KRVAVA MISA

Zamislite sledeće:
U najvećoj berlinskoj katedrali drži se misa za Hitlera dok ispred protestvuje šačica Nemaca držeći transparente na kojima opominju da je to čovek koji je u gasnim komorama pobio milion i po Jevreja. Ulice u gradićima u delovima Švajcarske gde se priča nemački nose imena Geringa, Gebelsa, Jozefa Mengela, Hajdriha i ostalih nacističkih masovnih ubica. Fudbaleri nemačke reprezentacije na utakmicama navijače pozdravljaju nacističkim pozdravom a ovi im isto tako odpozdravljaju. Na nemačkim trgovima rok grupe drže koncert i pevaju pesme sa refrenom „čujte bando Jevreji, stići će vas naša ruka i u Izraelu“. Predsednik Kanade, recimo, nemačkoj zajednici Kanade čestita datum Hitlerovog dolaska na vlast. Nemački predsednik Joakim Gauk daje izjave o tome kako neće uspeti pokušaji da se izvrne antinacistička prošlost Nemačke i da joj se oduzme status pobednice u Drugom svetskom ratu. Organizovane grupe mladih Nemaca po nemačkim garodvima lome table sa natpisima na hebrejskom. Nemačka država plaća penzije nacističkim oficirima (ukoliko donesu potvrdu iz, recimo, Yad Vasheema da su registrovani kao nacističke ubice). Nemačka pred međunarodnim sudom tuži Izrael za genocid. Ili Turska Jermeniju ako vam je graničenje zemlje preduslov da zamislite tako nešto. Zamislite nemačku štampu koja piše da su nacisti i cionisti isto jer, eto, bilo je cionista koji su ubijali naciste. Na kraju, zamislite i to da se Jevrejima neprestano sugeriše da nikada i nipošto ne pominju holokaust kako bi ostali u dobrim odnosima s Nemačkom. Ili, baš ako moraju onda da ne idu dalje od cifre od milion i po (pod izgovorom da ni to nije malo!) jer je to maksimum koji Nemci danas mogu da progutaju. I još dalje, da Jevreji prestanu da pominju holokaust jer će u suprotnom Nemačka da iskoristi svoj politički i diplomatski uticaj u međunarodnim organizacijama da spreči izraelski pristup i učešće u istim.

Sad pređite ovaj letimično napravljeni spisak još jednom. I probajte. Kako vam ide?

Zapravo, ovo uopšte ne bi trebalo da predstavlja izazov ni za vašu imaginaciju ni za vaš osećaj za moral i pravdu. Ovo se sve dešava. Akteri su samo drugi. Nisu Nemačka i Izrael ili Nemci i Jevreji ili nacisti i Jevreji već Hrvatska i Srbija, odnosno Hrvati i Srbi, odnosno ustaše i Srbi. (Je li ovo bilo dovoljno politički korektno?)

U glavnoj zagrebačkoj katedrali, dakle govorimo o prestonici zemlje članice EU, jednom od najvećem zločincu čovečanstva drži se misa. U istoj katedrali u kojoj se katolički vernici u zanosu i dubokom poštovanju poklanjaju moštima beatifikovanog nadbiskupa genocida Stepinca. Doduše, bilo je nekih jadnih prosvjeda (oh ne, ništa slično onome što se neki dan moglo videti na ulicama Berlina kada su građani izašli da se suprostave maršu neonacista) s nekim sklepanim transparentima na kojima se opominjalo da je Pavelić odgovoran za smrt 200.000 nevinih ljudi, žena i dece. Strašno mi je zamereno što sam ostao neimpresioniran ovim jadnjikavim prosvjedom. Izgleda sam nezahvalan. Štaviše, optužen sam za četništvo. Pa da vam kažem, umanjivanje razmera zločina za skoro pa ¾ zove se žestoka relativizacija. A što se mene tiče to je skoro pa negiranje. Tako da ostajem neimpresioniran i dalje. Ako su to hrvatski antifašisti i borci za istinu, onda sam i više od neimpresioniran. Zgađen sam.

Dalje, hrvatski reprezentativci navijače pozdravljaju ustaškim pozdravom a ovi u delirijumu otpozdravljaju. Malo se ćeretalo al nikom ništa nije falilo niti je ko odgovarao. Naime, čovek je domoljub a ne nacista. Uzgred, ne bejah lenj pa proverih … fejsbuk grupa podrške Josipu Šimuniću ima skoro 148.000 lajkova. Fejsbuk grupa „ustaše su najveća sramota Hrvata“ ima manje od 4.000 lajkova. Ako koza laže screenshot ne laže. Toliko o hrvatskom antifašizmu koji predsednik Josipović želi da u svoju povjest nekako prokrijumčari.

Zatim, više od 13.000 pripadnika ustaških jedinica i domobrana i članova njihovih porodica imaju pravo na penziju republike Hrvatske. Pominje se suma od 53 miliona evra. Evo vrhunca ovog bolesnog vica – ako vas ne pronađu u arhivama Hrvatske, uvažiće vam i potvrdu Vojnog arhiva Srbije. Dakle, kao kad bi nemački nacista otišao u izraelski Yad Vaseem da mu izdaju potvrdu da je bio nacista kako bi ostvario pravo na nemačku penziju. Šta kažete na to?

