КАКО САМ ОДЛОЖИО АГРЕСИЈУ

Нато зликовци бомбардовали су и болницу Драгиша Мишовић у Београду

Данас, и раниjе, говорило се о злочиначком подухвату коjи су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународноj заjедници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен; делом чекаjу пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка[1]. Но, jа мислим да jе проjекат „злочиначког подухвата“ створен у НАТО. Ниjе се десио на Косову, ниjе се десио у Босни, на териториjи Републике Српске или тамо где jе српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо, смишљен jе у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту НАТО. Леополд Троиси се зове улица у коjоj jе седиште намонструозниjе организациjе коjа планира и реализуjе наjгнусниjе операциjе за промену геополитичке мапе света.

Ја сам, можда, jедан од људи у Србиjи, jедан од официра или генерала, како хоћете, коjи jе наjдуже био у рату са НАТО-ом. Упућен сам на обавештаjни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након jедне процене на наjвишем државном нивоу, коjа jе уследила после сериjе напада америчких и НАТО снага на положаjе и насеља Републике Српске и Српске Краjине. Том проценом jе закључено, да у догледном периоду предстоjи, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена деjства, односно, агресиjа бити пренета на Савезну Републику Југославиjу, односно, претежно на териториjу Србиjе. Наравно, та процена jе била реална и донета jе одлука да jа, са значаjним дипломатским и обавештаjним искуством, и jош неким другим искуствима стеченим на значаjним функциjама коjе сам обављао, под камуфлажном функциjом будем упућен у Брисел, са циљем вођења jедне обавештаjне операциjе коjа jе траjала неколико година, у ствари, све до почетка агресиjе на СРЈ.

Моj задатак jе био да направим обавештаjну мрежу у структурама НАТО, ЕУ, Партнерства за мир и других институциjа у Бриселу коjе се баве геополитиком. Ја сам таj задатак извршио.

Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краjа 1998. године, до почетка планиране агресиjе, обавештаjна мрежа, коjу сам створио, први пут сада кажем, броjала jе више десетина људи наjвишег дипломатског ранга у НАТО-у и другим бриселским дипломатским мисиjама. Биле су то дипломате, мени равни по дипломатском статусу, као министру-саветнику jугословенске мисиjе при ЕУ. Дипломате, професионалци  знаjу да jе то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-маjор.

Желим да се осврнем на jедну оперативну акциjу коjа jе кулминирала доношењем, односно, добиjањем планова за агресиjу НАТО. Ја сам 1998. године имао намеру да се сретнем са jедним француским генералом коjи jе био шеф њихове воjне делегациjе и члан Воjног комитета НАТО. Француска се у то време противила агресиjи НАТО-а. Ја сам пратећи ставове делегациjа и њихових представника држава чланица НАТО, преко мреже коjу сам створио, имао све информациjе о свакодневним активностима НАТО-а, коjа су се односила на моjу земљу. Француски генерал, шеф њихове воjне делегациjе жестоко се противио изради планова за агресиjу и одбиjао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, стицаjем околности, упознао сам се са његовим прво потчињеним, шефом кабинета у њиховоj воjноj делегациjи, маjором Пjер Анри Бинелом. Уместо са генералом на ручку, ручао сам са маjором. Пре функциjе у НАТО-у, био jе у француском конигенту УМПРОФОР-а, у Босни. Ради се о веома способном, интелигентном официру. Завршио jе престижну Сен – Сир воjну академиjу, коjу jе завршио Шарл де Гол, краљ Петар I Карађорђевић и многе друге историjске личности. За ту академиjу врши се веома ригорозна селекциjа. Њему jе била предодређена веома значаjна кариjера. Иначе, обавештаjац по профилу, као што сам то био и jа. У историjи обавештаjних служби ретко jе забележен, или ниjе познат jавности сусрет два обавештаjца са различитим обавештаjним циљевима. Ипак, нашли смо тачку обостраног обавештаjног интереса. Међутим,размишљаjући, у jедном тренутку, пошто сам jа пре тога био шеф кабинета начелника Генералштаба, а знаjући шта шеф кабинета зна, jа сам се одлучио да га „држим на вези“. Прве информациjе коjе сам имао од њега, jа сам их проверавао на две, три стране, а онда сам почео да му даjем неке задатке, и он jе ушао у „обавештаjну игру“, веома искрено, свестан свих последица.

Почетком лета ‘98, НАТО jе отпочео припреме за агресиjу на СР Југославиjу. Биле су оквирно, глобално конципиране снаге, а земље учеснице су приjавиле са коjима ће снагама учествовати. Одлука о агресиjи jе требала бити донета 12-13. октобра 1998 године. Ја сам, до тада, више стотина информациjа доставио воjно-државном руководству у коjима су се налазили сви детаљи плана агресиjе.

