Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Крунослав Драгановић или велика комунистичка тајна

Датум објаве: недеља, 29 априла, 2018
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Ни данас, мада су прошле децениjе, нема одговора на питање зашто се ратни злочинац, приjатељ Анте Павелића, човек коjи jе спасао и њега и хиљаде усташких кољача, вратио 1967. године у Југославиjу, наставио да живи у слободи, и као частан човек умро у граду своjе младости

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Трст jе деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они коjима jе то био посао, ниjе наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку jавност, политичке и обавештаjне структуре посебно. На узвишење изнад града, место где jе давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано се пењао црни „мерцедес“, jугословенске регистрациjе, са двоjицом путника. Паркирали су испред хотела, ушли унутра и у ресторану, смештеном близу рецепциjе, наручили две кафе. Десетак минута касниjе на рецепциjи се поjавио човек са великим кофером и jедном кожном торбом. Регулисао jе формалности на рецепциjи и пришао оноj двоjици коjи су се у међувремену подигли да га дочекаjу. „Па, господине Златко, jа сам спреман“, казао jе човек са кофером. „Професоре, и ми смо спремни“, одговорио jе средњовечни мушкарац и показао руком према вратима.

Границу су прешли код Козине и тек када се у ретровизору изгубио гранични прелаз, Златко jе одахнуо. Вишегодишњи оперативни посао изузетне осетљивости био jе окончан. Аутомобил се кретао према Београду. Сутрадан jе светска jавност била у некоj врсти шока, агенциjе су jављале да се jугословенским властима предао jедан од наjпознатиjих људи са списка ратних злочинаца нове Југославиjе; професор, доктор, монсињор, Крунослав Драгановић. Ватикан упадљиво ћути, америчка обавештаjна служба повлачи троjицу своjих кључних људи са Балкана и jедног из Италиjе, на хитне консултациjе у немачку централу. Хрватска усташка емиграциjа jе констернирана и у општоj пометњи. Нико нема одговор на броjна питања. Како; зашто; шта то може да значи; шта ће Драгановић да каже; да ли се предао или су га Титови обавештаjци киднаповали?

ВИШЕ ОД МАШТЕ

Ко jе, уосталом, Драгановић? Један од одговора могао би да гласи – човек са животном биографиjом изнад маште наjбољих филмских сценариста.

