Косово смо, преко Тита, продали Албанцима! То је наш грех који мора да се исповеди!

Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима наркодилерима. Косово је продато, а то је колективни грех наше заједнице – говорио је покојни проф. др Жарко Видовић, један од највећих српских интелектуалаца на размеђи два вијека

Припремио: Љубиша Морачанин

Они који су упознали Жарка Видовића у последњим годинама његовог живота, памтиће га као насмејаног старца, члана хора Цркве Светог Марка, који у парохијском дому, после литургије, неуморно, са радошћу младића, разговара са пријатељима о смислу, слободи, личности и историји. У необјављеној дневничкој биљешци из 1977. записао је: „У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“

Искуствени, проживљени и зато аутентични погледи Жарка Видовића на историју, религију и филозофију, као да су ближи покољењима која су живјела прије њега и онима које ће тек доћи, него његовим савременицима. Видовићево животно дјело, „Његош и Косовски завет у новом вијеку“, које у рукопису има преко 2.700 страна, остало је необјављено, познато само у фрагментима. О мукама које је преживљавао у Јасеновцу и другим логорима, као и о његовом духовном и интелектуалном напредовању, можете прочитати у другом дијелу овог текста.

О КОСОВУ: Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира од 1944. године уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима наркодилерима. Косово је продато, а то је колективни грех заједнице који мора да се исповеди и да их постанемо свесни у литургијском дијалогу.

Тито је спроводио Черчилов план да обнови подунавски простор Аустроугарске монархије и да Србију сведе на Београдски пашалук. То је изјавио Папа Јован Павле Други. Ми смо то мирно гледали.

За нас је важнија била држава од Цркве и десио нам се пораз. Црква ће исправити пораз Срба. Ја мислим да је пут обнове Православља једини спас и за нас и за Косовске Србе, па чак и за Шиптаре на Косову који су у шакама наркодилера и разбојника. Криминално је шта данас ради свет под идејом глобализма.

О ЊЕГОШУ: Зашто је Његош велики? Зато што је Његош схватио суштину српске заједнице. И уопште сваке заједнице. У Старом завету Јудеји су схватили да заједница између људи апсолутно није могућа без Божје благодати, да једино Бог може да створи ту заједницу, то јест да једино у савезу са Богом народ може да буде народ и заједница. Без заједнице са Богом човек је апсолутно неспособан да припада икојој заједници. Заједница подразумева осећање морално, осећање дужности, осећање припадности, осећање очинства и синовства, осећање кћеринства и материнства, осећање сродности, кумства, пријатељства, одржавање часне речи, поштовање речи која је дата као закон. Христос сабира људе у заједницу са самим собом под условом да се човек уздигне изнад греха, грешности своје индивидуе у личност. Услов да се уздигне јесте покајање, самоспознаја, критика самог себе, вршење закона.

О НАЦИЈИ: Држава – правна, власт закона, а безбедносна, за сваки, па и ратни сукоб спремна – није заједница (као ни језик права и науке), него установа за коју је довољна навика (знање активно и без духовности, без контроле свести, без осећања); а нација, реална нација је могућа – не као установа (стабилна навика), него – само као осећање! Дакле, заједница морално-историјска, реална колико ту заједницу осећаш као историју („лични роман”) и морал. А то не могу да пропишу никакви закони и договори! Дакле, држава и нација нису исто, па је проблем како успоставити хармонију између државе и нације (закона и поезије! устава и химне! законске обавезе и културно-историјског осећања).

О ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ: Пећка Патријаршија је обновљена 1557. године, и то на Косовском завету. И Пећка Патријаршија током две стотине година сабира српски народ. Од Будима до Трста, од Трста до Скадра, од Скадра до Охрида, од Охрида до Арада, па одатле до Будима. И никад српски народ није био боље и јаче окупљен, свеснији себе, и није био бројнији него за време Пећке Патријаршије, кад није имао државу.

Ево, и сад нам одузимају државу. Али, ако ми обновимо живот у Цркви, не могу нам ништа. Али, ако ми не знамо шта је Црква, сви ће нам и те како моћи наудити. Ми не можемо бити Срби ако не знамо ко је Његош, ко је Иво Андрић, ко је Свети Сава, ко је ђакон Авакум, ко је свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки.

О КАТОЛИЦИМА: Једини доказ Бога је постојање заједнице љубави и сарадње. Православно схватање нације је схватање заједнице која није ратоборна него живи у узајамној солидарности. Док Хрвати хришћанство схватају као крсташки поход… Погледајте зашто православни, када се сусретну са екстремизмом, иду у комунисте, а католици у фашисте.

