Krvavi svetosavski barjaci na ulicama Beograda

Pre tačno 87 godina, tokom održavanja litije koju su vlasti zabranile, u Beogradu je došlo do velikog sukoba vernika i sveštenstva sa policijom – bila je to kulminacija „konkordatske krize”, odnosno suprotstavljanja nameri da se Rimokatoličkoj crkvi u Jugoslaviji daju privilegije kakve nije uživala nijedna verska zajednica

Kako je uprava grada sa više strana dobila obaveštenja da izvesni neodgovorni elementi nameravaju da iskoriste ovu priliku i da izazovu nerede štetne za javni poredak i državne interese, to je gospodin upravnik grada svojom naredbom od 18. jula 1937. zabranio ovu povorku. Iz istog razloga zabranjeni su na teritoriji uprave grada Beograda svi skupovi i povorke do 1. avgusta.” Ova informacija, koju je „Politika” objavila pre tačno osamdeset i sedam godina – 19. jula 1937, kao da je nagovestila da će se toga dana dogoditi nešto dramatično.

Tako je i bilo: buknuo je u našoj istoriji najveći sukob vernika i sveštenstva sa vlašću.

Povod za sukob na ulicama Beograda, nazvan kasnije „krvava litija”, zbog velikog broja povređenih na obe strane, bila je namera vlasti Kraljevine Jugoslavije da sklopi konkordat (međunarodni ugovor koji Vatikan sklapa sa drugim državama radi regulisanja položaja Katoličke crkve), čemu se SPC odlučno protivila.

Ubrzo po stvaranju Kraljevine SHS vlasti su pokrenule razgovor sa Vatikanom (koji na novu državu nije baš gledao blagonaklono) o sklapanju konkordata. U razgovorima, vođenim uz saglasnost kralja Aleksandra, učestvovali su Nikola Pašić (zaslužan što je Kraljevina Srbija 1914. sa Vatikanom sklopila konkordat) i drugi istaknuti političari toga vremena. Posle višegodišnjeg pregovaranja i odlaganja tekst konkordata je konačno usaglašen 1933, da bi dve godine kasnije (i godinu dana posle ubistva kralja Aleksandra) u Rimu bio i potpisan. Konkordat su 25. jula 1937. parafirali Ljudevit Auer, ministar pravde Kraljevine Jugoslavije, i kardinal Pačeli (potonji papa Pije Dvanaesti) i on je trebalo da definiše položaj Katoličke crkve i njenih vernika u Jugoslaviji. Odredbe su uglavnom bile sastavljene po željama Vatikana, dok su primedbe naše vlade manje uzete u obzir.

„Konkordat je imao 38 članova i njime su Rimokatoličkoj crkvi data velika prava u oblasti obrazovanja, socijalnih i humanističkih delatnosti. Sporni članovi bili su vezani za pitanja misije, delovanja verskih redova, katoličkih udruženja, političkog delovanja sveštenstva, rad semeništa i versku nastavu, mešovite brakove… Neke od predviđenih privilegija nisu bile date drugim veroispovestima”, ističe dr Radmila Radić, naučni savetnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

Mada je tek bio izabran za predsednika vlade i nije učestvovao u pregovorima o izradi konkordata, Milan Stojadinović je bio odlučan u nameri da se taj dokument usvoji. Smatrao je da će se time približiti Italiji i popraviti odnos sa Vatikanom, odnosno da će ostvariti pozitivan uticaj na katoličko (pre svega hrvatsko) stanovništvo u Kraljevini. SPC, na čijem se čelu nalazio patrijarh Varnava, bila je apsolutno protiv, jer je smatrala da će konkordatom Katolička crkva biti privilegovana i postati „država u državi”, čime bi bilo omogućeno širenje katolicizma na istočne delove Jugoslavije.

Sabor SPC je sa vanrednog zasedanja u novembru 1936. vladi uputio memorandum protiv konkordata, a početkom 1937. i oštru poslanicu, koju su vlasti odbile da objave. Patrijarh Varnava se uskoro razboleo, a njegovo zdravlje se leta 1937. veoma pogoršalo, pa se u narodu proneo glas da je otrovan.

