Kraj Korićke jame

Još kao mali čuo sam u pričama starijih kako negde na pola puta od Gackog ka Bileći postoji jedna jama koja svojim mračnim dubinama svedoči o prošlosti, i koja uklesana među stenama svedoči o jednom od najmonstruoznijih zločina. Prenosili su stariji glasove da je i ta jama tek jedan od deova mozaika koji pokazuje masovno istrebljenje Srba sa područja Hercegovine.

Godine su prolazile i učeći istoriju zacrtao sam sebi cilj koja sva mesta moram obići. Jama o kojoj sam kao dečačić slušao bila je na vrhu liste prioriteta. Međutim i pored velike želje poseta toj jami mi je nekako stalno izmicala i gubila se u vrtlogu mojih misli.

Sve do pre neki dan…

Navede me put te krenuh prema srpskoj Boki potajno znajući da me put do cilja upravo vodi pored jame. Kako sam prošao Gacko i ušao u prostranstvo prelepog Gatačkog polja zaigra mi srce od neke zebnje i tuge koja se godinama skupljala. Kako prođoh selo Avtovac, počela je staza stradalništva. U tom selu su početkom juna sabrali pohvatani srpski živalj i iz tog su sela zarobljene i izmučene Srbe u nepovrat povezli. Pričaju preživeli kako su ih kao snopove vezali i pobacali u kamione. Znali su gde idu i znali su šta ih čeka.

Na dvadesetom kilometru od Gackog, a tek koji kilometar pre sela Korita, na mestu gde se Gatačko polje završava i pretvara u strmu i negostoljubivu golet i pustoš, nalazila se ona… Korićka jama.

I da sam vezanih i sklopljenih očiju putovao znao bi da sam stigao do nje. Glasovi su se čuli tako živo, a srce je tuklo u grudima kao da je krv, stradalništvo i mučeništvo osetilo. Dok sam izlazio iz kola videh stene koje su se na gomili nalazile između sebe praveći rascep koji je duboko zjapio kao da će progutati i nas nad jamom i nebo nad nama.

Tu gde stadoh nogama – stajali su oni. Spomenik kaže 134 pripadnika srpskog plemena. Oni koji su ih iz jame decenijama kasnije izvlačili pričaju pak da su našli 180 lobanja. I jedna i druga brojka su mnogo. Previše. Čitavi zaseoci su u tom divljanju ustaških hordi zbrisani sa lica zemlje. Ali u to vreme nije bio genocid. Nije čak ni pogrom. Jedva ga i za zločin proglasiše.

Kraj jame ustaše opreljene macolama i noževima koje su zvali srbosek. Mirno su radili što su započeli, šaleći se i smejući. Kao da kolju ovna ili vola. Ma sve mi se čini da bi srce i zaigralo i kada životinju kolješ a kamoli čoveka… Ali ti i takvih srca nisu imali…

A Srbi… Mirno su čekali i još mirnije prilazili. Nisu se bojali jame niti onih koji ih u jamu bacaju. Jedino je mali – eh srpstvo zar zaboravi ime Koste Glušca starog 14 godina – jedino je on otpor pružio. Zalud mu je bilo jer u jami završi kao i svi ostali pre i posle njega.

Kada su zločinci otišli iz jame ustaše „mrtvi“ i „prežaljeni“. Nekoliko Srba nije bilo dotučeno, smrt ih nije htela. Izvukli su se i ostali da svedoče o stradanju srpstva kraj Korićke jame za opomenu i amanet pokolenjima.

I neka se zna – zločinu nisu izveli stranci. Ne, ne. Učinili su ih njihove komšije, poznanici, kumovi, prijatelji iz susednih sela. Muslimani koji pristaše da budu ustaško cveće. Mahom iz sela koje se zove Fazlagića Kula (ko je pročitao Kordićevu „Jelenu“ zna o kom se selu radi). Na kraju rata neki od njih ostaše da žive i mirno prolaze kraj jame kao da se ništa i kao da ništa nisu tu učinili.

Prolazeći kraj sela Korita ne ugledah nikoga. Tek poneka mršava i izgladnela krava pasla je na goleti birajući retke travke među stenama. Ali u centru zastah. Tamo se nalazi kosturnica u kojoj pokopaše kosti mučenika izvučenih sredinom 50-tih godina prošlog veka (8 godina od kraja rata?!!!). Zastah da ostavim deo duše tamo. Zastah da u nezaborav ugradim i sebe moleći da se nikada ovaj zločin ne zaboravi. I moleći sve vas kada žureći i hitajući ka moru prolazite pokraj Korićke jame, zastanite i zapalite sveće. Poklonite se senima predaka koji iz jame večnost pronađoše.

Neka im je laka crna zemlja!

I kao dar borbi protiv zaborava, jecajima duše ispisah sledeće stihove:

KRAJ KORIĆKE JAME

Neki čudan dan, spustila se magla,
A ja stojim pored te Korićke jame,
Gledam tu granicu života i smrti,
Tu mešavinu straha, urlika i tame.

Gledam u tu jamu, tu rupu bez dna,
Tu grobnicu srpsog izgubljenog sna,
A glasovi se još uvek čuju živo:
„Ne, nemoj dete! Pa šta ti je krivo?“

„Nemoj me u jamu da u njoj trunem“
„Ne kolji mene u Boga te kunem!“
„Ustašku ti majku, što nam spali sela?“
„Osvetite braćo naša mrtva tela!“

Tu gde su mi noge – tu su Srbe klali,
Bodljikavom žicom vezivali ruke,
Vadili im oči, silovali žene,
I ko zna još kakve zadavali muke.

Gledam u tu jamu i suza mi krenu,
Nevino, iz duše, i bez moga htenja,
Znam da vam je teška zemlja mučenici,
Neka na vašem primeru uče pokolenja.

Autor: Nenad Milkić

Izvor: nenad.in.rs

Vezane vijesti:

Poruka preživjelih iz jame | Jadovno 1941.

Genocid u Hercegovini: Kad se to zvalo samo istrebljenje

Krvavi kamen hercegovački: Vidovdanski pokolji

Krvavi kamen hercegovački: Krvavi Božići

04.08.2012. Prebilovci, parastos Prebilovačkim novomučenicima

Navršava se 75 godina od ustaškog pokolja Srba u selu Korita …

Barjak slobode zavijorio se 6. juna 1941. | Jadovno 1941.

PORUKA PREŽIVJELIH IZ JAME | Jadovno 1941.

Dan za istoriju – 6. jun 1941: Hercegovci započeli prvi ustanak …

Hercegovina