Košare, mera za Heroje

Ako dozvolimo nekome trenutak zapitanosti, koji može doći, zašto je neko položio svoj život za otadžbinu, onda imamo puno pravo da sa prezrenjem odbijemo da damo odgovor.

Na početku agresije na SR Jugoslaviju očekivanja glavnokomandujućih snaga NATO alijanse bile su izuzetno optimistična.

Verovalo se da naša vojska nije u stanju da izdrži vazdušne napade duže od tri dana i da će vrlo brzo potpisati kapitulaciju. Pokazalo se da je računica agresora bila više nego pogrešna. Nakon pokazane izuzetne snalažljivosti, hrabrosti i izdržljivosti pripadnika Vojske Jugoslavije, komanda NATO naredila je paralelno pokretanje kopnene ofanzive na prostoru Kosova i Metohije ispod Prokletija, na Košarama.

Ovom operacijom NATO je pokušao da anulira evidentne neuspehe u uništavanju naših snaga iz vazduha.

Košare su izabrane zbog konfiguracije terena, koja je išla na ruku strani koja je napadala. U tom rejonu je prosto fizički bilo nemoguće da se sa naše strane prebaci respektabilna tehnika, što nije bio slučaj sa snagama alijanse. Na severu Albanije već su odranije bile stacionirane snage NATO u bazi kod Tropoje.

Za borbu je bilo spremno 12000 vojnika, od toga 5000 američkih, sa 30 tenkova i 26 helikoptera tipa „apač“. Pored OVK, koja je za potrebe ofanzive prema granici rasporedila oko 15000 terorista, u napadima su učestvovale i regularne trupe Republike Albanije koje su brojale između 6000 i 8000 vojnika.

Posebna podrška dolazila je od britanskih instruktora i pripadnika jedinica za specijalne operacije, američkih Zelenih beretki i francuske Legije stranaca.

Nasuprot njima stajalo je neuporedivo manje ljudstva i tehničkih sredstava – oko 2000 pripadnika Vojske Jugoslavije iz sastava 125. i 549. Motorizovane brigade, 63. Padobranske brigade kao i delova Prištinskog korpusa. U borbama su učestvovali i ruski dobrovoljci, među kojima je jedan na Košarama i poginuo.

Plan agresora bio je jasan – ako se zauzme Đakovica, doći će do presecanja linija naših snaga izmeću Prizrena i Đakovice. Kasnije bi se krenulo ka Prištini i time bi vojni poraz Jugoslavije na Kosovu i Metohiji bio zacementiran.

Napad je krenuo, ni malo slučajno, 9. aprila u tri ujutru, na hrišćanski praznik Veliki petak, artiljerijskom pripremnom vatrom iz pravca severa. U prvom ešalonu učestvovali su uglavnom pripadnici terorističke OVK, njih oko 1700, uz izdašnu artiljerijsku pomoć pripadnika francuske Legije časti. Sa druge strane, naši branioci su imali svega 200 vojnika.

Sama karaula Košare, naspram betonskih bunkera sa albanske strane, isticala se svojom lepotom. Bila je izgrađena pre svega zbog ideološke dimenzije sukoba između Albanije i FNRJ. Međutim, položaj karaule je u taktičkom smislu bio očajan. Cedam graničara su svojom neverovatnom hrabrošću i umećem odoleli prvim napadima agresora i praktično „kupili“ vreme za zaposedanje druge linije odbrambenih položaja.

Pad napuštene karaule prikazan je u zapadnim medijima kao „neviđeno postignuće snaga alijanse“ i takozvane „Oslobodilačke vojske Kosova“. To će biti ujedno jedini i poslednji „uspeh“ koje će ove združene trupe postići.

