Кукурузи су алиби

„Ту ћемо откинути неколико клипова и свезати их у салвету, направити цуло. Од тада имамо изговор да смо ишли обилазити курузе. Даље преко ливаде Грабара, па покрај Шимуновића куће“, каже ми мама. Јасновачка дворишта и куће су углавном празни. Неки Срби су отјерани у Србију па су ту насељене усташке породице. Већи дио је у октобру 1942. године поубијан и поклан, а остатак отјеран у логоре Јасеновац и Сисак, одакле се готово нитко није вратио. Усташке породице су послије октобарског масакра Срба и повратка партизана побјегле у Грубишно Поље или Вировитицу. Једино је двориште Стојана Микелића уређено, види се и неколико кокоши. Има лијепо сложено ђубре, а у каналићу од ђубрета има ђубренце. То говори да нешто има и у штали. Пролазимо брзо и без коментара. Нитко нас није видио. Кад смо изашли из села и прешли преко поменутог пута, сјели смо на узвишену страну стазе да поједемо ону милошту из цула. Било је пар лијепих комадића печене прасетине и двије повелике шните круха. Кад смо појели, мама свеже салвету око паса па преко ње спусти блузу и рече: „Ајмо“. Кад смо старим путем и кроз високу траву изашли из шуме, наше кретање је било заштићено од могућих погледа и конфигурацијом земљишта и покривеношћу кукурузима, живицама и дугачким Шеловића шибом. Лакнуло нам је кад смо коначно у својим кукурузима откинули шест клипова. Имали смо алиби. Сад смо били сигурнији. Да нас било тко сретне, имамо несумњив изговор. Ако хоће, нека иду и видјети гдје су убрани. Дубоким путом силазимо у ливаду, видимо краве доље десно, на Амиџића ливадама. Дјеца трчкарају, изгледа да се крмачају, па их ништа друго не занима. Уосталом, и да нас виде, далеко су да би могли започети било какав разговор. Дотад заклоњена кравама, одједном се помоли Евка, старија жена која туда пролази предвечер и нешто касније ујутро. Она има у Орашини, зараслој ували са извором воде који прави каналић у коме има воде цијеле године, комад земље који годинама обрађује. Она уређује тај извор и по повратку кући увијек понесе воде у некој металној, шареној посуди – штуци. Ми дјеца често би трчали према њој и тражили да нам даде пити воде. Било нам је задовољство дудати воду из те посуде која је имала један бочни продужетак, какав имају чајници. Некад би јој попили готово сву воду, а она је само чекала да јој вратимо посуду. Никад нас није пожуривала да пијемо брже нити нам је говорила да пијемо мање. Тада нисмо мислили на то да она, сиротица, нема бунара код своје кућице-колибе. Њезина кућица-слободица, у којој је сама становала, била је прва кад се долази од шуме. Иза ње је била нешто боља кућица од њене у којој су становали Словенци Клајдрманови, једна бака и њени, већ постарији кћерка и син. Даље су биле колибе Цигана, а онда се око пола километра протезао празан простор до првих кућа Сталовице. Нормално смо преходали ливаду у чијем каналу није било воде због суше. Пењемо се уз Грабар. Ту се наставља наша земља, преко ливаде све од крчевине. Наше је са десне стране, ђедово са лијеве, затим Јањића парцела, па је онда, са обје стране пољског пута којим идемо, до краја наше. Пут изводи на Бартлов сокак, а Бартл је међаш са цинтором цркве Светог Ђурђа. Скрећемо лијево, стазом која иде међом између Амиџића и Врањешове мекоте па завршава на путу Сталовица–Грубишно, код куће Шимуновића. Пређемо тај пут и долазимо под ђедову мекоту. Ту је запуштени пут који иде према ђедовом и