Курцио Малапарте између ратовања и легенде

Краjем марта 1941,славни Италиjан стигао jе у Југославиjу, где jе био jедини страни ратни дописник. У Београду, 6. априла, доживљава бомбардовање, пише и фотографише… Између 10. априла и 9. маjа 1941, за лист „Кориjере дела сера“ написао jе 12 чланака о страдању jугословенске престонице

Један од наjоспораваниjих италиjанских аутора XX века, књижевник и новинар Курцио Малапарте, одликовао се екстраваганциjом, безобзирним индивидуализмом и недоследношћу. Често jе мењао „страну“: од фашисте са републиканским коренима на краjу се преобразио у симпатизера комунизма. Стога не чуди што су га многи, због његових парадоксалних поступака и променљивих идеолошких опредељења, сматрали опортунистом. Светла и сенке непрестано су се смењивале у животу ове разуздане људске и литерарне величине. Велики авантуриста, маjстор за интриге, заводљив и лажљив, понекад чак и шарлатан, стално се делећи између национализма и космополитизма, био jе, у зависности од околности, противник и присталица рата, елитистички настроjен и популиста, суви хроничар и барокни приповедач. Истовремено опчињаваjући и контроверзан, Малапарте jе дуги низ година уживао у огромном успеху да би потом био бачен у запећак италиjанске културе. Приватно познат по нарцизму (прича се да jе образе „учвршћивао“ стављаjући, током ноћи, свеже бифтеке на лице, депилирао jе читаво тело, изузетно jе полагао пажњу на фризуру и гардеробу) и броjним љубавним авантурама (веза са удовицом власника торинског „Фиjата“ Едоарда Ањелиjа своjевремено jе изазвала велики скандал), понекад помешаним са суровошћу, Малапарте jе био човек коjи jе изузетно волео живот.
Овом приликом, на годишњицу нацистичког бомбардовања Београда априла 1941, контроверзног jунака се сећамо и поводом његовог узбудљивог репортерског извештавања из престонице Краљевине Југославиjе у коjоj jе боравио управо у тим данима, оставивши у листовима за коjе jе као дописник радио, важно сведочанство о нападу немачке авиjациjе коjим jе започела инвазиjа на Југославиjу.

Страшни април у Београду

Краjем марта 1941, Малапарте jе стигао у Југославиjу, где jе био jедини страни ратни дописник. У Београду, 6. априла, доживљава бомбардовање, пише и фотографише… На Малапартеовим снимцима ситуациjе су често окрутне, нема реторике и триjумфализма, само усмерена пажња за jадне и унесрећене људе коjи се достоjанствено суочаваjу са тешким ратним несрећама. На већини фотографиjа нема сунца, само црни облаци. Свуда рушевине, реалност коjа се противи свакоj логици. Курцио снима грађане коjи отклањаjу рушевине, чак и jедан писаћи сто и столицу напуштене насред улице, региструjући, са готово службеном тачношћу, прелаз у ништавило. Нема жртава на улици, оне су у jаругама надомак града.
Између 10. априла и 9. маjа 1941. Малапарте jе написао 12 чланака за „Кориjере дела сера“. „Дуж улице знакови рата су били очигледни и ужасни. Аутомобили и таљиге преврнути у jамама, чопори изгладнелих паса сурово комадаjу коњске стрвине…“, известио jе 11. априла. У тексту „Таjни архив између трамваjских шина“, обjављеном 23. априла 1941, новинар jе написао: „Исте особе: та жена са празном котарицом обешеном о руку, таj старац са наочарима, са чврстим шеширом, отеклим рукама завученим у вунене рукавице, те две девоjке коjе ходаjу држећи се подруку и смеjу се хистеричним смехом, показуjући беле зубе, црвена уста, с времена на време несвесним покретима сређуjући рашчупане и прљаве чуперке коjи се надносе над челом и образима, ван изгужваног шеширића. Увек исти: обилазе кварт, увек исту градску четврт. Без циља, без мете, не знаjући где иду“.

