Kusturica: Kada su na Zapadu kopilad ubila Boga, Handke je pratio svoje srce

Predavanje slavnog reditelja o dobitniku Nobelove nagrade za književnost: Da smo nekada bili ovako „realni“ niko ne bi ustao iz kreveta na početku Velikog rata

VIŠEGRAD – Ne smemo poverovati da život može da ne bude čudo. Ovo je prilika da u Andrićevom institutu govorim o paralelnim istinama u našim životima. U svim srpskim zemljama, oni nisu baš prisutni, zatvarmo se u svoju ljušturu, pa nas pisci kao što je Peter Handke jako iznenade. Iznenade nas istinom koja nam je danas preko potrebna, kada govorimo o Kosovu i Metohiji. Jer kada o Kosovu pričamo, mi govorimo o sebi. Kosovski mit i razrešenje kosovskog čvora, to je najjača ideja koja nas objedinjuje. Ta istina, da je Peter Handke dobio „Nobelovu nagradu“ potvrđuje. Da nikada ne treba priznati nezavisno Kosovo. Posle ove rečenice mogao bih staviti tačku na ovo predavanje, ali ću ipak nastaviti.

Pročitajte još: Handke za Novosti otkrio istinu o pasošu SRJ i državljanstvu

Nastaviću zbog toga ne zato što nemamo ništa bolje nego da iščekujemo čudo, već zato što je razum – konformista i izdajnik. Lako ga je korumpirati. Razum čini sve protiv čuda. Osećanja nas zato izdaju ređe, preko njih spoznajemo duboko značenje pojedinih događaja. Čuda ostaju izvan algoritama koji nas vuku u paukovu mrežu pionira veštačke inteligencije, zamku kompjuterskog zagrljaja koji nas vodi u nepoznati prostor suženja svesti. Svi tonemo u priželjkivanu intelektualnu hibernaciju. Zato u čuda treba verovati, tako ćemo otvoriti prostor u kome će se ona zaista i desiti.

Pročitajte još: Handke na meti medija zbog pasoša SRJ: Nobelovcu dokument uručen pre 20 godina, ugroženo mu austrijsko državljanstvo? (FOTO)

U „slučaju KiM – Handke“, ako je uopšte reč o slučaju, vezivno tkivo su dve stvari.

Prva stvar, to je je nepopustljiva veza naše pravoslavne kulture za individualnost. Najbolji primer je Handke, individualista kao što je to bio i Ivo Andrić. Obojica su disciplinu katolika pretvorili u emocionalnost pravoslavca. Oni spajaju nespojive krajnosti evropske kulture. Handke je pomirio razlike između zapadne hrišćanske i naše pravoslavne tradicije. Njegovo delo, iako deluje izvan religije, ipak nije lišeno religioznosti, naprotiv.

Druga stvar je naša vezanost za Kosovo i Metohiju. To je kulturni temelj evropskog hrišćansva. I nije temelj jedino srpske kulture, već se prostire na severoistok prema Moskvi, na jug prema Konstantinopolju, na zapad do Avra i preko Lamanša do Engleske… To je ujedno i slika budućnosti, elementarnih čestica koje struje našom osećajnosti i prelaze put koji, prema tvrdnjama naučnika, prelazi krv u ljudskom organizmu prevaljujući čak 20 kilometara. Pretpostavka je, da je Handke prateći svoje srce, oponašajući put krvi, prelazio po 20 kilometara dnevno na ugroženim teritorijama gde su živeli Srbi, na Kosovu i u Republici Srpskoj. I to je radio u vreme „kada su na zapadu, Volterova kopilad izvršila atentat na Boga“ (ovde se misli na racionalizam 15. veka i na sve što je iz njega proisteklo). Prepoznao je, da je KiM, sada evropsko utočište Svevišnjeg.

Teško je pronaći najtačniju definiciju Handkeove religioznosti, utoliko mi se čini da je Jozef Braun u knjizi „Trijumf spektakla“ tu vrstu vere nazvao „verom u večnu sadašnjost“. Po tome on ne pripada kulturi pravoslavne provinijencije, jer ona veruje u večnu dušu. Ali uvećava njegov doprinos rasvetljavanju ideje o pravdi, istini i laži o našem narodu. Handkeova literatura je lišena istoričnosti. Ona atomizira svoje situacije homogenizujući vreme, slaveći paradokse, neprestano istražuje dinamičke procese duše, koja je okovana u okvir dana. Ivo Andrić, jedan od dvojice nama najbližih „nobelovaca“, na tu temu je pisao: „Bože, ne dopusti da naše srce ostane prazno, nego daj, pošto od tvoje volje sve zavisi, da uvek želimo i da se nadamo. I da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna“.