Шеловића винограду. Са лијеве стране је мала, лијепо окречена кућа тете Славе у којој са њом живи њезин син Здравко Ференчаба, усташа, и ванбрачни јој муж Перо Попара. Перо је шеф машинхауза у паромлину и возач власника паромлина Новака. Перо је увијек лијепо обучен, има и кравату. Слава му сваки дан носи ручак стазом испод Шимуновића куће, па преко Бартловог сокака иза наше цркве, одакле избије на крижање код предстојниковог стана. Онда настави низ пут тротоаром до паромлина. У једном правцу то је тура пјешачења од око три километра. Тако је било прије рата, тако је све до данас. Перу, рођеног брата Милана Попаре, усташе нису дирале. Милан је, како знамо, у партизанима, а њихови родитељи су једне љетне ноћи 1942. године отишли за Миланом. Нажалост, у октобру исте године усташе су их негдје у шуми заробиле и били су убијени. Миланова жена Пава из Велике Ператовице, рођена Кундак, отјерана је са једногодишњим сином Савом у логор Сисак. Ту су јој, као и осталим нашим женама, одузели дијете. Пава се, на наговор осталих жена у логору, представила тако што је рекла да јој је муж отјеран у Копривницу 1941. године. На тај начин је изашла са њима из логора на Св. Петку 1942. године. Синчића Саву никад нису пронашли… У тузи су и Милан и Пава живјели са двије могућности – или је хрватски јаничар или је негдје у „милосрђу“ католичке цркве и хрватске „хуманости“ усмрћен као и четрдесетак хиљада остале српске дјеце Славоније, Баније, Кордуна, Лике, Срема и највећи број из Поткозарја и Козаре.

Коначно улазимо међу ђедов и Шеловића виноград. Пријеђемо Басташића пут и ето нас у нашем винограду. Сунце је већ нестало са видика. Жедни смо па беремо још зелено грожђе, а мама ми рече да пробам да ли је слађе оно роза, које расте при крају реда којим сам ја ишао. Нешто је слађе и има угодан, мирисав окус. „Ајд’ пробај“, кажем јој. То нам је био први разговор од јасновачких ливада. „Ено Луце под њи’овим орајом. Боље да мало сачекамо, мислим да нас није видјела“, рече мама. Разумијем ситуацију, а кроз главу ми прође – како се сад склања, а, по Луцином, од јучер су сестре! Ипак, шутим и даље једем розу шњозу, како јој је тепао покојни тата. Нисмо дуго чекали, а Луце нестаде са видика. Сад долазимо у врт. Мама ми шутећи даде оно цулце са кукурузима, а она убра у крило неколико лијепих парадајза и паприка. „Не знам“, вели она, „како је Јованка завршила ручак, па нек’ се нађе. А може и за доручак“. Идемо кроз млади шљивик. То је отац посадио непосредно пред рат. Кад би се ту нашао, говорио је, гледајући у младе шљиве: „Ал’ ћу се напити лијепе ракије кад почну родити“. Нажалост, није то дочекао. Моје се лоше мисли настављају – туда смо Јованка и ја оног црног дана на крају септембра 1942. године бјежали испред усташа који су ишли убијајући уз пут. Други нас пресретоше у башти. Успјели смо побјећи у двориште гдје нас је спасио Маријан. Мама отвара љесу, тај црни детаљ истог дана, а онда се огласи стари Јеребич из Брзинове куће. Пошао је да чупа сламу за простирку кравама. Одговоримо му: „Добар дан комшија“, и продужисмо у кућу. Мислимо да нас из ђедовог дворишта није нитко видио. Можда и јест, али то ћемо сазнати сутра – мама од „сестре“ Луце, а ја од „вољеног“ пријатеља Звонка код крава. За столом у кухињи сједе Јованка и Тина. Обје скочише са столица кад су нас угледале. Пољубише ме, плачу од радости, а ни мени није свеједно, бришем сузе и шутим. Драго ми је што их