Za 19. jul bila je zakazana sednica Narodne skupštine na kojoj je konkordat trebalo da bude usvojen. Istog dana u Sabornoj crkvi trebalo je da se održi moleban za patrijarhovo zdravlje, a u njegovom nastavku litija centralnim gradskim ulicama, do Crkve Svetog Save na Vračaru. Bojeći se nereda, vlasti su litiju zabranile, ali je ona posle službe u Sabornoj crkvi ipak krenula. Već na početku Knez Mihailove ulice povorku sveštenstva i građana dočekali su žandari. Usledio je sukob u kojem je bilo mnogo povređenih, a među njima i šabački episkop Simeon.

„Nastala je opšta tuča, letele su kamilavke, cepane odežde, čak je iscepana i izgužvana i svetosavska zastava. Da bi se odbranili od kundačenja i batinanja sveštenici su upotrebili ripide i počeli njima udarati žandarmeriju”, zapisano je u jednoj od službenih beležaka.

Vest o sukobu brzo se prenela po gradu i celoj zemlji, mada o tome sutradan nije bilo vesti ni u jednim dnevnim novinama.

Raspoloženje sa ulice u velikoj meri se prenelo i u skupštinu, ali vlasti nisu odustajale, pa je posle duže rasprave 23. jula, sa 161 glasom za i 129 protiv konkordat usvojen. Iste večeri preminuo je patrijarh Varnava Rosić (tvrdnje da je zaista bio otrovan do danas nisu potvrđene, ali ni demantovane). Njegova smrt je sukob između državnog i crkvenog vrha dovela do usijanja. SPC je objavila da se nalazi „u stanju gonjenja“, najavila ekskomunikaciju svih poslanika i članova vlade koji su glasali za konkordat, a svim ministrima, osim ministru vojnom, bilo je zabranjeno da prisustvuju patrijarhovoj sahrani, koja je održana 3. avgusta.

Usvajanju konkordata suprotstavile su se i mnoge javne ličnosti, kao i opozicione Narodna radikalna, Demokratska i Zemljoradnička stranka, pa su se demonstracije prenele i na Užice, Kragujevac, Mladenovac, Šabac, Rumu, Bijeljinu, Sarajevo…

Suočen sa sve većom opozicijom, premijer Stojadinović je rešio da popusti, tim pre što na usvajanju ovog dokumenta ni Italija nije više insistirala. Čitava stvar s vremenom je stavljena „po strani“, što je dovelo i do smirivanja tenzija između vlasti i SPC.

Ali, to nije značilo da kriza nije ostavila ozbiljne posledice. Mada se  u pregovorima oko konkordata Rimokatolička crkva u Jugoslaviji nije mnogo angažovala, žestoko je osudila demonstracije i neusvajanje konkordata. Tako je kardinal Alojzije Stepinac rekao da je na delu „nezapamćeno huškanje protiv Katoličke crkve”. Slične poruke poslate su i sa biskupske konferencije, a papa Pije Dvanaesti je izjavio: „Doći će dan kada neće biti malen broj duša koje će zažaliti što nisu širokogrudo i aktivno primile takvo veliko dobro kao što je ono koje je zastupnik Isusa Hrista nudio njihovoj zemlji, i to ne samo radi crkvenog i verskog mira nacije no i radi njenog socijalnog i političkog dobra.” Zato većina naših istoričara smatra da je sukob oko konkordata bio prolog potonjih tragičnih događaja.

„Odustajanje od konkordata dodatno je produbilo neprijateljstvo prema SPC i Srbima u Rimokatoličkoj crkvi, ali i Vatikanu. To će posebno doći do izražaja tokom Drugog svetskog rata, na prostoru NDH“, zaključuje istoričarka Radmila Radić.

Autor: Jovan Gajić

(Politika)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Na današnji dan: Krvava Litija

Obezglavljeno dostojanstvo