Првог октобра сам позвао маjора Бинела у jедан ресторан са циљем да добиjем изворни план агресиjе, и рекао сам му следеће: “Знам датум агресиjе, знам обjекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.” Погледао ме jе и питао:  “Шта не знаш?” Ја му кажем да знам све. “Па шта ти треба?” Кажем му да ми требаjу оригинални планови. А онда сам измислио jедну причу коjа ми jе случаjно пала на памет и рекао сам: “Знаш шта”, мада смо онда већ били на ти,  “кад неки Србин залута у Париз, тамо, и са неким треба да се нађе, он каже код Аjфелове куле, ту ће се негде срести. Е у Београду постоjе Теразиjе. И кад треба неког из унутрашњости да сретнеш, онда кажеш срешћемо се на Теразиjама па ћемо онда лако ”. Питао ме jе шта то значи. Ја кажем, то jе jедно место коjе по нечем другом симболично. “По чему?” Ја кажем:“кад jе неко државу преварио, онда га ту вешаjу“. Погледао ме, и каже: “Па шта, неће вас да вешаjу?”“Хоће, уколико будем обмануо државу и не будем обезбедио планове за агресиjу”. Каже:“То jе опасно“. Кажем, jесте. Размишљао jе, размишљао и рекао:“Ја то немам“. Рекао сам му да веруjем да као обавештаjац знао jе да jе дубоко загазио у „издаjу НАТО“ и да може да набави. Знао jе да jа у jедном тренутку могу да га искомпромитуjем, да могу да га уценим, што никад не бих урадио, jер он се заиста понео приjатељски. Гледали смо се тако мало дуже, не трепћући, и он jе у jедном тренутку рекао: “Па у реду, имаћеш их”. Сутра вече jе дошао у моj стан и донео jе оно што сам од њега тражио. Планове jе добио од официра из француске воjне делегациjе, а потом их jе донео код мене. Нас двоjица смо их у току вечери изанализирали, а потом се разишли, размишљаjући да ћемо те ноћи обоjица,истовремено,бити ухапшени. Наравно, jа сам рачунао да ће њега ухватити чим буде изашао из мог стана, а мене кад будем изашао и кренуо са документима. Ја сам пропратио његов излазак преко завесе док jе изашао напољe и прелазио улицу. Негде jе тамо, у некоj споредноj улици, паркирао ауто. Нестао jе. За мене jе тада настао пакао. Шта сада радити? Био сам сам у кући. Шта сад радити са папирима? Где ићи у пола 12? Како то однети? Позвати било кога из амбасаде, просто ниjе било паметно. Одлучим се. Постоjе три излаза из зграде. Један jе где излазе аутомобили, други jе главни улаз излаз са лифтовима и трећи, где се налазе контеjнери.

Не размишљаjући много рационално, jедино могуће решење, да се морам брзо „отрести“ докумената. Значи, морам изаћи са тим на улицу,па шта буде. Одлучио сам да изађем и са собом сам понео две кесе.

Једна кеса jе била са стварним ђубретом, а друга jе била са неким помешаним папиром, у коjем су били планови НАТО. Изашао сам где су контеjнери. Бацио сам jедну кесу, а другу сам понео са собом. Променио сам правац кретања коjим иначе идем, изашао сам на jедну главну улицу и дошао до амбасаде. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештаjне процедуре. У зору сам их послао за Београд. Уjутру, 2. октобра, на столу начелника Генералштаба и државног руководства jе освануо план за агресиjу. У њему су били сви детаљи коjи су били потребни. У то време, jединице су већ биле на положаjима, диспергована jе била мунициjа, складишта, авиони, радари, ракете, итд. Донета jе одлука да се извади тзв. „стратегиjа дисперзиjе“ и да се изврши премештање људских и материjалних ресурса на нове положаjе. То jе урађено у току наредних неколико дана. 8. октобра, Американци су извршили последњу верификациjу позициjа циљева. Да напоменем, да jе на jедноj томахавк глави, коjа ниjе експлодирала, кад jе агресиjа већ била завршена, Воjно – технички институт пронашао да jе њен циљ био меморисан 15. марта 1998. године. Значи, шест месеци раниjе су одредили циљеве коjе ће гађати. Наравно, током провере локациjе циљеви више нису били на раниjим позициjама. Сви борбени ресурси – људство и техника били су на новим реjонима. Настала jе паника у НАТО, jер су циљеви нестали. Наилази зимски период и неповољне временске прилике. Они су ту операциjу назвали „Балканска зима“. Радикалном агресиjом имали су за циљ да униште људске и материjалне ресурсе, привредни и политички систем земље, изазову капитулациjу оружаних снага, доведу НАТО копнене снаге и изврше окупациjу. Општа глад и смрзавање становништва jе била мера за непокорност НАТО-у.План агресиjе jе имао четири фазе. Прва фаза jе требала да траjе 24 сата, тада jе требало уништити 16 циљева. Тих 16 циљева су обухватили цео ПВО систем. Затим би уследио 24-сатни ултиматум. Уколико оружане снаге не буде капитулирале и повукле воjску са КиМ, следила би и нова, 48-сатна сериjа циљева. А након тога фаза „Апокалипсе“. Фаза „Апокалипсе“ обухватала jе више 600 циљева, и та фаза jе требала да земљу заиста учини потпуно девастираном. Да напоменем, фазу „Апокалипсе“ су припремили одмах на почетку агресиjе, током априла 1999. године. Међутим, сценарио се ниjе одиграо онако како jе НАТО планирао. Дисперзиjом циљева план агресиjе „Балканска зима“ jе пропао. Нису имали циљеве за гађање. Нису имали услове за постизање стратегиjског изненађења, што jе први услов за победу агресора. Због откривања планова о агресиjи одлучили су да 12. октобра уjутру крену за Београд, да преговараjу са председником Милошевићем и државним и воjним врхом. У суштини, агресиjа jе одложена.