Na koncertima pevaju se pesme u kojima se Srbima poručuje da će ih ustaška ruka stići i u Srbiji. Jer, valjda 700.000 zaklanih i četvrt miliona proteranih nije dovoljno. Ulice u većinski hrvatskim mestima u BiH nose nazive najvećih ustaša (najveći ustaša je onaj koji je zaklao najviše Srba) – Mile Budak, Jure Francetić (zapovednik „Crne legije“, elitne ustaške jedinice), Mladen Lorković (ministar unutrašnjih poslova NDH) itd …

Premijer Australije, Toni Abot, je posredstvom člana parlamenta Krejga Kelija, australijskim Hrvatima okupljenim na proslavi u Sidneju, čestitao 10. April – dan osnivanja NDH. I, konačno, Hrvatska je Srbiju tužila za genocid. Jer, nije dovoljno što nisu kažnjeni. Moramo im se izviniti što su nas klali, palili, u jame bacali i proterivali. A ako Srbi budu bili baš bezobrazni i insistirali na hrvatskom genocidu Hrvatska će raditi na sprečavanju njihovog pridruživanja EU. Iako mislim da zaista nije potrebna velika pamet da se doseti ko će im u tome pomagati, nagovestiću – veliki vlasnik EU pred kojom i Francuska aminuje. Danke Deutschland.
Ovom prilikom ne bih o tome da su svi državni simboli današnje nezavisne Hrvatske isti ko i one prethodne na koju su ponosni i kontinuitet zasnivaju, kao recimo šahovnica i kuna.

Ipak, Hrvatska je odslužila svoje i denacifikovana je. A ja sam nacionalista i četnik. A bila je i Srebrenica, što će reći puj pike. Sad, ako biste baš da cepidlačite i udubljujete se u detalje kakvi su razmere, obim, monstruoznost, motiv i geneza tog zločina to je pouzdan pokazatelj da ste četnik. Posebno ako insistirate na genezi Srebrenice, to je ultimativni dokaz da ste četnik jer vi biste sada da zločin pravdate zločinom, bez obzira na njihovu nesrazmernost u svim mogućim aspektima, što je apsolutno nedopustivo. Sem ako, prirodno, reč nije o Srebrenici. Srebrenica briše sve unazad do Prvog svetskog rata u kome su Srbi na strani saveznika izgubili 2/3 muškog stanovništva ili 1/3 ukupnog broja stanovnika. Jer, Austrijanci su, sve predviđajući užase budućeg građanskog rata u Bosni koji se ne bi desio, jasno je ko dan, da Srba nije bilo (ili da su Hrvati uspeli da završe posao istrebljenja pre pobede saveznika 45-te) prosto morali da vešaju srpske seljanke u nošnjama duž seoskih puteva, razapinju srpske seljake na krst i odsecaju im udove i tako razapetima nabijaju im ih u usta. Bečka škola, što bi se reklo. A Hrvati su bečki đaci koji su nadjebali učitelja. A i Bizantinci gadni brate, nije im mesto u Evropi/Europi. Jer, evo realno, pogledajte … Srbi se nisu smirili dok nisu izazvali rat, prosto su čačkali i čačkali, i to samo što su se oslobodili od Turaka i posle svih onih balkanskih ratova, dok strpljenja i mira puna Austrougarska nije pokrenula silu božju da je zgazi. Jer joj prekipelo. Što bi se reklo, čuvaj se gneva strpljiva čoveka. A i jer je Gavrilo Princip bin Ladenov ćale, metaforički rečeno. Da nije bilo njega ne bi bilo ni bin Ladena, ni terorizma, ni ratova, a i Bosna bi, naravno, još bila u sastavu Austrougarske. Ukratko, da nije bilo Srba, na svetu ne bi bilo nikakvih sranja.

A ko ne veruje, evo ima knjiga i doktorata što harvardskih, što oksfordskih, što kembridžskih, koji sve to crno na belo dokumentuju, a i vi možete dobiti stipendiju za akademsku karijeru, ako niste četnik, naravno, jer to danas ne košta mnogo, tu oko 800-tinak evra mesečno, a mnogo znači, a i metode ratovanja su se promenile.

Za funkcionalno nepismene – zalažem se za potpunu i najdetaljniju moguću istragu Srebrenice. Do imena poslednje žrtve. Koliko zbog žrtava, još više zbog počinilaca. Isto onoliko koliko se zalažem za istragu do imena i poslednje žrtve i austrijskog i hrvatskog genocida.

Ne bih pominjao Srebrenicu u članku kome je tema nikad uništeni ustaški nacizam koji danas plamti žarom četrdesetih. Ne bih da ne znam da će to biti prvi komentar na članak.

