лађе какве готово нитко од нас до тада није видио. Ускоро угледасмо и Дунав. Помјерамо се полако напријед. Поче жагор, гласни коментари, сви се диве и чуде лађама, а Дунав се показује све ширим. Нашу обалу још не видимо, а она преко је много далеко. Дио колоне већ је на првој лађи и укрцавање се наставља. Ми смо још подалеко и од друге лађе. Све се пропињемо да удовољимо својој знатижељи. Неколико људи дигло је мост од дасака са улаза у ону прву лађу и носе га према овој другој лађи. Поставише га на улаз лађе, а онда од сваке стране улаза повукоше дебеле штрикове, које су на крају везали за неке дебеле колце. Тако направише, с лијева и с десна, омеђен улаз у на лађу. Туда на лађу улазе први редови наше колоне, која је још увијек подугачка. Неколико запрежних кола возе неке велике сандуке и папирнате кутије. У једним од кола возе се Стана и Анка. Нека су кола истоварили пред прву лађу, а остала су истоварили овдје крај наше колоне. Закључујемо да су ту и сандуци са нашом заједничком опремом. Дунав је велик, широк, гура туда огромна маса воде. Вријеме је лијепо. Вруће је и више смо жедни, него гладни. Стево Лабант нам каже да ће воде за пиће бити на лађи. Стижемо до прилазног моста. Улазимо по један. Осјећа се љуљање лађе на води. Кад смо сви ушли, кочијаши и још неки људи из оних запрежних кола уносе оне сандуке и слажу их одмах лијево и десно од улаза. Има тога доста јер на истој лађи су још даруварски и пакрачки интернат. Коначно на лађу улази Стево и неколико пакрачких и даруварских професора. Мост однесоше, а врата од улаза је затворио човјек са бијелом шилт-капом на глави. Лађа је поширока и дугачка. Ограда је свуда около висока. Јака је, гвоздена, и бијело офарбана. Осјећа се лагано љуљање, али све углавном не доводи у питање осјећај сигурности. Са прве лађе чује се пјесма. Сви пјевају и добро се чују. Поче пјесма и код нас. Једни пјевају исто што и они на првој лађи, а неки почињу другу. Све звони, громко се разлијеже у овој непрегледној равници и на Дунаву. Пјева се из све снаге. Ваљда потајно мислимо да ће се чути до куће коју нисмо видјели шест и пол мјесеци. Све је ускоро надјачао монотони испрекидани звук сирена обје лађе. Прва лађа поче да се косо усмјерава према средини Дунава. Наша лађа се љуља од валова, који су долазили од некаква три пловила која су међусобно повезана и малоприје отпливаше низ Дунав. Крећемо и ми. Све се више удаљујемо од обале од које се одбијају и гласно пљускају надошли валови. Пјесма је престала. Сви проживљавамо тај, за нас недоживљени, догађај – возимо се великим лађама и то по средини валиког Дунава, који смо, ето, прије неколико мјесеци могли само, сватко на свој начин, замишљати. Свједоци смо величанственог, јединственог призора који нас очарава до властите одсутности. Сви шуте. Љуљање лађе престаде, пловимо по трагу прве, као у некој широкој, али не и дубокој бразди. Гледајући којом брзином промичу посматрани врбаци, вожња и није спора. Чини се много бржа него на бициклу. На обалама нема ништа интересантно – равница и опет равница којој не видимо краја. Велики кукурузи и жита, која се жуте, подсјећају на њиве наших брежуљака и ограда у ово доба. Прије мјесец или два, кад смо марљиво учили за боље оцјене и тако завршавали наш дио ратног задатка, потпуно смо се одвојили и изгубили корак са природом. То је догађај којег у свим нашим досадашњим годинама није било. Ето, враћајући се кући, враћамо се и околини природе у којој смо се родили и стасали. Све чешће спомињемо ручак-вечеру, који нам је обећан у Осијеку. Стево нас тјеши, рекавши да другог рјешења нема. Кад ћемо тамо стићи, не зна. Поче вика и надвикивање. Кажу да се види ушће Драве у Дунав па сви наврнусмо према носу лађе. Стварно, види се водена ширина. Дунав се, као, проширио у десну страну. Прва лађа некако скреће од средине према лијевој обали, а наша је слиједи. Кад је дошла до оне највеће ширине, поче да завија десно и упери се уз Драву. До нашег уласка у Драву, прва лађа је већ лијепо одмакла. Драва је пуно ужа, обрасле обале су некако близу, а вожња је спорија. Расправљамо о томе како сада пловимо уз воду па је већи отпор лађи. „Ма, да, сад смо кренули узбрдо“, огласи се Сукнајић. „Ено Швабе у грању“, повика неко са лијеве стране. Сви наврнемо тамо и стварно видимо лешину у њемачкој униформи, На глави има косе, али лице и чело је гола кост. Ту сједи једна врана и кљуца. Било је о томе приче, али све се сводило на оно: „Враг с њим. Непријатељ је па нека му буде“. Помало нам је и досадно на том, за нас оволико малом простору, а и осјећај глади чини своје. Стево нам објашњава да од уласка у Драву до Осијека има нешто дуже него од Апатина до Драве. Морамо се стрпити. Немамо куда, шути и чекај. Коначно се на видику појавио Осијек, али лађа до њега никако да стигне. Пузи ли пузи. Прије би стигли бициклом. Нисмо могли ни замислити колико ће се времена потрошити за пристајање. Полако мили према обали на лијево, онда се исправља десно па даље пузи уз обалу и коначно стаде. Поче гласна граја, чују се разни повици. Опет се поставља некакав кратки мост, а онда се отворише врата лађе. Сад видимо да су из прве лађе већ сви изашли. Огромна маса, заузели су сав велики простор на пристаништу. Из те масе издваја се колона која некуда одлази. Префект каже да је то осјечки интернат. Одоше кући. Остали их испраћају са: „Урааа, ураааа, ураааа“. Одлазе још неке колоне, а почеше се постројавати и Пакрачани и Даруварчани. Ми смо, као и раније, посљедњи па још имамо времена, али се исто некако припремамо за покрет. Одоше Даруварчани па смо се и ми постројили у њиховом правцу. На великом простору поред лађа остало је само неколико хрпа оних великих сандука заједничке опреме. Тамо даље наслагано је безброј пушака у фатове, као дрва које чувају стражари. На челу колоне је Стево и послије неког времена придружиле су му се двије жене. Идемо за њима, а онда улазимо у велику лијепу зграду. Чим смо ушли видимо велику трпезарију и на столовима тањуре. „Одложите ствари уза зид и идите у купатило опрати руке па сједајте за стол“, гласно нам говоре оне двије жене. Једемо добар грах са сланином. Настао је мук у трпезарији, нема времена за причу. Било је и репете, а круха колико је тко хтио. Ту ћемо и спавати, а сутра настављамо према Слатини и Вировитици. Сазнајемо да је до Слатине ускотрачна пруга, тзв. Гутманова жељезница. Онда ћемо, кажу, прећи на жељезницу широког колосијека, која иде за Вировитицу.

< Напуштамо Бајмок                                                     Садржај                                                    Трипут „ура“ за Слатинчане >