Ne treba zaboraviti da jedna Handkeova knjiga ima naslov „Užas praznine“. Šta je Handke mogao da oseti, gde su tragovi njegove emocionalne podudarnosti sa našim, srpski usudom? Čime smo zakačili njegovu dušu? U otvaranju komparativnih vrednosti između velikog pisca i usuda srpskog naroda mogu se pronaći tragovi pomenute veze. Tu je posredovalo čudo. I istina o našem postojanju je sama po sebi čudo. Sigurno je da velikom piscu odgovara narod, čije najveće sinove slave u svetu, a gde se od najskupljih fudbalera današnjice – ne može sastaviti jedna dobra fudbalska ekipa. Nije nemoguće da su civilizacije hrišćanska i ona nedavno otkrivena na teritoriji Srbije, a koja je starija od sumerske – utvrđuju našu ideju o nečemu čemu smo pripadali. I da nismo došli na Balkan u pljačkaškim hordama kao što se tvrdi. Nismo bili deo osvajačke koncepcije „došli divlji – mi, oterali pitome – njih“. Znamo i za falsifikat, koji tvrdi da su muslimani u BiH živeli pre dolaska Turaka osmanlija i da su gotskog porekla. Na to, ja pomislim, odakle li su Crnogorci? Mora biti, kao što jedan moj drug reče, da su došli iz Dizeldorfa. Izvinjavam se Crnogorcima. Da smo mi imali svog arheologa Šlimana, kao što su ga imali Nemci, možda bi Handkeu bilo lakše da izvede sve dokaze o našoj istini, nakon uraganske mržnje koja se na njega obrušila. A obrušila se od hrvatskih, muslimanskih, francuskih, engleskih… intelektualaca, povodom „Nobelove nagrade“.

Utešno je to, što je Nobelov komitet „izveo dokaz o njegovoj nevinosti“. Bio je na listi krivih, zato što je mislio drugačije, izražavao se drugačije o istoj temi koja je do kraja ideologizovana. Pred nama, Srbima, dug je put da svoju nevinost dokažemo, ali moramo da je dokazujemo, zar nismo već pola puta prešli? U Handkeu, mi smo našli svog arheologa i svog apostola istine.

Posle pada Belinskog zida mi živimo u svetu više podeljenom nego u doba Hladnog rata. Ali supremacija zapada bledi. Javljaju se ekonomski džinovi, Kina i Indija, u Siriji imamo najavu nove vojne ere. Rusi posle 200 godina izlaze na Mediteran. Novonastale grupacije islamskih terorista začete u inkubatoru Pentagona, do pre godinu dana držale su staro rimsko uporište Palmiru. Da nije bilo ruskih oružanih snaga, od Palmire ne bi ostao kamen na kamenu. Na slučaju ovog grada lako je izvesti dokaz da SAD – ne žele spomenike hrišćanske kulture. Devedesetih i na samom kraju veka, u dvostrukoj agresiji na Bagdad, bili smo svedoci kako su se vojnici zapadne alijanse u toku vojnih dejstava odnosili prema artefaktima sumerske civilizacije. Na pitanje novinara, zašto nisu reagovali na uništavanje eksponata jedne od najstarijih civilizacija, američki general je rekao: „To nije bio naš prioritet.“ Stvara se novi svet, gde je zaborav glavni junak. Filmska industrija počinje od Tarantina. Predlog jednog zakona u Švedskoj, predviđa da se u školama izučava istorija „stara“ samo poslednjih 200 godina. A mi insistiramo na korenima. Veliki problem.

Nastupilo je generalno pospremanje za budućnost, gde će najnormalnija pojava biti da se zapadni čovek ispoveda robotu umesto svešteniku. Na kraju će robot biti Bog, sam će tako odlučiti. Ako iz budućnosti „vratimo film“ na prošlost, uz pretpostavke o pripadnosti najstarijim civilizacijama i stavimo na stranu uslovnosti, mi znamo da smo imali snažnu srednjevekovnu državu. Bila je pravno utemeljena pravilima Svetog Save, kasnije uobličenim u Dušanovom zakoniku. Uveren sam da su ovi podaci bili poznati Handkeu, da on zna našu ulogu u stvaranju civilzacije i za naše nepristajanje na zaborav – koji nas pritom previše košta.