Da se sa pravom Košare smatraju za jednu od najkrvavijih bitaka tokom NATO agresije, svedoče i reči jednog od učesnika, Ljubinka Đurkovića, potpukovnika u penziji:

Bile su to strašne slike, goreli su i nebo i zemlja. Čuli su se jauci ranjenih, od projektila su bila presečena i stara stabla prečnika i do jedan metar, ali linija fronta nije pomerena. Imali smo informacije čak i iz komande NATO o dejstvima avijacije od naših obaveštajnih struktura, tako da smo parirali maketama simulirajući lažne položaje za koje je njima trebalo i po dva dana da bi ih razotkrili, a do tada bi dejstvovali po njima. Zbog toga smo uspeli da svoje materijalne i ljudske žrtve svedemo na najmanji nivo.

Osokoljen prethodnim uspehom, neprijatelj je jurišao i na drugu liniju odbrane. Naša vrhovna komanda je reagovala pravovremeno. Na front dolazi pojačanje u vidu pripadnika specijalne 63. Padobranske brigade, uz podršku lakih artiljerijskih oruđa koja svojom preciznom vatrom prekidaju dalje artiljerijsko delovanje terorista. Time je ofanziva bila u potpunosti zaustavljena.

Desetog  maja, NATO baca nedozvoljene kasetne bombe na naše trupe, ubivši pri tom osam vojnika. Iako je bilo gotovo nemoguće upotrebiti teško naoružanje na tom području, dva tenka T-55 zaputila su se da pomognu našim borcima. O težini zadatka najbolje govore reči iz poruke komandirima tenkova:

Uz dobru pripremu imate 30 odsto šansi da prođete terenom, plus patriotizam, plus iskustvo – kreni!

Vrhunskim umećem, posade tenkova uspevaju da zaustave kontranapad neprijatelja, pruže podršku pešadiji na položajima i pomere liniju fronta do same Rase Košares, bez ponovnog osvajanja samog vrha.

Proboj ka vrhu Mrčaj od strane pripadnika treće armije Prištinskog korpusa bio je odlučujući u savladavanju neprijatelja. U duhu najslavnije tradicije, naši vojnici jurišali su na položaje agresora ulazeći u borbu prsa u prsa sa uzvicima „Napred“ i „Ura!“ Nakon bespoštedne borbe, vrh je konačno zauzet. Komanda NATO shvata da mora upotrebiti sve resurse i, radi podrške svojim jedinicama koje napušta borbeni moral, u sukob ubacuje svoje tenkove. No naši vojnici za kratko vreme uništavaju pet tenkova alijanse. Time je praktično sprečena dalja tenkovska ofanziva i prodor neprijatelja u dubinu Kosova i Metohije.

Svojim požrtvovanjem, disciplinom i izkazanim patriotizmom, Vojska Jugoslavije sprečila je glavni cilj stratega NATO pakta – kopnenu agresiju koja je ovim doživela svoj fijasko. Linija fronta se dalje nije pomerala sve do kraja rata, odnosno do potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

Vojska Jugoslavije je u borbama na Košarama izgubila ukupno 60 pripadnika i jedno vozilo, dok su snage agresora imale više stotina poginulih, kao i pet uništenih tenkova. Tačni podaci o gubicima snaga NATO, albanske vojske i šiptarskih terorista iz razumljivih razloga se kriju i do sada nisu objavljeni.

Srbija mora da pamti svoje heroje, vojnike i komandante Prištinskog korpusa, koji su dali sve od sebe štiteći naš narod, teritorijalni integritet i suverenitet od spoljnog agresora. Završiću rečima glavnokomandujućeg generala Prištinskog korpusa, Vladimira Lazarevića:

Bilo, ne ponovilo se, ali i da se ne zaboravi!

Autor: Vukašin Neimarević

Izvor: Srpski Akademski Krug

Vezane vijesti:

Zaboravili smo srpske junake: Heroj s Košara kosi dvorišta da prehrani decu!

Moj tata je po zanimanju heroj

Tri ulice za heroje sa Košara!

Sjećanje na bitku za Košare – neispričana ratna priča iz 1999.

Zadnja vojna pošta srpkih junaka: Šta je video prvi Srbin koji je kročio na Košare