Košare simbol junačke odbrane od NATO sile

Godišnjica početka jedne od najvećih bitaka tokom agresije na SRJ 1999. godine. U žestokim okršajima poginulo 108 pripadnika Vojske Jugoslavije

Izvor: Izvor: VEČERNjE NOVOSTI ;

Autor: RADE DRAGOVIĆ/J. L./G. Ć. , april 2019.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

U rano jutro 9. aprila 1999. godine, padinama Juničkih planina i Prokletija zagrmela je snažna minobacačka i artiljerijska paljba. Kiša granata koja se prosula po položajima na granici sa Albanijom označila je početak jednog od najvećih sukoba Vojske Jugoslavije i terorista Oslobodilačke vojske Kosova – bitke na Košarama. Boj koji se sledećih nedelja odvijao na samoj graničnoj liniji postao je simbol herojske odbrane zemlje 1999. godine.

„Ni korak nazad. Otadžbina se mora braniti!“, geslo je koje je spontano rođeno tokom dramatičnih aprilskih dana 1999. godine. Na Srbiju je tada krenula velika sila. U istom stroju našli su se teroristi OVK, regularna vojska Albanije, avijacija NATO, nekoliko desetina „pasa rata“ i mudžahedina. Ukupne snage koje su se obrušile na SRJ brojale su i do 15.000 ljudi. Kopnenom ofanzivom hteli su da probiju liniju odbrane i da vojnom silom, uz odobrenje Zapada, naprave anšlus Kosova i Metohije. Planovi OVK i njihovih zapadnih stratega, međutim, pali su u vodu pred junačkom odbranom srpskih boraca.

O žestini okršaja na obodima Prokletija najbolje svedoči broj žrtava – svoj život je na Košarama ostavilo 108 pripadnika Vojske Jugoslavije. Među njima, bilo je 18 oficira i podoficira, 50 vojnika na redovnom služenju vojnog roka, 13 rezervista i 24 dobrovoljca. Broj poginulih terorista nije potvrđen, ali se pretpostavlja da je veći od 250.

Žestina napada, broj žrtava, snaga volje branilaca, kao i sila kojoj su se suprotstavili učinili su da Košare postanu metafora za odbranu Srbije na Kosovu i Metohije. Po ovoj karauli nazvana je bitka koja je vođena na frontu koji se duž granične linije protezao gotovo 20 kilometara. Borbe su u najtežim uslovima – po snegu, kiši, po dubokim šumama i strmim visovima, vođene i u rejonima karaula Morina, 7. juli i Đeravica. Granica je tih dana bukvalno gorela, ali neprijatelju nije bilo dozvoljeno da načini ni korak ka Srbiji.

Nekadašnji komandant Prištinskog korpusa general Vladimir Lazarević naglašava da je bitka na Košarama bila kopnena invazija pod komandom NATO – pokušaj masovnog borbenog prodora u dubinu Metohije.

– To je bio deo primene NATO strategije vazdušno-kopnene bitke. Ovaj plan sačinjen je u Pentagonu, a pripremili su ga američki stručnjaci. Imao je naziv „Strela“. Kopnenu invaziju pokušalo je da ostvari više desetina hiljada terorista, pripadnika oružanih snaga Albanije, NATO snaga lociranih u Makedoniji i Albaniji, i odvijala se u dve etape: „Strela 1“ i „Strela 2“. Cilj je bio da neprijatelj u najkraćem roku, za nedelju dana, polomi kičmu odbrane Vojske Jugoslavije – navodi general Lazarević.

Brojčano neuporedivo nadmoćniji neprijatelj pokrenuo je besomučnu raketnu, vazduhoplovnu, artiljerijsku i svu drugu ofanzivu po položajima branilaca. U trenutku prvog udara, u karauli Košare bilo je svega 130 vojnika, raspoređenih na liniji od 13 kilometara. Njihovi položaji bili su delimično utvrđeni, u bukovoj šumi, na strmom terenu, na kome se neprijatelj kretao nizbrdo. Povređenima je teško ukazivana pomoć, hrana i municija sporo su doturane. Ofanzivu je avijacijom podupirao NATO, a borci i danas pamte zvuk obrušavanja aviona A-10 „tanderbolt“, čiji je top kalibra 30 milimetara silovito zasipao liniju odbrane.

„Nema povlačenja!“, bila je nepisana i neizgovorena komanda koju su kao jedan prihvatili svi borci na Košarama. Rame uz rame, oficiri i vojnici 53. graničnog bataljona, 125. motorizovane brigade, 63. padobranske i 72. specijalne brigade junački su se branili. Svojom borbom i svojim životima oni su ispisali poslednju stranicu hronike ratničke časti srpskog naroda.

O herojima sa Košara, iz različitih razloga, dugo se govorilo upola glasa. Tišina o njihovoj borbi, međutim, bila je glasnija od svake kampanje. Otpor agresoru na padinama Prokletija 1999. godine širio se od čoveka do čoveka i postao jedan od najvećih nacionalnih mitova novog vremena. Tek poslednjih godina junaci odbrane države dobijaju tretman u javnosti kakav i zaslužuju. Po herojima sa Košara danas se nazivaju ulice, trgovi, oni dobijaju spomenike, posvećuju im se knjige i filmovi.

ROBERT ANTAL O TEŠKIM BITKAMA: NI RANA ME NIJE SPREČILA DA SE VRATIM NA KARAULU

Regruti sa samo pola godine vojničkog staža, među kojima je bio i Rober Antal, iz niške kasarne „Stevan Sinđelić“, početkom 1999. prebačeni su u Peć. Granate NATO avijacije dočekali su u selu Ponoševac, u blizini Dečana. Tek tada su bili svesni toga šta se dešava.

