Крвави октобар остао без казне

Наjмање 10.000 стрељаних талаца у Србиjи у jесен 1941. Често су били предмет манипулациjа. И Немци, али и комунистичке власти, плашили су се да стратишта не постану места ходочашћа

Крстови са хумки повађени су око 1950. године

Многи историчари и политиколози сматраjу да jе овакво образложење мањкаво и неправедно према наjмање 10.000 стрељаних талаца само у Србиjи током крвавог октобра 1941. године.

ОСВЕТА АУСТРОУГАРСКИХ ВОЈНИКА

– Ваш jе задатак да прокрстарите земљом у коjоj се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србиjу има се створити застрашуjући пример коjи мора погодити целокупно становништво – наредио jе генерал Франц Беме уочи крвавог октобра 1941. године.

– Таj октобар био jе апокалиптичан за све Србе, а овако штуро дефинисан Дан сећања показуjе како нам jе слабо сећање. Кад jе реч о Србиjи, како jе могуће изоставити масовне злочине над цивилима у Краљеву, Јадру, Мачви, где су побиjене хиљаде талаца? Да не говоримо о селима коjа jе Вермахт систематски уништио да би испунио квоту за одмазду – каже историчар др Срђан Цветковић, из Института за савремену историjу.

Однос друштва према жртвама Крвавог октобра илуструjе чињеница да се спомен-парк у Крагуjевцу финансира из локалног буџета.

– Управник спомен-подручjа Бухенвалд био jе више пута овде и увек нас jе питао зашто нисмо под управом државе већ града. Он сматра да Крагуjевац има много већи значаj од локалног – каже историчар Ненад Ђорђевић, кустос у Спомен-парку „Крагуjевачки октобар“.

Жртве Хитлерове одмазде страдале су и у Хладном рату. Наиме, у „Талачком процесу“ у америчком суду у Нирнбергу суђено jе дванаесторици немачких генерала за „масовна убиства цивила у Грчкоj, Албаниjи и Југославиjи“. Титова Југославиjа тада се налазила на совjетскоj страни гвоздене завесе. Судиjе су закључиле да су „партизани незаконите формациjе, нису морали да се третираjу као ратни заробљеници“, па jе после заробљавања њихова егзекуциjа била легитимна!? Суд jе закључио да „под одређеним околностима, чак и узимање талаца, одмазде и убиства могу представљати дозвољену линиjу акциjе против герилских напада“.

Генерал Франц Беме, командант гушења устанка у Србиjи 1941, убио се пре пресуде. Остали генерали одговорни за смакнуће 70.000 српских талаца током Другог светског рата осуђени су временски. Пресуде су изречене 1948. а сви су на слободу изашли већ
1953. године.

Још гори ударац правди од овакве пресуде jе заборав у Србиjи. Управо то се десило с првим у низу масовних злочина Вермахта.

СТАРО САЈМИШТЕ

– Манипулација српским жртвама jе процес дугог траjања, започет jош после Првог светског рата, од када Немачка покушава да окриви Србе као изазиваче светског сукоба, каже др Драган Петровић, виши научни саветник на Институту за међународну политику и привреду.- Поjедине НВО минимизираjу српске жртве покушаваjући да импутираjу Србима да су, ако не директни кривци, онда свакако пасивни саучесници ликвидациjе 6.000-7.000 Јевреjа међу око 18.000 жртава логора Старо саjмиште. Чињенице, пак, указуjу да jе реч о логору коjи се налазио на териториjи Независне државе Хрватске. Наjброjниjе жртве тог логора, чиjи су организатори и сви чувари етнички Немци, ако их већ посматрамо по етничком принципу, опет су Срби – истиче др Петровић.

– У Драгинцу jе средином октобра 1941. стрељано 2.950 грађана, а jош много их jе побиjено у околним селима. После стрељања више од 6.000 људи команда 342. дивизиjе известила jе вишу команду да jоj за квоту „100 Срба за jедног убиjеног Немца“ недостаjе jош 3.389 лица за стрељање, али више нема кога да стреља! У Јадру приликом стрељања нису одваjани мушкарци од жена и деце. Међу убиjенима су и 24 моjа рођака из села Цикоте код Драгинца, а моj отац jе случаjно избегао смрт – наводи историчар мр Драган Крсмановић, бивши начелник Воjног архива.

Изасланик немачког Министарства иностраних послова послао jе у Берлин извештаj о 20.000 стрељаних цивила у Србиjи до 3. децембра. Због губитака од 160 мртвих и 370 рањених у сукобима с устаницима, окупационе власти наставиле су да стрељаjу и касниjе до прописане
квоте од 39.900 талаца. До 1944. Вермахт jе у Србиjи побио 70.000 цивила у казненим експедициjама и одмаздама. Хитлер jе лично одредио пропорциjу одмазде, да се за jедног убиjеног немачког воjника или фолксдоjчера стреља 100 српских талаца – цивила, а за рањеног 50. Ова формула ниjе се примењивала ни на jедном другом окупираном подручjу.