Похвале и критике

Несумњиво, Малапарте jе био сjаjан новинар – приjатељ младе новинарке Ориjане Фалачи и доказани неприjатељ легенде италиjанског новинарства Индра Монтанелиjа – и писац, коjи jе доживео броjне суноврате и понеки изузетно срећни тренутак, у двосмисленим односима са колегама, почев од Д’Анунциjа до Моравиjе: иако их jе уважавао, повремено их jе боцкао и провоцирао, наjвероватниjе због комплекса ниже вредности. Мада су неки критичари истицали да би, да jе, коjим случаjем, остао само писац, створио нешто непредвидљиво и велико, Милан Кундера jе пре неколико година, у силовитом есеjу (у књизи „Сусрет“), написао да jе Курцио Малапарте, двадесет година пре Сартра, већ био ангажовани писац, а његову „Кожу“ дефинисао jе савршеним романом.
Међу жестоким критичарима Малапартеа истицао се италиjански политичар и филозоф Антонио Грамши (jедан од оснивача Комунистичке партиjе Италиjе), коjи му jе приписивао необуздани кариjеризам, бескраjну таштину и камелеонски снобизам. После смрти књижевника поjавило се неколико биографиjа коjе, у покушаjу да разjасне мистериjу његове несумњиво комплексне личности, нису прихватиле суд Малапартеовог савременика и политичког противника. Тако jе његов први биограф Франко Вељани, убрзо после смрти писца, написао да jе Малапарте био „jедан од наjкохерентниjих људи коjе jе икада имао прилику да сретне“, jер jе увек остаjао веран лику „коjи jе он желео или прихватио да буде“.
Међутим, задатак Малапартеових биографа да одговоре на питања да ли jе био идеалиста или опортуниста, бунтовник или камелеон, протагониста или пак само разметљивац, ниjе био лак. Поред тешкоће да схвате и обjасне разлоге за његове често неочекиване животне потезе, збрку у њихову потрагу за обjашњењима унео jе сам Малапарте. Пишући о свом животу, мењао га jе уз помоћ измишљотина, претеривања и лажи, наjвероватниjе у жељи да пружи бољу слику о себи. Нарцис италиjанске литературе представљао се као слободан и неустрашив дух коjи jе презирао моћне и бранио понижене.
У домовини потцењен (можда и зато што се у Италиjи и даље сматра десничарским интелектуалцем, иако, у поређењу са Селином и Паундом, ниjе био писац деснице), у Шпаниjи, Францускоj, САД-у и Латинскоj Америци радо jе читан, о њему се и данас дискутуjе, а дела поново преводе и коментаришу. Ипак, последњих година у Италиjи, Малапартеов животни и књижевни пут налази место у истраживањима, а његова дела се поновним публиковањем враћаjу из заборава. О томе сведоче и недавно обjављени есеj „Малапарте, ратни писац“ историчара Енца Лафорџе, као и обимна биографиjа „Малапарте. Животи и легенде“ (више од 600 страна), из пера италиjанског дипломате Маурициjа Сере (прво обjављена у Францускоj – награда Гонкур за биографиjу – потом у Италиjи), те ново издање недовршеног Малапартеовог романа „Бал у Кремљу“ (први пут постхумно обjављен 1971) у коjем, потпомогнут личним искуством, књижевник приказуjе московску „комунистичку аристократиjу“, коjу, само неколико година после Лењинове смрти, затиче огрезлу у корупциjи.
Легенда каже да jе Курт Ерих Зукерт (1898-1957), по наговору Мусолиниjа, 1925. године променио немачко име и презиме у Курцио Малапарте (парономазиjа базирана на речи Бонапарте). Рођен jе у тосканском градићу Прато, као син Италиjанке и немачког фарбара, пореклом из Саксониjе коjи jе, у потрази за послом, стигао у Прато, тадашњу „светску престоницу“ за рециклажу тканина и крпа. Како бележи Малапартеов биограф Ђордано Бруно Гуери, Курцио jе као дечак био стидљив и изузетно осетљив, а када jе одрастао постао jе рафиниран, елегантан, образован, бриљантан, леп и jак, са слабошћу према дуелима (против било кога) и свакоjаким глупостима. Добровољац у Првом светском рату и ратни хероj, после рата почиње да ради у дипломатскоj служби. Дипломатска кариjера jе кратко траjала – новинарство и литература су га звали. Малапарте jе горео од жеље за писањем, али и славом.

Нерегуларни живот „проклетог Тосканца

“ Несумњиво, живот овог контроверзног и свестраног интелектуалца –дипломате, писца, новинара и режисера (поменимо да jе Малапартеов филм „Забрањени Христос“, награђен на фестивалу у Берлину 1951. године) – био jе прилично нерегуларан. „Рођен“ као републиканац, одрастао jе као фашиста. У његовом „пливању“ у фашистичким водама смењивали су се мирни и узбуркани периоди, понекад са неочекиваним вртлозима из коjих jе, ипак, успевао да исплива.
Учествуjе у маршу на Рим 1922, али касниjе пада у немилост код фашистичког режима. Због антифашистичких назора 1933. одстрањен jе из торинског дневника „Стампа“ и протеран на острво Липари, и само захваљуjући приjатељству са грофом Галеацом Ћаном, прво министром за штампу и пропаганду, потом министром спољних послова у време Мусолиниjеве владавине, вратио се новинарском послу у листу „Кориjере дела сера“.
Иако jе Малапарте на политичком плану прилично тумарао, на ужареном пољу политике он има несумњиве вредности: већ почетком тридесетих година jавно jе денунцирао нацизам и Хитлерову идеологиjу. Са Мусолиниjем jе ипак био знатно блажи, прогласивши га опсенаром (вештаком у прерушавању). У Малапартеовоj политичкоj активности смењивала се подршка и неповерење у Дучеа; ипак, његов издавач Гобети сматрао га jе не само писцем „бизарног духа“ већ и „наjснажниjим пером фашизма“.
Једно од првих Малапартеових дела „Техника државног удара“, обjављено у Паризу 1931. године (у Италиjи jе изашло тек 1948), наишло jе на неодобравање и Мусолини jе забранио публикациjу. То jе био есеj коjи се ниjе никоме допао: ни тоталитарноj власти, ни либералима, ни револуционарима зато што се могао читати не као приручник за одбрану државе већ управо супротно.

Идеолошки аполид?

За време Другог светског рата, 1943, осумњичен за фашистичку шпиjунажу и ухапшен од стране савезника, по завршетку рата заведен могућношћу да приступи Комунистичкоj партиjи (коjа се реализовала тек када jе писац био на краjу свог животног пута), Малапарте jе почео да сарађуjе са комунистички ориjентисаним листом „Унита“.
Малапартеова животна авантура тешко да се може уоквирити у чисти опортунизам. Од почетка до краjа епопеjе, код Малапартеа jе присутна константна склоност ка уживању у моћи. Та стално присутна жеља jе наjвероватниjе била jедина права идеологиjа човека коjи jе презирао све идеологиjе и коjи би се, чак, могао прогласити идеолошким аполидом. Међутим, у свесрдном трчању у сусрет победницима, писац се скоро увек позиционирао на погрешноj страни, „са љубављу за изгубљене битке“, како коментарише Малапартеов биограф Сера. Међутим, током Другог светског рата, присуствуjући дантеовскоj поворци зверстава, Малапарте заузима ону праву, праведну страну.
Тако, на пример, док jе био у пратњи немачких трупа у Бесарабиjи и Украjини, Малапарте jе описивао тотални рат на дисонантан начин у односу на немачке и фашистичке ратне билтене. У његовим хроникама осећа се самилост, хуманост и хероизам руског „неприjатеља“ коjи одолева разараjућоj машини нацифашистичког рата. Оно што као новинар ниjе могао да исприча, због резова и манипулациjа режимске цензуре, послужило му jе као материjал за књижевни рад. Рат jе био идеална тема за његово перо, терен на коjем његова литерарна зрелост избиjа у први план. Тада jе изнедрио Kaputt коjи представља, са сваке тачке гледишта, преокрет у Малапартеовом стваралаштву.
Мада га jе почетак Другог светског рата затекао као воjника (капетана) на фронту, убрзо jе ратовање заменио извештавањем са европских ратишта (у складу са своjом изjавом: „Рођен сам да пишем лепе странице, а не да умрем у рату“). Као што jе увек чинио за време новинарске кариjере, Малапарте се ни за време ратног извештавања ниjе раздваjао од фотографског апарата. Са „Лаjком“, реализовао jе око 2.000 фотографиjа, почев од колониjалног рата у Етиопиjи, а током Другог светског рата, као ратни дописник дневника „Кориjере дела сера“, у Францускоj, Грчкоj, Југославиjи, Финскоj, Русиjи, и, на краjу, 1956, у Кини. Као странице сензационалног визуелног дневника, његове фотографиjе сведоче о страхотама рата у измученоj Европи, жртвама и искиданим пеjзажима испуњеним смрћу.После немачке окупациjе Малапарте се обрео у Хрватскоj где jе пратио стварање и организовање НДХ. О том периоду сведоче и потресне странице његове књиге Kaputt (обjављене 1944. у Напуљу под бомбама), у коjима описуjе сусрет са поглавником Антом Павелићем коjи jе, „нудећи“ писцу пихтиjасту и љигаву чорбу, казао: „Ово jе поклон моjих верних усташа: двадесет килограма људских очиjу.“
После Другог светског рата, његова политичка метаморфоза се наставља. Тада се приближава комунистима. Тољати (коме Малапарте признаjе да jе „комунизам био доминантан мотив у његовоj читавоj интелектуалноj активности“) га поштуjе, али партиjски интелектуалци га прогоне. Разочаран, повлачи се на Капри (у прекрасну вилу коjу jе сам проjектовао и назвао „Вила као jа“), 1946. постаjе антикомуниста (1948, уместо комуниста, на изборима подржава Демохришћанску партиjу Алчида де Гаспериjа), да би на краjу животног пута пригрлио кинески комунизам.
Ипак, упркос тада владаjућем мишљењу – Малапартеа су многи сматрали jедном врстом сноба и дендиjа коjи се, због велике жудње за популарношћу и успехом, делио између jасних политичких ставова и удвориштва и живео изнад своjих способности и образовања – писац, по своj прилици, ниjе придавао нарочиту пажњу амбивалентном ставу Италиjана у односу на његову контроверзну природу. „Зашто хоћете да ме занима шта Италиjани мисле о мени? И фашисти и антифашисти су ме мрзели. Па шта онда? Много jе значаjно што за мене показуjу велики интерес како jедни, тако и други“, изjавио jе Малапарте 1948.

Последња авантура

Краjем 1956. из Русиjе одлази за Кину да би написао jедну репортажу (о револуциjи у Мађарскоj не пише, неодређен jе и кад помиње „Стаљинове грешке“) . Кина га одушевљава. Као да не осећа дах сурове диктатуре, код кинеског народа одмах све воли. Љубазност, доброту и jедноставност у понашању. Тамо се његово здравствено стање погоршава, диjагноза jе поразна: карцином бронхиjа.
„Проклети Тосканац“ jе умро у Риму, али jе, по сопственоj жељи, сахрањен у родном, неизмерно вољеном Прату. На надгробном споменику, између осталог, пише: „Ја сам из Прата, а да нисам рођен у Прату, волео бих да нисам ни дошао на свет.“ Поред дела, иза Малапартеа jе остала величанствена вила на Каприjу, коjу jе, екстравагантан до краjа, оставио у наследство Влади Народне Републике Кине.