Teritorija KiM, ono što na zapadu zovu MOTHERLAND, izgubljena je 1389. godine. Ali je i vraćena vojnom operacijom 1912. godine. Ko bi razuman tada a i danas rekao, da je moguće, posle 500 godina, da će teritorija koja čini temelj srpske kulture biti vraćena u Prvom balkanskom ratu? Ko bi pretpostavio da će ta teritorija biti oslobođena i pre toga, kada je ona konačno ostala bez vojnika otomanske imperije? Niko! Posebno ne oni sa smislom za realnost, kojih danas za moj ukus ima previše. To znači da u veku nauke i tehnologije postoji „agregatno stanje“ vere u ljudsku dušu.

Handke u Evropi nije mogao ni pronaći narod sličan nama, čije je talo izudarano i iskrvavljeno istorijom, kao što je naše. Tajna formula u razumevanju prohujalih i sadašnjeg vremena je u tome što istorija nije rezultat smisla za realnost. Razum jeste u osnovi akcije i sumiranju grešaka, ali šta je središnji prostor? Pitajte psihijatre, poludeli prvo gube iracionalnu komponentu, ne onu racionalnu kako se obično misli. Znaju kada je plata i kolika je. Ali gube onu iracionalnu stranu i tonu u bolest.

Zato naš središnji prostor podrazumeva: svetosavski obrazac kao utemeljenje naše kulture, kosovski mit i tradiciju sa lozinkom našeg naroda, seobe u vreme otomanskog osvajanja, sekularno iskustvo stvaranja moderne države i obrazac genocida kome je srpski narod bio izložen u 20. veku u dva navrata. Kod Handkeovih likova vidimo transfer „normalnosti“ u sferu zaokupljenosti – višom iracionalnošću. To je dobar životni uzorak. Da li smo bili realni kada smo išli u ratove, u koje smo išli bez igde ičega? A iz njih smo izšli kao pobednici! Da smo bili realni, niko ne bi ustao iz kreveta na početku Velikog rata. Mitologijom običnog dana, Handke izmiče svim prepoznatljivim šemama „tuđih jezika“, u vremenu iščezavanja hrišćanske kulture, on ne pristaje na krah morala. To je ključna tačka Handkeovog okretanja prema nama. Svaka civilizacija nastajala je na visokom moralnim načelima. Njihov raspad je sadržan u trenutku kraha morala.

Danas su Kinezi prokrčili novi „put svile“ novcem i znanjem. Došli su ne ispucavši ni jedan metak, na mesto koristoljubive civilizacije. Nije se desilo do sada, da „osvajač“ dođe, plaćajući svoj dolazak. Srbija jeste tlo na koje se može doći samo bez rata. Srbija je jedna od prvih teritorija sa prazajednicama, koje sa drugima nisu ratovale. Kineska nadmoć danas je gotova stvar. Budućnost Evrope je ujedinjena evroazija. Oružje je u tom procesu izgubilo kredibilitet. A život pisca je ispunjen senzorima koji javljaju, kada život postaje nova pozornica. Handke odbija da ignoriše istinu koja nije deo plana kolonizacije, suprotstavlja se globalnom javnom mnjenju, a zatim biva stavljen van fokusa Nobelovog komiteta. Ispostavilo se, ne zadugo i na našu veliku sreću.

A naši nakadašnji sunarodnici, kako Andrić reče, „ridaju oganj“. Obi nas zasipaju „buljukom“ politički korektnih dela, pospremaju pozornicu za novi svet. Usred tog prljavog posla, dogodio im se Handke. Setimo se, po direktivi su Jugosloveni svojevremeno gurali Krležu pod nos Nobelovom komitetu. Ali su ostali „kratkih rukava“, jer Titova UDBA nije „dobacila“ do tog komiteta. Nagradu je dobio Andrić. Mora biti i da su članovi izmenjenog, novog Nobelovog komiteta odrasli na ponekoj od Handkeovih knjiga. Nagradili su ga za litetaruru, ne za ideološka uverenja. Trijumf umetnosti!