видим, а некако ме срам што сам се вратио. „Ај’ ти сјед’ на своје мјесто па да ручате. Направила сам све како си рекла“, обрати се Јованка мами. „А, да, ја сад идем, па ћу рећи мами да си дошао“, каже Тина. „Ма, Тино, сједи или како ’оћеш, али и куми Милки реци да сам дош’о око подне из Орловца, а да смо касније ишли обићи кукурузе“, кажем јој. „Ма, рећи ћу ја њој, ал’ знате да ће она одма’ доћ’ ’вамо“, каже Тина. „Добро, добро, како ’оћеш“, заврши мама причу. Сипам кокошију чорбу са пуно резанаца, а ту је, видим, још кокошетина и парадајз сос. „Како је било и како су они тамо“, пита Јованка. „Ма, шут’ о томе, него реци нам је ли и’ко долазио и питао гдје смо“, пресијече је мама. „Долазила је само тета Анка. Баш си ти била отишла. Дошла по степку за путар коју им нисмо вратили. Накупила је скорупа па вели да јој треба. Мало је посједила, пита ђе си ти, а ја велим да си отишла куми Драгани у Сталовицу и да си причала да ћеш ић’ по Милана у Орловац. Као, ја сам била код Тине па не знам ’еси л’ одма’ продужила за Орловац. Она је сјела па прича шта је чула од Маре Голштајнове. Вели да ју је скрен’о Мато Фрицов. То јој је брат. Причао јој је, каже, о Маркоти. Мато има доље некаквога домобранског официра, сина његовог пријатеља. С њим се нашао у биртији. Почели су причу о Такачу и Вимеру, а каже да су домобрани Маркоту затворили у заход и то наглавце у ону рупу гдје се сједи. Каже да се дерао и запомаг’о к’о вол, а онда су га сутрадан свезаног отјерали у Бјеловар на суд. Вели да горе причају како је Маркотинка два дана јаукала по дворишту и башчи и проклињала мужа због тога што је урадио. Каже да је викала: ’Не идем више никуда, ни у ’жицу’ спавати. Нека ме убију партизани, нека ме убије ’ко год хоће’. Прича јој Мара да су јој долазиле и Луца и Шима, и да су плакале. Вели да се Славко избезумио кад је чуо шта су му са оцем урадили у домобранској команди, а он не може ништа учинити“, испричала нам је Јованка.

Јованка је кравама давала јести. Идем и ја мало у шталу да их видим и додам нарамак отаве прије напајања. Кад сам се враћао из штале, видим Луцу како купи ораје под оним коштунцом. Будући да сам имао све информације, одлучим да јој се, сироти, јавим. „Добар дан тета Луце“, гласно кажем. Она се трже. „Е, да си здраво Милане. Ка’ си доша’“, упита она и прилази плоту са орајима у крилу, у фертуну. „Дош’о сам данас“, одговорим. „Е, баш ми је драго шта си доша’. Са’ ће и Звонку бити липше“, радосно каже. „А гдје је Звонко“, питам је. „Негди је отиша’ у варош. Послала га Шима да купи неке ствари њој и дитету“. „А како је мали дечко“, упитам ја. „Добар је, добар. Здрав и лип је“, одговара она сва сретна. „Ево, узми орас. Липи су“, каже. „Ма нећу. Ти су јако тврди“, одговорим јој и кажем да идем напајати краве. Испричам мами да сам рекао да сам дошао са мамом и ништа више. Мама изађе до бунара па је поздрави. Она одмах поче са радошћу што сам се вратио. Каже да се не плашим никога, да ће Звонко бити весео… Мама извуче канту воде и пође у шталу по канту, али Луца опет приђе плоту и маму зовну руком. Кад су се приближиле, Луца поче: „Сестро моја, теби могу рећи. Коме ћу другом? Зло нам је, сестро, у кући. Славко је излудија, ћуја је да су му домобрани свашта радили са оцен и да су га свезана гонили у Беловар. Тили су и он и Мирослав да иђу у Беловар за њин, али им не дадоше. Ако крену, да ће и њија затворит’ и пушке им вазети. Рекли су, ћер’це моја, и