Корушки поход – битка за словеначку северну границу

Новостворене државе проистекле самовољним признањима бивших република заједничке државе (Југославије) од стране чланица ЕУ и НАТО имају један заједнички предзнак, упорно негирају пресудну улогу српске војске у Великом рату и сваки допринос у борби за њихове националне границе током распада Аустро-Угарске, те касне јесени 1918. године.

Словенија као државна целина, није ни постојала те 1918. године већ је неколико аустријских покрајина имало хомогено словеначко становништво у различитом проценту, од већинског до значајно мањинског.
Долазећи распад Двојне монархије активирао је малу групу национално свесних грађанских политичара да се укључе у рад Југословенског одбора у Лондону, тачније његовог радног дела у Женеви, плашећи се изражених талијанских аспирација за проширење своје доминације као државе победнице над Аустро-Угарском, али и Аустријанаца и Мађара као „државних“ народа царевине. Октобарски распад алпског фронта узроковао је да маса од 1,5 милиона војника КуК армије разних националности, крене до својих матичних земаља преко делова Словеније у ешалонима камиона, возова и коњских запрега. Истовремено, из европског дела тадашње Русије пристижу и некадашњи КуК заробљеници који су успут покупили „мираз“ – антиратне идеје, бољшевичку револуцију и идеју о „комунизму“! Све то ствара огромне тешкоће малобројним активистима борбе за Словенију као државну целину. Ситуација у Словенији била је специфична, враћајући се са талијанског фронта словеначки војници и официри су већ 29. октобра 1918.године одржали у Љубљани демонстрације. Поручник, др. Михаило Ростохар јавно је предложио да одрекну послушност аустро-угарском цару и положе заклетву својој новој „националној држави – Југославији“, помињући први јавно име државне заједнице која ће на овим просторима трајати седамдесет година са насилним прекидом током фашистичке окупације у Другом светском рату!

Царским декретом од 1.новембра 1918. године, бити ће наређено да све „народне заједнице“ у Аустро-Угарској формирају своје националне војне јединице, како би могло да се спречи безакоње и пљачка који дивљају територијем „претече ЕУ“ у часу њеног распада, иако је била „пример правне државе“ како то данас упорно лажу усмерени српски „ЕУ усрећитељи“!

Самопроглашено Народно вијеће СХС (самопроглашена држава Словенаца,Хрвата и Срба) у Загребу доноси одлуку о стварању „народне војске СХС“, делећи територију на четири војна округа. Словенија као територија потпада под II војни округ, коме је за команданта именован генерал-лајтнант Никола Иштвановић, Хрват а за начелника штаба пуковник Улмански, Србин, обојица активни официри КуК армије.

Упркос противљења из Љубљане, Народно веће за Штајерску доделило је чин генерал-мајора народне војске Рудолфу Мајстеру, Словенцу, мајору КуК армије! Он је већ 3.новембра 1918. године преузео комплетну власт у Марбургу (Марибор) и целој Штајерској, само са 26 официра и 160 војника 26.пешадијског пука. Мајстер проглашава општу мобилизацију Словенаца-војних обвезника и одмах почиње да ствара јединице Народне страже!

Некако истовремено у Словенији се појављују и прве групе повратника Срба, бивших ратних заробљеника из Немачке и Аустро-Угарске, које возовима, колима и пешке стижу до Штајерске. Угледавши повећу групу Срба – бивших заробљеника на челу са поручником Мирковићем у месту Сент Иље, РКