Крајина је била играчка етничких чиштача

Милошевић на Краjину никада озбиљно ниjе мислио и она jе њему служила као уцjена за Туђманову лоjалност у партнерству око подjеле Босне и као организациjски облик замрзнутог конфликта. Локална краjинска власт требала jе Милошевићу само утолико да постоjи нетко на терену тко ће контролирати народ док се процес размjене становништва не доврши до краjа. Оваj рат ниjе представљао резултат неприjатељства међу елитама, него jе био колатерална штета jедног договора коjи се на терену ниjе могао контролирати до краjа. Милошевић jе био задовољен с “великом малом Србиjом” и с 49 процената у Босни и Херцеговини, Туђман jе jавно говорио да у Хрватскоj не смиjе остати више од три посто Срба, а Краjина jе била – уз огромну одговорност властитих вођа – заробљеник такве етничке матрице

Предсjедник Српског демократског форума у Београду Драго Ковачевић био jе задњи градоначелник Книна приjе акциjе “Олуjа” и наjзначаjниjи свjедок догађаjа у изврсном документарном филму “Пад Краjине”. Ковачевић jе био десет година директор Центра за социjални рад у Дрнишу, исто то jе радио и у Книну за вриjеме рата, а његова улога на челу опћине (1994.-1995.) говори да jе у средишту книнске парадржаве било покушаjа да се нешто учини логиком здравог разума, а не слиjедом злочина и етничког инжењеринга.

– Како сте се као градоначелник Книна осjећали двадесет четири сата приjе акциjе “Олуjа”?

– Ту задњу ноћ, 3. августа 1995., провео сам сjедећи на прагу своjе куће у Книну и ту сам дочекао зору. Када су почеле падати прве гранате, било jе око пола пет, знао сам што то значи, пробудио сам укућане и покушао да дођем до неких рођака коjи су живjели у околици Книна. Након тога отишао сам у зграду опћине не знаjући да ли ће се подузети евакуациjа грађана коjа jе била у надлежности воjних власти. На улици jе владао каос, а прве зраке сунца пробиjале су се кроз густу прашину коjа jе била посвуда у зраку. У опћини сам затекао неке краjинске генерале и Милу Мартића како с неким разговара телефоном. На линиjи jе био Слободан Милошевић. Мартић jе питао да ли му Милошевић може воjно помоћи, а Милошевић jе одговорио да не може. “Шта да радим”, питао jе Мартић. “Убиj се”, одговорио jе Милошевић.

– У документарном филму “Пад Краjине” свjедочите о Краjини као кавезу између Хрватске и Србиjе?

– Био jе то физички али и политички кавез jер jе Милошевић у Краjини успоставио своjу паралелну структуру власти. Краjина никада ниjе до краjа имала своjу административну инфраструктуру и обмана jе да jе Краjина креирала неку своjу аутентичну политику. Чак и када су некакви локални политичари добивали већину на краjинским изборима, ниjе постоjала могућност да они спроводе своjе одлуке jер нису постоjали инструменти организираног система. С друге стране, Милошевић jе преко полициjских снага, Мартића и црвених беретки контролирао провођење тих одлука и у случаjу непослушности приjетила jе велика опасност да нетко изгуби главу. Градоначелник Вргинмоста Дмитар Обрадовић убиjен jе зато што jе схватио ту врсту дупле игре, а Вељко Џакула, коjи jе као функционер у западноj Славониjи покушао провести неку мекшу политику према Хрватскоj, ухапшен jе усред Београда и спроведен у таjни затвор у Краjини. Послиjе ми jе испричао како му jе исљедник рекао: “Само Бог и jа знамо гдjе се ти сада налазиш.”

Договор о нафти, оружjу и – људима

– Били сте у краjинскоj делегациjи на разговорима код Милошевића у прољеће 1995. Како процjењуjете његов однос према Краjини?

