Криви што не памтимо и што им верујемо!

Срби су победнички народ. Ми смо народ који уме да воли, народ који уме да прашта и народ који уме да угости. Неретко нас проглашавају и народом који највише зна, највише уме и најбоље се сналази. Срби су свету дали много умних глава. Добили смо силне ратове, више њих за друге, него за себе. Борили смо се против свега што је претило нама и свету. Себе смо испостили како би имали они који никада нису имали.

Међутим, Срби знају да буду и препредени. Ми смо народ у којем се све може продати за паре или функцију. Фотеља је нешто што ће породице посвађати, браћу побити и кућу заравнити. За власт ћемо и себе убити само ако се пронађе начин да и у смрти будемо на власти. Умемо ми и да мрзимо, али нам је највећа грешка што увек и искључиво мрзимо себе. Своје ћемо пљувати и кад не треба, а на туђе ћемо се смиловати и оправдавати их када ни Бог то не буде могао! Вараћемо и на најситнијим стварима само да државу оштетимо. Довијаћемо се да повредимо и најближе само ако ћемо ми од тога нешто имати, па нека је то и похвална реч и ништа више од тога. За тапшање по рамену ћемо да тучемо! За плату ћемо да шпијунирамо и оговарамо! За лично напредовање ће Србин уназадити цео свој народ! Није такав један, него их има доста.

Пуцаћемо, разбијати, пљачкати, урлати и поткрадати себе, јер смо тако навикли не знајући колико тако себи зла наносимо. Нису ни други народи нешто много бољи, али у варању, поткрадању и мучењу самих себе, ми смо убедљиво најбољи!

Никада нисмо другима нанели онолико зла колико смо самима себи! Такви народи се не рађају, већ такви постају, а знате ли због чега?

Због тога што смо свима били монета за поткусуривање. Због тога што правила важе за све друге, осим за нас. Сви народи себе могу назвати народом, а једино ми себе оговарамо и називамо другачије! Тако смо се временом навикли, јер су други одувек у нама видели само топовско месо. Ми смо криви што не памтимо и што им верујемо! Наш народ није наш, јер новац којим се то плаћа долази са стране. Наше је наше док год не изгубимо неку рачуницу, па онда може како ко пожели, а тај неко опет скоро увек буде из нашег народа.

Свако је од своје куће хтео по циглу да узме док куће није нестало. Сада сви хоће парче земље, а када су и њега уграбили, није остало ништа осим намештаја. Кад је стари намештај раздељен, судили смо се међусобно ко је уграбио више. Док је суђење завршено, сведоци су умрли или били убијени, а када је приведено крају, наш предмет, крвљу опран, застарио је и опет смо почели наново са старим кућама. Сада је један део српског народа власник некретнина, а други део је онај који плаћа рођене куће које му је брат отео! Све су међе померене, све цигле расуте, сав новац проћердан, свака њива мржњом засађена, сваки брат посвађан, сви родитељи остављени сами и свака застава скинута и замењена неком новом, кажу бољом.

Сада нам је коров постао цвеће, крађа нам је легализована, живот је постао јефтин, а смрт скупа, јер се овде само на томе и зарађује. Зна се да ње мора имати тамо где живот стоји или не постоји. Дижемо себи споменик од старих цигала са куће и братским лешевима.

Заборављамо све оне који су нам икада помагали, а поробљиваче гостимо у најбољим хотелима! Крадемо једни од других, јер нас је срамота неком туђину руку у џеп да ставимо, ако је већ стављамо, а брат је навикао!

Када нам је добро ишло, себи смо приписивали успехе, а када је кренуло по злу, кривце смо тражили по фрескама, иконама и куполама цркава!

Један такав народ, а намерно наводим само оно што код нас не ваља, је мој народ! Мој је и њега се не стидим! Нису ни други народи много бољи! Једино што можемо покушати јесте да свој народ вратимо себи и учинимо га бољим, а не да гледамо друге, оне горе, па да, видевши њихове неуспехе, себе пред собом хвалимо што нисмо такви. Такве треба заборавити, а гледати само себе, јер је ово време себичних. Нисмо такви, али морали бисмо покушати да бисмо опстали!

Волим своју земљу и свој народ и овакве какви су. Овакве какви смо! И не бих никада мењао ни државу, ни народ, јер онда не бих био оно што сам!

Лако је волети савршенство! Хајде покушајте да волите некога са манама.

Није подвиг Србину одустати од Срба и Србије. Подвиг је истрајати! Ако нас већ Господ овакве не оставља, ко смо ми да у себе сумњамо?

Аутор: Милан Ружић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Милан Ружић: Писмо предака | Јадовно 1941.

О српској слободи | Јадовно 1941.

Теби, европејска Србијо… | Јадовно 1941.