О МУСЛИМАНИМА: У Фочи сам, када је основана Православна академија 1993. године, по препоруци сарајевског митрополита Николаја, био одређен за главног предавача. Имам и од њих орден као оснивач. И, када сам предавао како треба да се понашају војни свештеници и официри Републике Српске, причао сам да нипошто не смемо да се завадимо с муслиманима.

Рекао сам – а били су ту владике Амфилохије и Атанасије, Никола Кољевић, Радован Караџић, Крајишник, Биљана Плавшић и многи други – никако рат са муслиманима, јер Американци су желели да у Босни Срби зарате са муслиманима, што ће бити окидач новог рата православних хришћана са муслиманима. Одавде до Азије. Рекао сам да не смемо ми да почнемо тај рат, чак и ако убију неког нашег не смемо да се латимо оружја. Изгубићемо.

О СВЕШТЕНСТВУ СПЦ: Ја сам од Синода добио Орден Светог Саве и ниједан свештеник није пришао да ми честита, сем једног. Зато што знају шта мислим о њима. Два пута сам о томе причао с патрихархом Павлом. Он је био антиклерикалан, прави православни човек. Невероватно непосредан и говорио је оно што осећа.

БИОГРАФИЈА ЖАРКА ВИДОВИЋА (1921-2016):

Судбину и мисао Жарка Видовића уобличио је Други свјетски рат. У најцрњој ноћи Европе, он је искусио оно најгоре. Познавао је Вукашина Мандрапу, потоњег Светог Вукашина Јасеновачког, и психијатра др Недељка Зеца, који ће посвједочити о ономе што се са Вукашином у Јасеновцу догодило. У Јасеновац је из сарајевског затвора доспео и Жарко Видовић, али су га од усташа спасли нацисти, када су га, прекоСајмишта, одвели на присилни рад на поларни сјевер Норвешке.

Из логора Осен побјегао је у Шведску, да би у Упсали, са стипендијом шведског краља, наставио студије. Од совјетске амбасадорке у Стокхолму, чувене Александре Колонтај, по први пут је чуо за Тита; она је вођу југословенских партизана, на чуђење младог Видовића, називала „преварантом“. Ингмар Бергман, још непознати студент, препоручивао му је дела Константина Станиславског. Повратак у Југославију донео му је хапшење и затвор, који је, са привременим пуштањима на физички рад, под присмотром, без суда и осуде, потрајао скоро две године.

Жарко Видовић је међутим, у својим аутобиографским записима, без имало огорчења, тврдио да је смисао слободе непосредно, искуствено открио у концентрационом логору. За примјер слободног човјека који, упркос свим претњама, сам одлучује о својим поступцима, узимао је Исмета Пашића, који је, у Осену, одбио наређење да батина свог логорског сапатника, Србина, да би, потом, за казну сам био претучен до смрти.

Логорско искуство било је препуно поука и о колективној људској судбини. Видовић се сјећао да су се, у сарајевским казаматима и у Јасеновцу, усташе смијале међусобним подјелама српских заточеника на комунисте и четнике. Идеолошке омразе су, међутим, нестајале са буђењем свести о томе да су на логор и смрт били осуђени искључиво и само зато што су били – Срби. Жарко Видовић је, уосталом, тврдио да човек може да истински зна само оно што је искусио и осетио. Зато је веровао да логорашко искуство Срба заслужује пажљивије промишљање и посебно место у редефинисању српског националног идентитета.

Жарко Видовић је, како је сам тврдио, о историји и идентитету много тога научио од својих професора са београдског Филозофског факултета, где се обрео по изласку из затвора. Ту је, на часовима Светозара Радојчића, потом и у сусретима са Александром Дероком и Миланом Кашанином, посијано сјеме Видовићевог дубинског разумевања и тумачења улоге цркве у историји Срба и, нарочито, значаја обновљене Пећке патријаршије (1557-1766) у уобличавању српске националне свести.

Те своје увиде Жарко Видовић ће образложити неколико деценија касније, у студији „Његош и Косовски завет у новом веку (1981). Видовићево тумачење премодерног српског идентитета као заједнице Завјета, настале у крилу цркве, која ће се, у 19. вијеку, претварати у језичку, лаичку, демократску заједницу, умногоме одговара моделу прерастања „заветних нација“ у „републиканске нације“, о чему данас пише један од водећих стручњака за нације и национализме, Ентони Смит.

Седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека посветио се студијама Плотина, византијских основа српске културе и, нарочито, мисли Петра II Петровића Његоша. Исувише свој и несавитљив, остаје скрајнут чак и после пада Берлинског зида, упркос томе што бесједи на Светосавским академијама у Сава Центру и учествује у оснивању Православног богословског факултета у Фочи.

Аутор: Љубиша Морачанин

Извор: МАГАЗИН СЕДМИЦА