Danas, ideja o potpunoj eksploataciji čoveka samo se u Srbiji nije primila potpuno. Mi imamo „crveno slovo“ u kalendaru i odbrambene mehanizme koje duboko treba uvažavati. Nisu nas uvukli u igru, ali šta sledi? Crnogorci su napunili kozmetičke salone zarad smanjenja maljavih površina na telu. Kažu mi, da se u Podgorici čuje dozivanje majki iz tih salona. Evolucijska pomama u dragoj Podgorici je velika, odvija se uz jauke. Englezi su istovremeno uveli „nulti ugovor o radu“, kako se povećava uticaj korporacija, smanjuje se uticaj države. Nemaš kome da se žališ. Radiš po „nultom ugovoru“ po kome ti ništa ne duguju, a ti si u obavezi da vreme kada te pozovu odradiš, pa da se vratiš kući i čekaš novi poziv na rad. A plate će biti ako je bude. Imamo svet najamnika, samo modernih. Svi koji prizivaju zapad, prizivaju „nulti ugovor“.

Handke nije čovek koji bi pristao na nefer igru. On ima apostolsku ulogu, ona je pokrenuta izvan doživljaja srpske nacije. Ali kada je video silu koja nama preti i udara, stao je na stranu slabijeg. Za razliku od njegovih samozadovoljnih, duboko korumpiranih kolega. Oni su tokom raspada Jugoslavije sa najvećim armijama sveta koje im čuvaju leđa – trenirali svoju lažnu hrabrost i humanost. To su kukavice. Prljali su našu čast. Laž je profitirala, mislili su da će uništenjem istine kod, pod navodnicima „malih naroda“, osvajati istok.

Handke nije imao nameru da formuliše našu veliku istinu. Samo nije pristao na divljačku oluju koja se dana snastavlja kroz rusofobičnu formu. On je otišao na proveru istine. I jedino on nije postao klovn u neopaganskom cirkusu tih lažnih levičara vremennom pretvorenih u neokonzervativce. Handke nije imao ideju o istorijskoj misiji. Bio je junak svojih knjiga. Pešačio je ratnim prostorima KiM, upoređivao je izveštaje zapadnih medija sa onim što je video. Isto je činio u Bosni. Njegova otkrića postala su svedočenja o ratnim zločinima. Nije činio više od onoga što je video. A video je bombardovanje Srbije i ubijanje civila, uništavanje infrastrukture, identifikovao je zločine i zločince… Njihove i naše.

Albanci sa KiM su srušili više od 200 pravoslavnih crkava. Za to postoje dokazi. Ali je Soroš na ovo samo odmahnuo rukom, kao Pontije Pilat. Ali nama je važno.

Mladi naraštaji ujedinjene Evrope, ma šta to značilo, verovali su da je vreme ideologije prošlost. A upravo je sadašnje vreme najbremenitije ideologijom koja preseca mozgove i duše. Handke u tom trenutku dobija Nobelovu nagradu, pa ne čudi previše što je taj ideološki kontekst glasniji u negativnim komentarima, od činjenice da je reč o velikom svetskom piscu, o veličanstvenoj književnosti.

Narod kome se Handke priklonio, preskočivši sopstvenu senku, mora da najdublje poštuje tu njegovu odluku. To je oluka zapadnog individualiste. To je velika korekcija zapadnog uprošćenog, pa time i neistinitog mišljenja o „lošim momcima“. Uvrežene ideje o devedesetim, naći će se na poziciji preispitivanja. Ali, šta će Beograd da radi, kada se na scenu vrati onaj čuveni Miloševićev govor, u kome on detaljno govori, šta će se dogoditi posle njegovog progona? Jer se baš to dogodilo.

A ja ću reći šta je bilo pre toga, radi smisla za realnost, ne one zapadne koje nema, već one jasne koje ima: srpski narod je doživeo brodolom na kraju 20. veka. Prethodno je na Balkanu prednjačio u razvoju demokratije i primeni kulture. S mukom je očuvao suverenost. Gajio je liberale, levicu, desnicu, što znači da je imao živ politički život, izvan dometa klerikalnih mehanizama. To nije slučaj sa Hrvatima i muslimnima iz Bosne. Bili smo na pobedničkoj strani u Balkanskim ratovima, u Velikom ratu za civilizaciju izgubili smo 1.4 miliona ljudi, sa dva antifašistička pokreta u Drugom svetskom ratu bili smo žrtva nemačko – hrvatskog nacizma i podvala Velike Britanije. Sve smo to platili više nego što je trebalo, ali je izgleda tako moralo biti.

