Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Крвава српска свадба у Сарајеву

Датум објаве: недеља, 26 фебруара, 2017
Величина слова: A- A+

Против убице српског свата, Рамиза Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је убијен 2008. у Сарајеву. Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Припремио: Огњен БЕГОВИЋ

– Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Мировић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни, спалиле српску заставу.

Против Николиног убице, Рамиза Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.

Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних “Зелених беретки” Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића “за заслуге” је добио на поклон пиштољ са посветом.

Један од српских сватова Ацо Јованчић рекао је раније Срни да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку.

Међутим, већ тада су међу комшијама Бошњацима примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре. Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.

Тога “црног” 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак је био организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.

Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље, код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.

Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, сватовима је пришао бијели “голф” у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима је био и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.

Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.

Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.

Протојереј стафрофор Српске православне цркве Војислав Чаркић који је годинама “службовао” у Сарајеву рекао је више пута да “све док се 1. марта 1992. године није десило убиство српског свата Николе Гардовића на Башчаршији, Срби у Сарајеву, али ни у цијелој тадашњој БиХ, нису ни помишљали на политичко или неко друго организовање с циљем заштите личне безбједности”.

“За мене, то је био први знак рата у БиХ, за који су, како се то веома брзо показало, друга два народа у БиХ већ била спремна и политички организована, а да Срби у то вријеме нису помишљали ништа слично”, рекао је раније Срни прота Војо, који је инсистирао да га и Срна, као и његови парохијани, једноставно ословљава са “поп Жућо”.

Поп Жућо истиче да су након “крваве српске свадбе у Сарајеву” кренуле једнонационалне барикаде у Сарајеву, “режање” једних на друге, те да је јасно било да ће рат у БиХ бити неизбјежан.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Државно убиство српског свата на Башчаршији | Јадовно 1941.

„КРВАВА“ СРПСКА СВАДБА У САРАЈЕВУ – УВОД У РАТ …

1. марта 1992. исламски екстремисти убили српског свата




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top