– Он на Краjину никада озбиљно ниjе мислио и њему jе она требала ради двиjе ствари. Прво, Краjина му jе служила као уцjена за Туђманову лоjалност у партнерству око подjеле Босне и, друго, она му jе требала као организациjски облик замрзнутог конфликта. Локална краjинска власт требала jе Милошевићу само утолико да постоjи нетко на терену тко ће контролирати народ док се процес размjене становништва не доврши до краjа. Када смо излазили из Книна након “Олуjе”, колона се 7. августа зауставила у Бања Луци у коjу jе експресно стигла Буба Морина, комесар за избjеглице из Србиjе, а Ратко Младић поставио jе воjну полициjу на излазу из града и ниjе се могло даље. Тада jе Буба Морина рекла како ми треба да населимо Сребреницу, Вишеград и Братунац, мjеста из коjих су избачени Муслимани и Хрвати. У исто вриjеме у Бања Луци полициjа упада у хрватске куће и скелом их код Давора пребацуjе на хрватску страну гдjе онда они улазе у српске куће на Баниjи… Ето то jе “хумано” пресељење. Оваj рат ниjе представљао резултат неприjатељства међу елитама, него jе био колатерална штета jедног договора коjи се на терену ниjе могао до краjа контролирати.

– У филму “Пад Краjине” Хрвоjе Шаринић говори о таjном споразуму Караџића и Туђмана по коме се Караџић обвезао да неће приступити уjедињавању Републике Српске Краjине и Републике Српске и да неће воjно дjеловати ако Хрватска нападне Краjину, а за узврат ће добивати нафту из Хрватске. Што мислите о тоj изjави?

Таj споразум jе делегирани споразум Милошевића и Туђмана. Назнаке да jе то тако имате већ приликом сусрета Радована Караџића и Мате Бобана у Грацу 1992. и приликом сусретаДобрице Ћосића и Фрање Туђмана у Женеви. Ево како jе то изгледало на локалном нивоу. У jесен 1994. позван сам као градоначелник Книна на разговор у манастир Крка гдjе ме jе примио владика Лонгин, човjек врло радикалних четничких ставова и близак приjатељРадована Караџића. У том разговору он ми jе из чиста мира одjедном рекао: “Наjбоље jе да оваj народ одавде оде.” Тих таjних договора у рату било jе колико хоћете: кроз Краjину су у току хрватско-бошњачког сукоба пролазиле хрватске воjне снаге на путу за Босну, о чему ни данас ниjе упутно говорити, а Цазинска краjина и Бихаћ били су такођер предмет разних “дилова” jер су одатле обjе стране извлачиле огроман новац у трансакциjама нафте и оружjа.

Миле, зашто плачеш?

– Како jе изгледао таj састанак код Милошевића у љето 1995.?

– Састанак jе био организиран у Београду између операциjа “Бљесак” и “Олуjа” и jа на таj састанак уопће нисам хтио ићи знаjући да Милошевић не говори истину, али сам као градоначелник Книна осjећао одговорност за судбину свих тих људи. У делегациjи jе jош биоБоро Микелић, Милан Бабић, Раде Тањга и Раjко Лежаjић коjи сада води оно фантомско друштво коjе се зове “влада Краjине у избjеглиштву”. Боро Микелић jе био припремио реферат од двадесет осам страница са захтjевом да се смиjени Мартић и управо када jе хтио почети говорити, прекинуо га jе Милошевић рекавши како jе код њега тог jутра био Миле Мартић“коjи се много секира и ноћима не спава и зато ви сада треба да будете сложни и све ће да буде у реду”. Ја сам тог тренутка знао да jе састанак завршен: Милошевић се цинично с нама играо као мачка с мишем.

Његова стратегиjа у самоj Краjини била jе таква да jе у њоj инсталирао три-четири политичке струjе коjе би активирао како jе њему одговарало, а краjинско руководство, сви ти Хаџићи,Мартићи, Зечевићи, Тањге и Микелићи, представљали су галериjу ликова тоталитарно полициjског мозга коjи су били фасцинирани Милошевићем и његовим службама. НаконМикелићевог партиjског реферата Милошевић jе рекао: “Врховни савет одбране састао се jуче и одредио вам Милу Мркшића за врховног команданта”, и састанак jе био завршен.

– Након првих вишестраначких избора 1990. ви сте на листи Социjалистичке партиjе Жељка Мажара били у Книну опозициjа Милану Бабићу, а на краjу рата сте као градоначелник Книна с њим сурађивали. Зашто?

– Милан Бабић се на почетку рата обрачунао са сваком опозициjом, његови људи су упали у зграду Социjалистичког савеза и избацили ме из ње и он и jа смо тада били љути противници. Он jе био необичан човjек, за разлику од Миле Мартића врло интелигентан, с изразитим лидерским амбициjама и талентом за политичку манипулациjу. Он jе имао своjе двиjе политичке фазе; прву националистичку почетком деведесетих и другу након раскида с Милошевићем када су га покушали убити и када jе у сjени Миле Мартића његов jедини политички проjект био како да Срби из Хрватске не буду избачени. Зато смо почели сурађивати jер jа сам се почетком 1994. кандидирао за градоначелника Книна с идеjом да немогући социjални увjети у Книну постану сношљивиjи и да се поступно створи нека политичка атмосфера за останак Срба у Хрватскоj. За тако нешто било jе врло мало простора, и у Краjини и око ње: када сам се успротивио опсади Бихаћа мартићевци су ми упали у канцелариjу, залагао сам се за план З4 коjи jе пропао, у ладици ми jе остало барем сто педесет захтjева Хрвата за поврат имовине у Книну коjима нисам успио помоћи, али не без поноса могу рећи да сам бар – нешто покушао.

Има меса, али нема чавала

– Како гледате на оптужбу Милана Бабића пред судом за ратне злочине у Хаагу?

О томе могу свjедо чити врло непосредно jер jе Милан Бабић негдjе у рано прољеће 2001. дошао до мене у Српски демократски форум у Београду и саопћио ми да жели ићи добровољно у Хааг. Тог дана смо дуго разговарали и он ми jе испричао да се осjећа одговорним за улогу коjу jе имао до деведесет друге у Книну и да жели као окривљеник отићи у Хааг да олакша своjу савjест. Осим тога рекао ми jе да жели свjедочити против Милошевића jер сматра да jе Милошевићнаjодговорниjи за таj рат и зато што jе он у таj рат увео Србе из Хрватске. Био сам позван да као приjатељ суда свjедочим у Хаагу у случаjу Бабић и знам да он ништа ниjе затаjио нити око своjе нити око Милошевићеве улоге у свему томе. Па зар мислите да jе статут Краjине написао самостално Милан Бабић и људи око њега или мислите да jе он на своjу руку обjавио ратно стање у Краjини? Он jе осjећао одговорност зато што jе као први човjек Краjине имао наjвећи утjецаj на народ и у свему томе судjеловао.

– Како из ове позициjе, седамнаест година касниjе, гледате на ту операциjу “паљења страсти” у Краjини?

– О томе jе већ пуно речено, а jа мислим да jе таj ирационални, агресивни и националистички дух припреман годинама на свим странама, а што се локалне разине тиче таj jе дух стигао у Краjину у облику “антибирократске револуциjе” 1988. када су у Книн униjете Милошевићеве слике и – кокарде. Хрватски комунисти за то нису проналазили одговор, а српски националисти су заправо чекали партнера са хрватске стране, како jе говорио Симо Дубаjић, и добили су га у облику ХДЗ-а. Милошевић ниjе био неинтелигентан и схватио jе да ће се Југославиjа распасти, али jе понудио три потпуно крива рjешења. Прво, понудио jе себе као спасиоца, друго, вjеровао jе да се Југославиjа може обновити под водством само jедне партиjе и, треће, мислио jе да jе могуће служити се национализмом. У сваком случаjу, jа сам у Книну видио да jе његова слика висjела посвуда; и у кућама бивших партизана, и бивших четника, политичких комесара и попова…

– Што сте радили за вриjеме рата?

– Прво сам био мобилизиран, али су ме врло брзо вратили у Книн да оформим центар за социjални рад jер се социjални систем распао с обзиром да jе у Книну владао каос и с избjеглицама град се повећао двоструко. Ниjе било никаквог посла, цвjетали су шверц и хиперинфлациjа, шибице су коштале десет милиона динара, а месо jе било jефтиниjе него крух. Тада смо отварали пунктове за размjену поште и везе међу људима с ове и оне стране границе и сjећам се да jе психолошка бариjера била силна као да се ради о односима међу свjетовима иако сам jа са свим тим људимапреко црте радио годинама. Једном смо преговарали у Хрвацама, у ресторану алкарског воjводе Ивана Зорице. Он ме jе у jедном тренутку питао: “Имате ли ви у Книну што jести?” Одговорио сам да “имамо што за jести али немамо чавала за поткивање коња” jер jе моj отац држао коње и заиста их ниjе имао. Зорица ми jе пружио кутиjу чавала и рекао: “Људи коjи држе коње не могу бити лоши…”

Велики мали идиоти

– Је ли за Краjину постоjала икаква шанса мирне реинтеграциjе?

– Шанса да се нешто конструктивно направи био jе план З4. Тог дана када jе у Книн требао доћиPeter Galbraith да представи таj план, био сам у канцелариjи код Милана Бабића и сjећам се добро да сам му рекао да jе таj план задња шанса да не будемо из Краjине наjурени и морам рећи да jе то Бабић саслушао врло озбиљно. Онда се телефоном jавио Миле Мартић коjи jе у свом познатом стилу рекао да неће доћи на састанак с Galbraithom jер “ко му jебе матер”, а затим се jавио и Боро Микелић да неће доћи “jер има проблема са нафтном црпком у Костаjници”. Ми смо Galbraithu, коjи jе све схватио, рекли да желимо план прихватити, али да немамо политички инструментариj да такву одлуку проведемо jер jе, на примjер, краjинску телевизиjа коjа jе била пресудно важна за jавну афирмациjу плана З4 држала Мартићева струjа коjа jе неком врстом пуча тамо поставила свог човjека. Састанак нас двоjице с Galbraithomтраjао jе осам сати, а Мартић jе исти дан отишао на састанак код Милошевића у Београд, вратио се натраг, сазвао врховни савjет обране и прогласио да Краjина не прихваћа план З4. Епилог коjем сам присуствовао описан jе у документарном филму “Пад Краjине”: Мартићевиподочњаци и пуне пепељаре док падаjу гранате по Книну и његов хистерични телефонски разговор с књижевником Браном Црнчевићем у коjем Мартић урла у слушалицу да га jеМилошевић издао…

План З4 ниjе одговарао ни Туђману…

– То jе сигурно, али преговори би омогућили активну позициjу процеса реинтеграциjе. Искрено речено, план З4 онако како jе понуђен, технички jе био нефункционалан jер не омогућава jединствено административно функционирање Хрватске као цjелине, а Краjина са своjом владом, законима и полициjом, четири километра удаљена од мора – значила jе управо то. Другим риjечима, таj план jе имао шансе да се модифицира у преговорима, али наjважниjе jе да би се око нечег конструктивног разговарало. У циjелом рату jедино jе етнички принцип био битан, Милошевић jе био задовољен с “великом малом Србиjом”, како jе jедном споменуо Шаринић, и с 49 процената у Босни и Херцеговини, Туђман jе jавно говорио да у Хрватскоj не смиjе остати више од три посто Срба, а Краjина jе остала – уз огромну одговорност властитих вођа – заробљеник такве етничке матрице.

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Vojno učešće SAD u napadu na Republiku Srpsku Krajinu 1995 …

Dok je Srba i Krajine biće… – Jadovno 1941.

СРБИ У ХРВАТСКОЈ Трасирање етноцида – Jadovno 1941.