Prvi gerilski otpor nacistima u Evropi, pružio je Dragoljub Draža Mihailović, zanesen Atlantskom poveljom Vudroa Vilsona i pukovnika Hauza. Kasnije će se pokazati, da su anglo – saksonci Hitlerov posao završili na kraju 20. veka. U političkom podzemlju, uvek ista sila Nemce gura protiv Rusa i usput, protiv nas.

Danas mnogi u glas govore protiv nagrade Handkeu. Književnost je za te ljude ideološka zastava. Nije uzvišena umetnost. Ali sve to stiže u krug arhetipske podele, u sudar dve struje, a evo nekih od napada na Handkea iz našeg okruženja: izvesni Bajrović iz Bosne kaže „Handke je nagradu dobio zbog islamofobije, kao jedan od retkih koji je prepoznao da Milošević pravi Evropu, hrišćansku i veliku“. Pa neki Hajdarpašić tvrdi, ko god da je, da je „razlika između Handkeovih dela i njegove politike sranje“, to je taj diskurs muslimanske elite. Teuta Skenderi, pretpostavljam da je sa KiM, kaže da „odluka Nobelovog komiteta dokazuje da albanski pisac Ismail Kadare nikad nije ni imao šansu“. Još jedna glupost.

Novinar „Gardijana“ Ed Vulijami tvrdi da je „Handke apologeta genocida u srcu Evrope“. Nikolaidis, sa kojim sam se družio na sudu, istakao se kovanicom da je „Handke moralni idiot“, dakle moralan a istovremeno idiot, što nije moguće u zbilji. Nisu u stanju da smisle ništa smisleno, a istovremeno nisu u stanju da poveruju – da je Handke dobio glasove nekih mladih ljudi koji su čitali njegove knjige pre nego što su ušli u Nobelov komitet.

Srpski narod, protestantskom logikom nateran da pliva u plićaku, umesto da se kreće kroz svoje talase i dubine što mu sasvim odgovara, pluta na neprekidnom životnom talasu. Od nas se traži da budemo „realni“! Da pristanemo, malo po malo, na konačnu izdaju, vođeni razumom koji navodno „kaže“ – najbolje je da Kosovo damo! Na to nas navode majstori upotrebe naše svesti i stručnjaci marketinga. Za njih je Mengele početnik. Proizvodnju pristanka, da Kosovo i Metohija nisu srpski, nju osećamo kao proces. Ali mi nemamo pravo da prestanemo da verujemo u čuda. Handke je vratio na pozornicu dostojanstvo čoveka, zato fakir – fukara širom Balkana, uz onu svetsku, negoduje. A nisu ni knjigu pročitali. Oni su sabljarke u čijim se čeljustima zaglavila dvolitarska plastična boca „Koka kole“. I čude se, što se dave bez vazduha i bez dovoljno kapaciteta da pravilno rasuđuju o Nobelovoj nagradi. A duboko u sebi znaju, da više nisu u stanju da rasuđuju o bilo čemu.

PRIJATELjSTVO OD „PODZEMLjA“

HANDKEA sam upoznao tokom snimanja filma „Podzemlje“. On je prvi stao u moju odbranu, rekavši jednu rečenicu koja će obeležiti moje stvaralaštvo. Rekao je za film, „to je Šekspir koji je gledao braću Marks.“ Nemoguća simbioza, ali je ispalo tako. On je jedan divni čudni čovek, koga je Nobelova nagrada zatekla u šumi kraj Versja gde je skupljao pečurke. Kada smo se pre nekoliko dana sreli, bilo je isto kao pre 20 godina. Vratio se iz šume, doneo je pečurke, posuo začine po njima i dao mi da pomirišem. Ja sam rekao da malo miriše na naftu, pa je odbrusio „da ćutim malo“.

Neuhvatljiv je i predivan, atomiziran, neistoričan. Kod njega je sve drugačije, nego što sam ja o životu mislio. Utoliko je to prijateljstvo divno, odvija se kao prekid njegovog dnevnog rituala. On se budi, pojede jabuku ili dve, ode u šumu, pa na voz i u metro, zatim u bioskop, večera u „Rotondi“, a nekada pešači nazad do kuće 15 kilometara. U njegovoj percepciji stoji tvrdoglavi Austrijanac. Samo takav može da izdrži svoju poziciju od devedesetih do danas. Na strani je impulsivnosti i života.

Autor: Nikola Janković

Izvor: NOVOSTI