Кроз зиму и снијег преко Мађарске у Бачку

На вратима интерната појави се професор Клинц и захтијева тишину. Престаде комешање и говорење. У неколико реченица нам је објаснио да морамо ићи за Мађарску па у слободну Бачку гдје ћемо наставити школу. „Наши ће пробити Сремски фронт. Овуда ће се повлачити Нијемци и остала банда и могли бисте од њих страдати. Идете у ослобођене крајеве Србије и тамо ћете на миру учити све док и ови крајеви не буду ослобођени и окупатори истјерани. Сад сједајте у саонице. Имате доста мјеста и перина и јастука да вам не буде хладно. Плахте ставите на главу и пред себе да вас снијег не кваси. Желим вам сретан пут“, рече. Поче утовар. Јастуке мећу у предњи и задњи дио кола, као да праве сицеве. Тако их сједне по шесторица. Три по три, окренути једни према другима.

Саонице сврсташе у колону на цести, од Ћопа до Вепшека. Кум Стефановић је први и ту дође и Шимуновић. Он сједа са десне стране, а ја у средини. На кољенима имамо блазину, а преко ње крпаре које су биле на коњима. Јошко је вођа пута и са оним другим, који сједи у задњим саоницама, представља оружану пратњу. Посједисмо ту кратко време, а онда дође неки друг, рукова се са Јошком и каже: „Крећите, желим вам сретан пут“! Кочијаш дирну кобиле бичем, ждребица поскочи, а оној старијој се као не жури, па одмах смоташе саонице у десно. Јошко одмах приговори, а кум нам објасни да кобиле нису никад скупа возиле. Рече да су данас спарене, а ниједан газда није могао ићи од куће, па су, ето, узели њега. „Кад си се узео посла, сад пази како радиш“, одврати му Јошко. „Ма, знаш, Јошко“, поче кум, али га овај упозори: „Ништа не говори и пази како возиш“. Снијег све гушће пада. Покрисмо се плахтом и шутимо. Јошко му у Пемији нареди да стане. Затим оде низ колону. Нешто говори код сваких саоница. Двојица из наших саоница устали су и пишају сваки на једну страну. Јошко се врати послије десетак минута и пита и нас да ли нетко треба пишати.

„Већ су пишали“, одговори кум и ми кренусмо. Послије неколико километара, Јошко вели да скенемо лијево. Кум добаци: „Па, ’оћемо ли у Вировцу“? „Нећемо, него у Пивнице па у Цабуну. Само пази и вози. Сад је овај пут раван и добар па можеш и касом да нас што ближе Цабуни у’вати мрак“, одговори Јошко. Тако се вожња убрза, а кум вели: „Мој Јошко, Цабуна је далеко, ноћ близо, а све се бијели“. „Само ти држи кас и не попуштај“, одврати му Јошко. Снијег је престао и све је хладније. Моја целта се стврднула, смрзла. Не смијем главу помакнути, реже врат. „Почело је да се смрзава. Шкрипи снијег под копитама и саоницама“, проговори наш пратилац. „А ваљда ће се онда и разведрит’“, додаде кочијаш. Гледам како се из коња пуши и у валовима им из ноздрва избија пара. Помало ме зебу ноге и једина ми је нада овај кас кога кум одржава већ прилично дуго. Нитко нема сата, па свако рачуна вријеме по своме. Помало дријемам, а све прижељкујем ту Цабуну, село које баш има гадно име. Цабуна, по чему га тако крстише? Поче нека гужва међу нашим сапутницима. Један пита да ли се смију изути па да полијежу спавати. „Може, али нема стајања“, одговори пратилац. „Ево некаквог крижања. Пут иде лијево“, каже кум. Јошко одговара: „Само право и не успоравај. У Цабуни ће се коњи и одморит’ и на’ранит’ у шталама“. Уз промрзле ноге и дремање, које сваког часа прекида резање целте по врату, саонице стадоше. Јошко оде низ колону и виче: „Излазите, улазите у школу, тамо је топло“. Развежем целту и напола укочен, а ноге да готово и не осјећам, спустим се некако на снијег. Улазимо у велику просторију. У ћошку је пећ на пиљевину. Лијепо је топло. „Немојте ићи близо пећи. Немојте да вам зађе за нокте. Мало се раскомотите и одмах унесите све блазне, вањкуше и плахте… Унијет ће се сламе и ту ћете спавати на то вашој постељини. Ујутро је опет морате носит’ у саонице. Сад ћете добити чај и крува“, објасни нам Јошко. Неки људи су нанијели сламе свуда около уза зидове, а ми смо брзо наравнали расположиву постељину и легли на спавање. Ујутро, у неко вријеме (већ је био дан), почеше нас будити. У сусједној просторији биле су двије канте са водом и двије лимице за полијевање. Ту смо се умили, а онда пошли у ред за доручак. Опет смо добили чај, али и комад сланине уз крух. Сланину сам стрпао у шканицл и оставио за касније, а крух сам појео уз чај. Смјестили смо се у саонице и кренули. Хладно је, снијег шкрипа, нос се смрзава. Кочијаш, пратилац и ја ставили смо моју цераду преко перине и коњских крпара на кољена. Ноге су почеле брзо да зебу па перину подвлачим под ђонове ципела, али бадава. Прижељкујем какву топлу просторију, неки застанак. Не питам Јошка иако смо ми одувијек јако добри. Помирен сам са судбином да нас он води у Мађарску – међу Русе, у слободу. А овдје гдје смо сада може се свашта догодити од банде која ће се повлачити из Срема. Тако рече и професор Клинц јучер на испраћају. „Стани“, огласи се Јошко, „можда неки требају рад’ себе“. Јошко оде према крају колоне. Искористили смо то кочијаш и ја па мало протанцасмо на шкрипавом снијегу. Поново се умотавамо и на мој приједлог перину подмећемо под стопала. „Ајд’мо сад опет касом“, нареди Јошко. За дана морамо стићи до Драве. Тамо ћемо преспавати у кућама, а у зору морамо преко Драве. Прошли смо Сладојевце, Слатину и Мељане па питам Јошка откуд зна тај пут и сва та скретања.

