Кузњецов – лажни нијемац и диверзант

Један од најкориснијих совјетских обавјештајаца у Другом свјетском рату био је Николај Кузњецов, који је радио у позадини фронта поред њемачких официра и достављао важне податке Москви.

Кузњецов је савршено говорио више дијалеката њемачког језика, представљао се као Нијемац, био је изразито хладнокрван и посвећен свом послу.

Кузњецов је потицао из бјелогардејске породице, која је била одана краљу и борила се против црвених и бољшевика.

Његови су живјели у Сибиру, али је Николај ипак стекао пристојно образовање.

Кузњецов је говорио на шест дијалеката њемачког језика. Увијек се трудио да говори другачијим дијалектом од саговорника како овај не би помислио да су из истог краја.

Он никада није био у Њемачкој и лако су га могле одати неке ситнице које су биле познате сваком житељу одређене области.

За разлику од многих других обавјештајаца, чији су подвизи још увијек државна тајна, Николај Кузњецов је данас чувен у Русији, наводи „Руска ријеч“.

Први истраживачи Кузњецовљеве обавјештајне дјелатности били су Александар Лукин и Tеодор Глатков /познати историчари специјалних служби/.

Кузњецов је уписао техничку школу, али је није могао завршити због „поријекла“, те је отпутовао у руску републику Коми да тамо ради на сјечи шуме и припреми дрвне грађе.

Специјалне службе запазиле су будућег обавјештајца. Локално одјељење Народног комесаријата унутрашњих послова примијетило је момка који је за годину дана научио коми-пермјачки језик и савршено говорио њемачки. А једном приликом је без проблема савладао провалнике.

Николај почиње тајни рад за Народни комесаријат унутрашњих послова у републици Коми и на Уралу, бори се против бандита и надзире странце који долазе у регију.

Када се 1938. године централни апарат Народног комесаријата због Стаљинових репресија суочио са недостатком кадрова, Кузњецов је упућен на службу у Москву.

Добио је изузетно риједак положај – постао је супертајни специјални агент и добио документе совјетског Нијемца Рудолфа Шмита, стан у центру совјетске пријестонице и одређену слободу дјеловања.

Пред рат су у Москву долазиле многе делегације из Хитлерове Њемачке.
Рудолф/Николај вјешто је успостављао контакте са војним особама, дипломатама и инжењерима који су га третирали као свог сународника.

Почетком рата диверзантска активност у Совјетском Савезу није била на висини. Совјетска држава се припремала за офанзивни, а не одбрамбени рат.

Николај је неко вријеме „стажирао“ у логору за ратне заробљенике, а у љето 1942. године нашао се код града Ровна са исправама у којима је писало да је он оберлајтнант Паул Зиберт.

Човјек који никада није био у Њемачкој тешко може глумити Нијемца. Кузњецов је стално морао да контролише сваки свој покрет.

На примјер, када Рус наручује три кригле пива он показује бармену кажипрст, средњи и прстењак, а Нијемац показује палац, кажипрст и средњи прст. Довољно је у разговору само за тренутак изгубити пажњу и направити погрешан гест да се изазове сумња код саговорника.

Кузњецов је, међутим, одлично савладао њемачку културу конзумирања алкохола и тако је навео њемачког мајора да попије коју чашицу више и од њега је сазнао да се планира атентат на челнике земаља антихитлеровске коалиције у Tехерану.

Аналитичари у Москви су од масе ситница које им је слао Николај успјели да створе јасну слику будућих њемачких планова.

Истовремено, Кузњецов/Зиберт у Ровну вреба високе њемачке официре који су били одговорни за злочине против цивилног становништва и ликвидира их.

Међутим, почетком 1944. године, након великог броја ликвидација које је реализовао, око њега се почиње стезати обруч.

Он „даје“ себи чин капетана и сели се у Љвов гдје успијева да изврши још неколико значајних диверзија, а затим доноси одлуку да се пробије на руску територију.

Он и његови људи успијевају да прођу контролне пунктове и изађу из града.

Међутим, у сеоцету Боратин близу линије фронта Кузњецов наилази на украјинске националисте над којима су хитлеровци у тој фази рата готово изгубили контролу. У окршају против њих Кузњецов гине, заједно са пријатељима.

Много година касније, у мемоарима „Обавјештајна служба и Кремљ“, бивши руководилац Кузњецова генерал Судоплатов написаће да је Кузњецова погубила „претјерана вјера у своју срећу“.

А срећа је заправо била само посљедица његове хладнокрвности, обучености и спремности да се бори за своју земљу, преноси „Руска реч“.

Извор: СРНА

Везане вијести:

ВИДЕО: Од ове прелепе совјетске снајперистикње су Немци …

Црвена армија заузела Берлин прије 72 године