KOŠARE (3): Smrtonosna zaseda – oči u oči sa OVK

U sekundi smo se, sa daljine od 40 do 50 metara, pogledali oči u oči. Već sledećeg trenutka podižu puške, počinjem da trčim, čuje se pucnjava, pogađaju me meci, seća se Duško Šljivančanin

Na 53. graničnom bataljonu bilo je da izdrži dok ne stignu druge jedinice VJ, pre svega 125. motorizovana brigada, koja se probijala ka granici, istovremeno vodeći borbu protiv OVK, izbegavajući udare avijacije NATO-a i prihvatajući rezerviste.

Komanda Prištinskog korpusa na prvu liniju borbenih dejstava šalje starešine, višecevne bacače raketa i četu vojne policije.

Ali, trebalo je izdržati do njihovog dolaska. Major Duško Šljivančanin, komandant 53. graničnog bataljona, naređuje svom zameniku majoru Dragutinu Dimčevskom da na Košarama preuzme komandu nad graničarima, što on čini i svojim požrtvovanjem konsoliduje linije odbrane.

Komandant 53. graničnog bataljona sa vozačem, vojnikom Miroslavom Stojanovićem, kreće „pincgauerom” prema selu Batuša.

Upadaju u zasedu i tom prilikom vojnik, pogođen snajperskim hicem, gine, dok Šljivančanin uspeva da izađe iz vozila. Okreće se prema napadačima koji su izašli iz zaklona, misleći da nema preživelih.

– U sekundi smo se, sa daljine od 40 do 50 metara, pogledali oči u oči. Već sledećeg trenutka podižu puške, počinjem da trčim, čuje se pucnjava, pogađaju me meci. U tom trenutku uz put se pojavljuju vojni policajci, napadači beže – kaže Šljivančanin, koji je tada zadobio jednu prostrelnu ranu i tri okrznuća.

Prebačen je u bolnicu u Đakovici, ali se samoinicijativno vratio u jedinicu u bolničkoj pidžami, budući da su mu uniformu isekli prilikom zbrinjavanja rana.

– Kada sam došao na komandno mesto, verovatno su pomislili da sa mnom nešto nije u redu. Lekar je hteo da mi da injekciju za smirenje – seća se naš sagovornik.

Na istom mestu na minu je naišao BOV i tada su ranjeni vodnik Dejan Agočević, komandir karaule „Košare” i vozač.

Tog 9. aprila ranjeni su pukovnik Siniša Trajković i potpukovnik Tomić iz komande Prištinskog korpusa.

Napadači su tog prvog dana napada zauzeli vis Rasa Košares i teško oštetili zgradu karaule, u koju su ušli 10. aprila uveče.

Ona je na takvom mestu da bi bilo sumanuto žrtvovati ljude da osvoje tačku sa koje se ne bi mogli braniti, što važi za još neke lokacije uz granicu.

Pripadnici OVK kasnije su pretrpeli gubitke u karauli, u našu teritoriju nisu prodrli dublje od nekoliko stotina metara.

Жestoke borbe vodile su se i 10. aprila, kada je u popodnevnim satima stigao Drugi bataljon 125. motorizovane brigade. Graničari su tada ušli u sastav ove jedinice.

Nastavili su da se bore do kraja rata, a nemerljiv doprinos dali su i oni koji nisu pucali, kao što su lekari i vezisti.

Naš sagovornik je prvog za odlikovanje predložio vezistu vojnika Sašu Milovanovića, koji je u kritičnim situacijama vešto povezivao vojnike razbacane po položajima na planinskom ratištu.

Po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, VJ se povlačila sa Kosmeta, a 53. granični bataljon, na putu prema centralnoj Srbiji, formirao je kolonu kod manastira Visoki Dečani.

– Otišao sam u manastir i zapalio 16 sveća za svojih 16 vojnika, pripadnika jedinice kojom sam komandovao – kaže Šljivančanin.

Prekaljena klasa vojnika mart 1998.

Teret borbi izneli su mladići na odsluženju vojnog roka, mladići od 19 ili 20 godina. Posebno treba istaći martovsku generaciju, odnosno klasu vojnika iz 1998. godine.

Mnogi od njih javili su se u kasarne na Kosmetu u trenutku kada se razbuktavao sukob, učestvovali su u borbama sredinom i krajem te godine, a kada je trebalo da završe jednogodišnje služenje vojnog roka – počela je NATO agresija.

Usledila su još tri meseca rata, povlačenje u centralnu Srbiju, pa su se kućama vratili tek u julu i avgustu 1999. godine.

(KRAJ)

Autor: MILAN GALOVIĆ

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

KOŠARE (1): Jači od OVK pešadije i NATO avijacije 

KOŠARE (2): Rat na karauli je počeo 30. septembra 1998 …