Том приликом, договорено jе да се део наших воjних и полициjских снага повуче са КиМ и да се дозволи долазак Верификационе мисиjе. Увече су се вратили у Брисел. Известили су Савет НАТО о томе шта jе договорено са руководством у Београду. Споразум jе био да се до 17. октобра (72 сата) реализуjе договорено. НАТО jе остао у стању наjвишег степена борбене готовости. На новим разговорима, 17. октобра, таj борбени статус НАТО jе продужен jош десет дана, до 27. октобра. Тога дана НАТО jе снаге за агресиjу на СРЈ превео у „мирнодопско стање“. Двадесет седмог октобра сам послао своj последњи извештаj из Брисела „да jе агресиjа избегнута, опасност ниjе прошла“. Наравно, то се касниjе десило у марту, али су моjи напори, уз помоћ маjора Бинела, агресиjу одложили за око пола године, што jе знатно допринело да jе спремниjе дочекамо.

Маjор Бинел бива откривен у трагању како су планови откривени. Ухапшен jе 19. октобра, одведен у Париз и био jе десет дана под истрагом. Одмах jе признао и рекао jе: “Јесам, дао сам планове српском дипломати Јовану Милановићу“. На питање: ”Зашто си дао?“ Одговорио jе: „Због тога што сам хтео да помогнем Србима“. У првом контакту са мном, рекао ми jе да му jе деда био солунац и да му jе рекао: “Синко, кад Србина сретнеш, скини му капу.” Сви медиjи, и електронски и писани, саопштаваjу 01. 11. „да jе ухваћен српски шпиjун у НАТО“. Бинел jе остао у затвору, а jа у кућном притвору наредних педесет дана. Наравно, ту су биле телевизиjске камере, репортажна кола испред амбасаде, испред стана, тражили су и чекали да ме усликаjу. Ту прилику им, наравно, нисам пружио. То jе траjало доста дуго, десетину дана. Потом jе, 19. новембра белгиjски парламент заседао и на дневном реду jе била „шпиjунска афера Милановић – Бинел“. Била jе то тема целодневне дебате. Нису, између осталог, могли да нађу модус шта учинити са мном. И наравно, ништа паметно нису могли да смисле, jер нису могли да ме протераjу. Европска униjа нема механизам за протеривање дипломата. Нисам био акредитован у Белгиjи, а НАТО-у jа нисам украо планове, донесени су ми у стан. Тако, и даље сам остао у Бриселу. Одлука парламента jе била да се сачека истрага о Бинелу у Паризу, па ће онда одлучити касниjе. Намера им jе била да ме 15. jануара наредне, 1999. године, кад ми истекне дипломатска виза и документа коjа иначе даjе белгиjско Министарство иностраних послова, да ми задрже документе, да ме оставе без дипломатског имунитета и да ме неко од муслимана или Шиптара ликвидира, пошто jе то тамо било као „добро jутро“. Е наравно, jа сам о тоj намери добио обавештење опет од њихових људи, и то од jедне врло значаjне личности. Таj паклени план jе осуjећен 19. децембра, на Светог Николу. Напустио сам Белгиjу и вратио се у Београд.

