Крваво кордунашко јутро

Кордун је то децембарско јутро дочекао прекривен снегом, који је те године, по причи његових мештана, нападао као ретко до тада. Белину брда и долина прекидале су само збијене дрвене кућице, раштркане по разним засеоцима кордунашких села.

Доручак на столу у једној од тих завејаних дрвених кућа је остао да се хлади. Мајка, у наручју носећи мало дете и за руку држећи петогодишњег сина, потражила је спас дубоко у шуми, бежећи од звери у црним оделима и са потковицама на челима, којa су се тог прохладног јутра пробијала кроз завејане сеоске путељке, крвожедно тражећи плен. Знала је да те потковице нису потковице које доносе срећу, већ напротив.

Остатак породице то није схватио, или није желео да схвати, надајући се да ће пронаћи макар мрвицу људскости у њима, нељудима.

То се није догодило.

И док је склупчана дубоко у шуми покушавала да угреје мог деду и његовог млађег брата, звери у црним оделима су спалиле читаво село, све те мале, идиличне и скромне куће су гореле у пламену, док су мештани похватани, завезани, и тако понижени одведени, под строгим надзором, у оближњу шуму Брезје. Тамо су, предвођени Јуре Тополњаком, убијали чекићима, клали ножевима и бацали по јамама. Захваљујући мајчинском инстинкту, деда је преживео усташке покоље, и остао један од ретких из породице који је о истим могао да сведочи.

О ужасима које су усташе починиле сведочи и Томо Микулић, звани Гајдаш, учесник рата. У својим сећањима записује: „Усташка офанзива на села Пркос, Дуго Село и Сјеничак у којој је судјеловао и сам Анте Павелић. Тада је почела хајка на голоруки народ, жене, дјецу и старце. Повампирени и разуларени усташки злочинци убијали су и клали све што су ухватили у своје руке, набијали дјецу на колце.

У једну кућу у Дугом Селу, коју су претходно обложили кукурузовином, натјерали су народ, запалили је и сав народ у њој је изгорио. Павелић је дошао да види како су усташки крвници извршили овај злочин, да их похвали. Усташе су спалиле све зграде тако да је можда ту и тамо на цијелом подручју Кордуна остала по која кућа. Људи су бежали по шумама са дјецом и старцима, без хране и одјеће, само да би спасили голи живот.“

У шуми Брезје, тог прохладног 21. децембра 1941. године, животе је изгубило 83 члана моје породице. Међу њима и Милка Арбутина која је имала само 7 месеци, Маца са тек напуњених годину дана, Милан са своје 2 године, Петар са 3, Ђуро са 4… Деца, жене, старци, сви су поклани који су се нашли на путу усташке хорде. Анђелије, Анице, Анке, Евице, Љубице, Јеке, Кате, Маце, Марије, Милке, Соке, Софије, Стане, Станице.. Арбутине…

Док су мушке главе ратовале и биле далеко од својих кућа, звери су палиле њихове куће, убијале њихове породице, силовале њихове жене и клале њихову децу.

Арбутине, Драгосављевићи, Гвоићи, Марковине, Минићи, Пришуте, Радановићи, Радојчевићи, Радовићи, Ромчевићи, Тепшићи, Вујчићи…

Крвави трагови које су звери оставиле у снегу пре 75 година још увек оцртавају неке непремостиве границе. Између њих и мене.

И дан данас. И убудуће.

Преклани вратови, ишчупана срца, извађење очи, силоване жене и деца набијена на колац су слике које се не могу тако лако заборавити. Често ми долазе у снове и прогоне ме. Лобања са истом оном потковицом такође. Прогоне ме и опомињу да их не смем заборавити када су их сви већ заборавили. Када више нико о њима не прича.

Када их више нико не помиње.

Аутор: Бојан Арбутина (2017.)