„Па ја сам прије три дана отиш’о из Грубишног саоницама до Слатине, а од Слатине ме возио човјек својим саоницама до Носковаца, гдје ћемо спавати. Вратио сам се прекјучер и, ето, одмах натраг. Иш’о сам се упознат’ са путом, да вас не одвезем некуда банди“, насмија се он . Дан је лијеп – има и сунца, али је хладно. Тражим од Јошка нож (гладан сам) да поједем сланине и круха. Нудим и њих двојицу. Кажу да неће. Сланина смрзла, крух леден, прсти напола укочени, али ми прија. Кожу од сланине вратио сам у шканицл и почињем да дријемам. Не полази ми за руком да заспем јер су ми ноге утрнуле од зиме. Ваљда сам добро одријемао, кад саонице застадоше. Опет је пиш-пауза и сад, значи, више нема стајања док не стигнемо у село гдје ћемо спавати. Тко, опет размишљам, овом селу даде тако гадно име – тко зна по чијем носу! „Настави ти касом док има овог доброг пута“, обрати се Јошко кочијашу и овај то одмах уради. „А кад се ми враћамо натраг“, пита кум Стефановић. „Чим они пријеђу мост, ми се одмах враћамо и до ноћи смо у Грубишном“, каже Јошко. „Ма, неће моћи коњи, Јошко, морају се одморит’, морају јести и да се напоје. Велика је то километража, а овакво вријеме“, рече кум. „Па знам да морају јести. Можемо неђе и одморити, ал’ враћат ће се сад са празним, нема терета. Уосталом, виђет ћемо како ће се владати и каква ће бити ситуација тамо око Цабуне и Челића. ’Вамо смо, ето, сретно прошли“, рече кочијаш. Разговор прекиде Јошко: „Успори, сад ћемо. Још мало, па скрећемо лијево“. Возили смо се још којих километар кад Јошко каже: „Овдје. Ево, ’вамо. Ух, бога ти, па туј и нема пртине. Не виде се трагови ни кола ни саоница. Ајд’, ајд’ само скрећи и више нема каса до Драве. Пут је означен приткама, видиш их, и сад полако, нема јурњаве“. Коњи газе снијег, али не упадају дубоко, ваљда је онај од раније угажен. „Чудно да нема пртине, а ту је некакав мост“, промрмља Јошко као за себе. Кочијаш пази како да се држи између притки. Јошко шути и повремено се згледа, а ја покушавам да си објасним како то да нема пртине, а ту је мост. Намеће ми се оно Јошково: „’Вамо смо, ето, сретно прошли“. Још само да стигнемо до тих Носковаца, да преспавамо у топлим кућама па онда преко Драве у вјечну слободу коју чувају Руси. Само још сада и ноћас и све је ријешено. Све остало је споредно, ништа друго ми не треба. Није ми свеједно што се Јошко згледа, ваљда нешто не слути на врага. Намећу ми се питања, али се не усудим ни једно поставити. „Стани, заустави“, рече он кочијашу и одмах искочи из саоница. „Не крећи док ја не дођем“, добаци. Нема га подуго. Они иза нас питају зашто стојимо. Неки пишају, чује се како режу смрзнути снијег. Дође Јошко са оним другим пратиоцем. Тај продужи, а Јошко поскакује и шета уз саонице, зебу га ноге. Очито нешто није у реду, али откуд он зна кад је стално са нама, а ми не знамо. Ваљда и он сумња у нешто око пртине и моста.

< Јутрења и ферије                                                  Садржај                                                Колона стоји, нешто није у реду >