Корпа са остригама

„У априлу 1941, jа сам из Београда отишао у Загреб. Рат против Југославиjе се завршио пре неколико дана, Слободна држава Хрватска jе тек рођена, у Загребу jе већ владао Анте Павелић са своjим бандама усташа. Кад сам видео Анту Павелића први пут, оценио сам да jе добар, да jе основни елемент његовог карактера била људскост, jедноставна и племенита, сачињена од стидљивости и хришћанске љубави према ближњем. Његов глас jе био дубок, музикалан, веома приjатан. Причао jе на италиjанском, полако, са незнатним тосканским акцентом: причао ми jе о Фиренци, Сиjени, где jе дуги низ година био у егзилу. А jа сам мислио, слушаjући га, да jе управо таj био терориста коjи jе проузроковао убиство jугословенског краља Александра, да jе управо таj био човек коме jе на терету убиство Бартуа. Анте Павелић ме jе гледао са своjим црним и продорним очима, и покрећући своjе монструозне уши, говорио ми jе: ‚Ја ћу владати моjим народом са добротом и праведношћу‘ Неколико месеци касниjе, на краjу лета 1941, jа сам се враћао из Русиjе, уморан, болестан, после дугих месеци проведених у прашини и блату бескраjне равнице између Дњестра и Дњепра. Зауставио сам се у Букурешту да се одморим коjи дан. Напустио сам Букурешт, у Будимпешти сам се задржао само неколико сати и наставио сам за Загреб… Прошло jе подуже времена од како нисам видео Анту Павелића. Када сам ушао у његов студио, приметио сам да jе променио место намештаjа. Док смо разговарали, jа сам посматрао корпу од врбовог прућа, постављену на његовом столу, на левоj страни од Поглавника. Поклопац jе био подигнут, видело се да jе корпа била пуна морских плодова, тако су ми изгледали, рекао бих остриге, али извађене из љуштуре … ‚То су остриге из Далмациjе?’, упитао сам Поглавника. Анте Павелић jе подигао поклопац корпе и показуjући те морске плодове, ту љигаву и пихтиjасту масу острига, рекао jе, осмехуjући се, са тим своjим добрим и уморним осмехом. ‚То jе поклон моjих верних усташа: двадесет килограма људских очиjу.’ “

(Из XIII поглавља Малапартеовог Kaputta)

Пророчанство о декаденциjи Европе

„Мало интелектуалаца његове епохе су предсказали са тако великом прецизношћу и денунцирали са толико снаге пропадање Запада“, запажа Маурицио Сера. Проналазећи у Малапартеовом животу и делу „интимну кохеренциjу и модерност“, Сера га сматра пророчанским интерпретатором декаденциjе Европе насупрот нових глобалних сила (Совjетског Савеза, Америке и Кине) и масовних идеологиjа: фашизма, комунизма, трећег света. Малапарте био посматрач и сведок без предрасуда. За њега jе Европа, корумпирана и декадентна, погођена ратовима и револуциjама, била неизбежно осуђена на пропадање сопствене цивилизациjе. То jе Европа коjа се назире у његовим књигама „Kaputt“ и „Кожа“, а коjа jе описана и у недовршеном роману „Гноjна мама“: Европа, као леш коjи труне, коjа се не може спасти. „Европа ниjе ништа друго до породица убица, сводника, кукавица. Треба имати храброст да се то призна… Већ jе готова, она jе трули континент. Већ има црве, покривена jе црвима“. Управо стављаjући у центар Малапартеову тему о декаденциjи Европе, Сера jе подвукао оригиналност пишчевог дела, оценивши да jе он био „велики писац и човек, упркос свему, супериорниjи од своjе репутациjе“.

За „Печат“ из Фиренце Снежана Симић

Извор: ПЕЧАТ