Рођен 1903. године у Брчком, потиче из села Матићи код Орашjа, Драгановић се jош као дечак опредељуjе за позив свећеника. Школовао се у Травнику, Сараjеву и Бечу. У Сараjеву jе завршио филозофиjу и теологиjу, у том граду jе заређен за свештено лице Католичке цркве и одатле га  надбискуп Иван Шарић шаље у Рим, на постдипломске студиjе, где докторира 1935. године. У сутон Другог светског рата, 1940. године, Драгановић добиjа позив да предаjе на загребачком Католичком богословном факултету. Следеће две године Драгановићевог живота недовољно су истражене, у архивама стоjи само да их jе провео у Загребу, али оно што ће уследити искључуjе могућност да jе млади Драгановић био тек обични предавач на Богословиjи. Мање jе познато да jе после слома Југословенске воjске и формирања Независне Државе Хрватске, нова усташка власт (без одобрења Алоjзиjа Степинца то се ниjе могло) послала у Београд младог Крунослава Драгановића да окупља и организуjе Хрвате, официре Краљевске воjске, и пребацуjе их у Загреб. Таj посао Драгановић jе обавио успешно, као и многе друге коjих ће се прихватати тада и  касниjе, па га 1943. године Главни стан Независне Државе Хрватске шаље на место саветника у представништво НДХ у Ватикану. Касниjе ће се испоставити да jе он тамо био апсолутно централна фигура. Саветник наjмање. У усташким архивама остало jе записано да jе Драгановић у Ватикан упућен по препоруци Степинца, врха Католичке цркве, што jе неким савременим тумачима тог дела хрватске историjе било довољно да закључе да jе Степинац већ тада био свестан да ће Хитлер изгубити рат, са њим и Павелић, да НДХ нема перспективу у времену коjе долази, па се ваља припремати за ново време и нове околности, спасавати што се спасти може. Та теориjа каже да jе Драгановић добио упутства да за време боравка у Италиjи успостави контакт са „другом страном“, пре свега Енглезима, и позиционира се као њихов човек. За време коjе ће доћи. Ова прича, у проширеном оквиру, каже да jе иза овог плана стаjала jедна група усташких генерала, подржана од Павелићевих министара Лорковића и Вокића, свесних да jе рат изгубљен. Они су, преко Степинца и утицаjних католичких кругова у Европи, тражили могућност поузданог контакта са савезницима, а Драгановић им се учинио веома погодним за ту врсту посла. Лорковић и Вокић били су за сарадњу са Енглезима, прелазак НДХ на страну савезника и отпочињање борбе против Немаца, што jе Павелић одбацио као опаку антихрватску заверу, затворио обоjицу и побио их пред сам краj рата.
По ономе што jе уследило у тим месецима по окончању Другог светског рата, могло би се закључити да jе Драгановић у Ватикану заиста вредно радио, готово даноноћно, на неколико разбоjа. Контакт са Енглезима jе успоставио, делимично радио и за њих, помало и за Американце, а наjвише за Хрвате. Разбиjена усташка воjска бежи из Хрватске, доживљава потпуни слом код Блаjбурга,  а кључни људи НДХ, воjно и политичко крило, чине све да се докопаjу савезника. Веровали су да ће представници „демократског света“ имати разумевања за њихова убеђења, циљеве и методе. Неки доспеваjу до Енглеза, али их ови испоручуjу Титовим генералима и пуковницима коjи су тих дана завршних операциjа боравили у Словениjи. Анте Павелић успева да се докопа Аустриjе и Италиjе, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње наjзанимљивиjи и наjдраматичниjи део животне приче монсињора родом из Матића код Орашjа. Крунослав Драгановић организуjе мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустриjи и Италиjи, све уз апсолутну логистичку и материjалну помоћ великодостоjника Ватикана, блиских папи. Операциjа се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму,  на адреси: Via Tomacelli 132. То jе место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акциjе против Краљевине Југославиjе, укључуjући атентат на краља Александра.

ВЕЛИКА ИГРА НИКАД РАЗЈАШЊЕНА

У великоj игри обавештаjних структура више држава, игри коjа никада неће бити разjашњена до краjа, промењена jе већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославиjи. Операциjа са тим циљем jе заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен jе у jедан самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу  потпуно отвора могућност да крене са операциjом касниjе названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку.
Драгановић у касну jесен 1947. године убацуjе у Ђенови Анту Павелића на италиjански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарскоj, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На таj и сличне начине Драгановић jе у Јужну Америку, према изворима западних обавештаjних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбиjа, „крвника из Лиона“, коjи jе у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.
Било jе лето 1983. године. Врео jунски дан притискао jе Сараjево. На Барама, централном градском гробљу, неколико људи испраћало jе на вечни починак човека чиjи ће живот тек касниjе, кад темељи Југославиjе почну да пуцаjу и растачу се, доћи у жижу интересовања историчара, новинара, публициста. Обред jе траjао кратко; без говора, са неколико молитви троjице окупљених фратара и ћутањем исто толико људи у тамним оделима. Када су радници погребног предузећа завршили своj посао на заглавље гроба пободен jе крст на коjем  jе писало: Крунослав Драгановић 1903-1983.

Од тада jе прошло тридесет година, а она питања, рођена у дану Драгановићевог поjављивања у Београду, 1967. године, и даље траже одговор. Какав jе то пакт направио Крунослав Драгановић – лични приjатељ и спасилац Анте Павелића, ратни злочинац чиjе jе изручење Југославиjа од Италиjе тражила jош 1947. године – са комунистичким режимом у Београду? Шта им jе дао тако крупно да би заузврат добио слободан живот у Сараjеву (месту студирања), спокоjну старост и часну смрт? Или jе Београд на таj начин нешто враћао Ватикану? Одговор се и данас налази у Београду. У jедноj од архива и у главама неколико стараца коjи, плашим се, никада неће проговорити.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. априла 2013. године.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top