да ће Мирослава некамо премистит, а Славка не могу јер је он прави усташа. О, Боже, нека њега оставе, он ће нас све чувати јер је и његово дите ође. А шта ће? Отац му је. Славко није крив за зло што је Мирко учинија тим људима. Он нека за своје одговара прид судон, шта се ту може, речен ја Славку“. „Ма, да, није Славко крив“, додаде мама, а Луца настави: „И знаш, сестро моја, мати му излуди. Онога отераше, Мирослава ће некуд премистит, остаде она и ћера саме. Славко, како се оженија, оде тамо само понекад. Стално је овди, а спава у ’жици’. Љут је на матер што више неће да иђе спавати у ’жицу’, а не да ни ћери. Само гласно кука и плаче по дворишту. Нити једе, нити шта ради. Каже да би ишла натраг у Ерцеговину. ’А ди ће сама, коме’, говори Славко. Сигурно проклиње дан кад је амо дошла. Као и ја, моја сестро, кад сан остала без мога Мирка“. „А шта ћеш, моја Луце? Једино се тјеши да ниси сама. Пуно је жена тако остало. Тако сам и ја прошла. Ја сам, уз мужа, и сина изгубила. Твоја су бар дјеца на броју“, тад и мами потекоше сузе. Сједим на шталском прагу и чујем тај разговор. Ето, сад су им и сузе донекле једнаке. „Јес’ ти напојио“, упита мама. „Ма, нисам. Ај’ ти вуци воду, а ја ћу носит’“, кажем. Тако се прекинуо овај, сестрински назван, разговор. Таман смо краве напојили, кад ето куме Милке. „Ма, добро да си дош’о. Сад нас има више. ’Есте чул’ све о Маркоти? Јебла их мат’, сам’ нек’ се гњаворе међ’ собом. Прије ће их враг однијети“, каже кума. „Ма, да. Ето, испричала ми Јованка то што је Мато Фрицов рек’о Мари“, одговара мама. „Ал’ има још новости. Наиш’о Петар Анић, онај што му увијек ува цуре од гноја“, каже кума. „Ма, знам Ан’ће. Бил’ су ми комшије док се нисам удала“, додаје мама, а кума одмах наставља: „Стао код Стеве Прицног и прича како је онај усташа Рончевић, невјенчани зет Ђуре Новаљ’ћа, поразбијо и разбац’о све по Ихарушовој кући. Вели да су Марко Ихаруш и његов млађи брат отишли у партизане, да је Марко био домобран и да је однио и парабелу. Каже да му је Штеф’ца Јозингов прич’о да је на њега и усташе Дукариће са врх’ села пуцао Никола Копчиновић из доњег краја. Он је исто Хрват. Ето, видиш што сам ти рекла – све гадније се забављају измеђ’ себе“. Мама јој исприча шта је разговарала са Луцом. Она то све са задовољством саслуша и пошто јој упути неколико својих типичних псовки, рече да она са њом углавном не разговара јер их дијели зид једне и друге штале, а доље ниже штагаљ. Сви ови разговори су мени давали неко охрабрење и били су угодни. Али, ипак сам ја њима на дохвату, а немоћан сам. Јесте то охрабрење – видим помало да је Гојко у праву кад говори да се они дијеле, свађају, боје се више они нас него ми њих. Више се они боје партизана, него партизани њих, међутим, ја нисам у партизанима, ја сам на располагању. Нисам ја оно што сам замишљао на Полуму – „стани, не прилази, убијам“! Ту сам у кући. Они дођу, опколе кућу, разбију врата и мене без проблема ухвате за косу! Ето мени користи од њиховог страха. Опет ја ноћас, послије свих лијепих прича и истина, идем спавати са стрепњом и злослутњом хоћу ли дочекати зору. Не знам да ли сам сретнији или жалоснији кад се сјетим оних трију преспаваних ноћи на Полуму. Већ је лијепо замрачило кад је кума Милка напустила овај информативни састанак.

< Повратак у пакао                                                  Садржа                                Напад на Дарувар и вијести о Лудбрегу >