Бинел jе био оптужен за националну издаjу и претила му jе казна од 14 година због тога што ниjе могао да докаже да ми ниjе донео план о фреквенциjама летења француских авиона.

Таj план му заиста нисам тражио. Одбио сам да било шта са њим причам о Францускоj. Рекао сам : “Не желим да од тебе правим националног издаjника.” О Францускоj, све што ми треба, сазнаћу од других. И заиста сам одбио. Провео jе десет месеци у истражном затвору, потом jе, након не знам ког времена, осуђен на 5 година. Заjедно са истражним затвором, издржао jе казну од три године. У затвору jе написао књигу “Ратни злочини НАТО”. У њоj jе, поред осталог, описао оваj „НАТО злочиначки подухват“. Рећи ћу вам само шта му jе рекао судиjа приликом суђења. „Желели сте да будете хероj, постали сте издаjник, издали сте другове, савезнике. Издали сте Француску.” A психиjатар, док jе лежао у затвору, и био под истрагом описао га jе овим речима: “Ментално болесна изопачена личност.” Психиjатар не каже да су му у ћелиjу убацивали злочинце и хомосексуалце. Он jе, данас, геометар у Тулузу. Некада елитни официр, данас геометар. У Београду jе био маjа 2003. године, поводом промоциjе његове књиге „Ратни злочини НАТО“. Нико из државних институциjа ниjе присуствовао тоj промоциjи. А рекао jе реченицу за историjу: „Нисам се покаjао, опет бих исто учинио“. Заслуга за његов долазак у Београд припада проф. др. са Сорбоне, Мили Алечковић. Написао jе у то време jош четири књиге. Рекао jе и ово: ”Да нисам срео господина Милановића, никад не бих био књижевник.” Рекао jе и следеће: ”Идем сада тамо, у српске енклаве, да промовишем књигу, а моjа следећа активност jе учење српског jезика.” Има ли већег патриотизма од jедног странца. И коначно, председник Републике Србиjе га jе 2012. године одликовао орденом Обилића. Један новинар, у jедном подужем чланку, анализи, каже: ”Да ли jе његова судбина вредна за оно што jе учинио.” И следеће, у то време, Свилановић jе био министар иностраних послова, каже: ”Да ли Свилановић може рачунати на овакве људе?” Заиста да не може, њему ниси такви људи примерени. Ето, то jе наjзначаjниjа епизода jедне велике четворогодишње обавештаjне операциjе. А било их jе заиста много. Њима ће се бавити историjа и историчари. У овоj епизоди, учесници смо Бинел и jа. У мноштву других епизода било jе више десетина учесника. О њима немам законско право да говорим, а и професионална етика ме обавезуjе.

О Бинелу сам говорио зато што нисам рекао ништа више од онога што jе он рекао у истрази и оно што jе у jавности познато.

На краjу, желим да истакнем да jе маjор Бинел, за jубиларну 10-годишњицу обележавања агресиje НАТО Београдском форуму за свет равноправних и Клубу адмирала и генерала Србиjе, послао поруку коjу jе назвао: „Порука земљи хероjа под бомбама убица“. У поруци jе рекао да jе имао и понос и стид, али стиди се због своjе земље коjа jе учествовала у агресиjи поносног српског народа, са  коjима су у историjи били приjатељи. И на краjу, он каже: ”Ви Срби кроз читаву историjу показали сте храброст, бар од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заjедничке борбе jош притаjена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традициjу, извори су наше славе и будућности. Данас на десетогодишњицу ужаса коjи вам се догодио, а коме ће jедном доћи краj, желим да вам кажем колико сам вам приjатељ и колико вас волим. Нека jе слава и дуговечност српском народу. Ваш приjатељ и ваш брат, Пjер Анри Бинел.”

Ја поручуjем у своjе име:

Хвала ти, брате, Бинел!
Хвала свима коjи су као Бинел допринели да се осуjети злочиначки план агресиjе „Балканска зима“ (Милосрдни анђео) и умање његови ефекти током пролећа 1999. године.
Њихова имена и заслуге за српски народ налазе се у таjним депоима наjновиjе српске историjе. О њима, као о Бинелу, причаће наша покољења!
Хвала Белгиjи што ми jе сачувала живот, а могла jе применити „америчку рецептуру“.

Генерал Јован Милановић

Везане виjести:

Да се не заборави!

ИЗЛОЖБА О НАТО БОМБАРДОВАЊУ – Jadovno 1941.

НЕ СМИЈЕМО ЗАБОРАВИТИ АГРЕСИЈУ НАТО … – Jadovno 1941.

владика бачки иринеj: памћење невиних жртава … – Jadovno 1941.

Заборавили хероjску смрт наjмлађег маjора … – Jadovno 1941.