– Kada smo, penjući se po onim brdima, osetili miris baruta, znali smo da je nešto ozbiljno. Sa jedne strane vojska OVK, sa druge NATO avioni koji nas kose bombama. Detonacije, zvuk pušaka, miris krvi, svakog dana neko nastrada… Nismo ništa znali, slušali smo kapetana Dušana Jokića, ljudinu od čoveka, i starijeg vodnika Ostojića. Njihova reč za nas je bila zakon.

Robert nije bio jedini Mađar na Košarama. Pored njega. u 125. motorizovanoj brigadi bio je i njegov vršnjak Tibor Cerna, koji je tragično nastradao.

– Bio sam vojnik svoje zemlje i nikad zbog nacionalnosti nisam imao problema, ni ja ni Tibor. Često sanjam dan kada je poginuo – seća se sa knedlom u grlu.

I Robert je ranjen na Košarama. Sa ostalim vojnicima naišao je na minsko polje.

– Jedan vojnik je stao, a mene je detonacija odbacila i stomakom sam pao na stenu i dobio unutrašnje krvarenje. Bio sam u bolnici više od nedelju dana i ponovo se vratio u jedinicu – nastavlja Antal. – Sada sam znao gde se vraćam, ali nisam imao dilemu. Tamo su moji drugovi. Moja zemlja je bila u opasnosti.

SEĆANjA VOJISLAVA VUKAŠINOVIĆA: PROŠLI SMO PAKAO, ALI NEPRIJATELjA SMO POBEDILI

Svi moji saborci sa Košara složiće se sa mnom da je ta karaula postala neraskidivi deo naših duša, naših mladih ali već uveliko napaćenih života. Mi smo tamo, na srpsko-albanskoj granici, imali zadatak da ne dozvolimo neprijatelju da probije odbrambenu liniju. I to smo ispunili! Dvomesečnim danonoćnim borbama, sprečili smo kopnenu invaziju iz Albanije.

Ovako, dvadeset godina posle NATO agresije na Srbiju i rata na Kosmetu, za „Novosti“ govori Vojislav Vukašinović (40), iz Mataruške Banje, koga je ordenom za hrabrost odlikovao bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević.

Prema njegovim rečima, na gotovo neprohodnom terenu i po veoma teškim vremenskim uslovima, odred „Džokeri“ imao je zadatak da kod karaule Košare na Prokletijama probija barijere i otvara put za ulazak u borbena dejstva ostalih jedinica 125. motorizovane brigade. Boravak u metohijskim gudurama otežavao je i sneg, koji je, kako se priseća Vojislav, dostigao visinu od čak dva metra.

RAT PRE RATA

Prvi vojnik koji je poginuo na državnoj granici SR Jugoslavije i Albanije bio je Đula Dorni, pripadnik 74. graničnog bataljona Podgoričkog korpusa. Bilo je to 7. maja 1998. godine. U rejonu sela Junik, krajem jula, u akciji 63. padobranske brigade, poginuo je načelnik štaba ove jedinice, potpukovnik Goran Ostojić. Ratni dnevnici iz tog vremena svedoče da je tokom 1998. godine, od tromeđe Srbije, Crne Gore i Albanije na planini Bogićevica, pa do sela Dunava u Kosovskom Pomoravlju, poginulo oko 20 pripadnika VJ.

– Na celoj odbrambenoj liniji bilo je 1.300 srpskih boraca, od kojih sedamdesetak u našem odredu, a na neprijateljskoj strani više hiljada do zuba naoružanih vojnika – dodaje Vukašinović, koji je ranjavanje jedva preživeo.

Tri meseca je bio u komi, a godinu dana zbog oštećenja očnog nerva potpuno slep. Ipak, posle svega što je preživeo, kaže, sve bi učinio isto.

NAJLEPŠA KARAULA VJ

Kuća od crvene fasadne cigle u pitomoj udolini, okružena stoletnom bukovom šumom, sa državnom zastavom na jarbolu, slika je karaule Košare koju pamte generacije graničara VJ. Zbog svog izgleda, funkcionalnosti i opremljenosti, ovaj objekat podignut 1990. godine nosio je epitet najlepše granične karaule SRJ. Strateški položaj, međutim, nije bio dobro odabran. Karaula je podignuta na 250 metara od granične linije, u podnožju planine koja pripada Albaniji. Zbog takvog terena, branioci su se 1999. godine našli u veoma teškom položaju. Tek povlačenjem na rezervni položaj, koji je značio i prepuštanje karaule, front je stabilizovan.

BESMRTNI TIBOR CERNA

Jedan od besmrtnih junaka sa Košara je i Tibor Cerna (21), iz Debeljače, vojnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, koji je kao komandir streljačkog odeljenja poginuo u odbrani karaule Košare 1999. godine.

Kako su svedočili njegovi ratni drugovi, Cerna je tokom borbi 27. aprila 1999. svojevoljno napustio zaklon kako bi pomogao da se otkrije položaj neprijateljskog snajperiste, najverovatnije pripadnika francuske Legije stranaca, koji je danima sejao smrt po položajima branilaca. Nakon što je napustio rov, Cerna je pogođen metkom u grudi, ali je, iako teško ranjen, uspeo da se održi na nogama do sledećeg metka, što je bilo prvi put da je snajperista pucao dvaput sa istog mesta. To je omogućilo njegovo lociranje i likvidaciju.

U znak priznanja i počasti država je podigla spomenik vojniku Tiboru Cerni u njegovoj rodnoj Debeljači, a bistu su 2017. zajedno otkrili njegova majka Kata i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

 Autor: RADE DRAGOVIĆ/J. L./G. Ć.

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI – 07. april 2019.