– Хитлер jе задржао према Србима исти став коjи су имали Аустриjанци 1914. Као Аустриjанац држао се стриктно тога, наређуjући строге мере према Србима. Створено jе схватање да би наjбоље било када би Србиjа нестала с географске карте. Срби као вечити узрочници немира морали су што jе могуће више да буду стешњени и притиснути – рекао jе на саслушању 1947. Франц Ноjхаузен, Хитлеров генерални опуномоћеник за привреду.

Ради гушења устанка у Србиjи Хитлер jе у септембру 1941. упутио 30.000 елитних воjника. За команданта jе одредио пешадиjског генерала Франца Бемеа, коjи jе, као и остатак његовог штаба, 1914. учествовао у нападу на Србиjу. Он у извештаjу од 15. септембра пише команди: „Руководство jе у рукама српских официра. Воjника и командног кадра има довољно. До сада се живело у заблуди да се ради о комунистичком покрету“. Беме наређуjе систематски терор цивила и 24. септембра за дан jе ухапшено 4.000 житеља Шапца од 14 до 70 година. У следећих 15 дана воjници Вермахта убили су 88 устаника, стрељали 1.267 талаца, ухапсили 17.420 особа.

Следећи масакр одиграо се од 15. до 20 октобра у Краљеву, а немачка команда саопштава да jе стрељала 1.735 људи. Доданас су историчари Музеjа у Краљеву открили идентитет 2.190 стрељаних, али и немачку наредбу коjа забрањуjе достоjно обележавање стратишта.

– Приликом закопавања стрељаних треба пазити да се тамо не ствараjу српска светилишта (ходочашћа). Стављање крстова на гробове, украшавање истих итд. треба спречити. Зато треба сахрањивање вршити намерно на усамљеним местима – наредио jе генерал Беме.

РАНКОВИЋ И ЖРТВЕ

Највећа манипулациjа жртвама у Краљеву jе увођење броjке од 6.000 стрељаних, каже Драган Драшковић.  – После хапшења Драже Михаиловића, из свих градова и места слани су телеграми подршке Александру Ранковићу и Озни. Овдашњи функционери Синдиката железничара шаљу „у име 6.000 стрељаних другова“ поруку: „Железничари из Краљева чиjих jе другова на хиљаде побиjено: злочини су вршени по наређењу Драже, а у име краља Петра“. После Ранковић користи ову тврдњу у говорима. Овакве идеолошке манипулациjе понизиле су не само жртве, већ цео српски народ – каже Драшковић.

Први организовани излазак на гробље стрељаних био jе октобра месеца 1942, када су маjке и супруге, по дозволи тадашњег команданта места, немачког капетана Димела, организовале први помен.

– На помену, поред маjки и супруга стрељаних, учествовало jе и неколико свештеника. У годинама после ослобођења сваког 14. октобра
одржаваjу се организовани помени, али убрзо су удаљени свештеници. Око 1950. централни део спомен-гробља jе „уређен“ тако што су посађене тополе, пошто су претходно повађени крстови са хумки. И нове власти су се плашиле стварања српског места ходочашћа – каже историчар Драган Драшковић, директор Музеjа у Краљеву.

Суштинска измена у обележавању трагедиjе у Краљеву одиграла се 1965, када се уместо традиционалних црних плаката коjи наjављуjу помен поjављуjу шарена обавештења коjа промовишу „Октобарске свечаности“.

– Тако су жртве стављене у потпуно други контекст, протеривањем традициjе и народних обичаjа са краљевачког стратишта. Стварана jе и профилисана нова манифестациjа – каже Драшковић.

Иста ствар десила се у Крагуjевцу и околини, где су за ноћ уклоњени крстови са стратишта на коjима jе од 19. до 21. октобра стрељано 2.792 особе, међу коjима и велики броj ђака. У извештаjу државне комисиjе ФНРЈ суду у Нирнбергу 1947. наведено jе 2.300 стрељаних.

– Ниjе било згодно истицати да су жртве били српски таоци. После рата се водила политика изjедначавања жртава ради стварања неких нових jугословенских основа. Као што су jаме у Херцеговини забетониране, тако су и српски таоци стрељани у одмаздама представљани као жртве у идеолошком смислу иако нису били ни четници ни партизани – наводи историчар Ненад Ђорђевић, кустос у Спомен-парку „Крагуjевачки октобар“.

Борис Субашић

Извор: НОВОСТИ