Ovako vam stoje stvari: ako između Jasenovca i Srebrenice postoji neka veza, onda je to da Srebrenice ne bi bilo da nije bilo Jasenovca. A sad uzmite da brojite do barem pola miliona, al onako lagano, ne ko kad se broji za žmurke, sve po pet. Pa da vidite koliko treba da se maljem rascopa, nožem raspori, u jamu baci, testerom prereže, bajonetima iznabada, oči povade, crevima iz utrobe obesi, za kamen veže i u more potopi pola miliona muškaraca, žena i dece. DECE. Jer kad se uskovitlaju emocije, one duboke, mračne, iskonske, plemenske, etničke, vekovne … nema boljeg načina od njihovog kontrolisanja od hladne, racionalne, nezainteresovane matematike.

Novog rata ne bi bilo da su zlotvori iz prošlog kažnjeni. Srbi se nisu iz ludila digli protiv nove NDH već zbog jako živog sećanja na onu prethodnu. Nije nikakvo čudo da su se digli, bilo bi čudno i neverovatno da nisu. I ne, četnici nisu isto što i ustaše. Možete natezati do mile volje, ne vredi. (Ne raspravljam o njihovoj ulozi u ratu, to me ovde ne zanima, mada Draža ima spomenik u Vašingtonu i de Gol nije podnosio Tita zbog njega; na najprizemnijem činjeničnom nivou, četnici nisu srpski pandan ustašama).

Kao što je neverovatno da Srbija diluje na sitno sa žrtvama hrvatskog genocida. Jer ništa, apsolutno ništa više ne govori o nama koliko spremnost Srbije da povuče svoju tužbu za genocid protiv Hrvatske ako ona povuče svoju. To je sećanje na žrtve? To je svest i pamćenje? To je odnos prema zločinu? I iznad svega, to je odnos prema nama samima? Zašto bi nas bilo ko drugi tretirao bolje?

Spočitavaju mi neprestano da imam problem s Hrvatima. To apsolutno nije tačno. Ja imam problem s ustašama. A ogromna većina njih jesu Hrvati. Ali imati problem s Hrvatima i imati problem s ustašama su dve potpuno različite stvari. S tim što su za mene ustaše i oni koji priznaju 200.000 zaklanih, iako se reklamiraju za antifašiste.

Brišu me, naravno, s društvenih mreža. Brišu me i Srbi. Ne zanima me dal će se komšiluk uvrediti. Ne zanima me prijateljstvo u kome je moje ćutanje preduslov. Ne verujem u dobrosusedske ili bilo kakve druge odnose bez čistog računa. Posebno me ne zanima ta bedačka psihologija maltretirane žene kojoj su šamari dokaz ljubavi. Ne zanima me ucena niti bilo čija podrška.

Mi smo krivi. Za ovo, kao i za sve drugo što nas je od nesreća snašlo. Tako gledano, krivi smo i za devedesete.

A ja da se pitam, Hrvatsku bih ganjao za genocid do kraja sveta i veka. Do laguma vatikanskih arhiva i depoa pokradenog blaga. I imena i prezimena poslednje ustaške žrtve.

Šta bi me ubedilo u to da se Hrvatska suočila sa svojom nacističkom prošlošću i konačno je se nedvosmisleno odrekla? Evo, odgovoriću vam, ali vas prethodno molim da još jednom preletite onaj spisak s početka članka.

Ubedio bi me zakon o zabrani negiranja genocida. Koji bi imao i član koji se odnosi na njegovu relativizaciju. Spomenik u centru Zagreba, onakav kakav su Nemci podigli Jevrejima u centru Berlina. Suočavanje sa počinjenim genocidom kroz obrazovni plan i program u hrvatskim školama. Izmeštanje Stepinca iz zagrebačke katedrale. Povraćaj imovine svim proteranim Srbima. Omogućavanje njihovog povratka. Aktivna diplomatska podrška Srbiji od strane Hrvatske u svim međunarodnim političkim telima, posebno u EU. Josipović na kolenima u Beogradu. Papa na kolenima u Beogradu. Njihov je najbolji ortak, pa nek mu pišu. I, naravno, sve ove ustaške govnarije s početka teksta da se pometu.

Nedavno sam na francuskoj televiziji gledao dokumentarac o potomcima viđenijih nacista. Bilo je tu i potomaka Geringa i Gebelsa i drugih. Potresan do koske, mimo svih mojih očekivanja. S kojim su se užasom ti ljudi, čija je jedina krivica genetika, morali da suoče i nose. Ima ih koji su emigrirali u Izrael i sad tamo žive. Mnogo ih je prešlo u judaizam i sad za sebe kažu da su Jevreji. Zamislite Jevrejku koja se preziva Gering. Mnogi rade na objavljivanju arhiva, i po jevrejskim institutima. Potomci nekadašnjih ustaša su i oni ustaše. Voleo bih da vidim nekog ko je prešao u pravoslavlje. Radi na otkivanju ustaških i vatikanskih arhiva. Potpisuje se ćirilicom.

Eto, to bi me skoro pa ubedilo.

Mnogo? Al to je tek neophodni minimum.

Izvor: aleXandar lambros

Vezane vijesti:

Pod tuđim krstom: Zakon ministra Budaka (4) – Jadovno 1941.

Istoriografija bez srama: Kako su Hrvati … – Jadovno 1941.

Kada ćemo da shvatimo da nam Hrvati ne žele ništa dobro i …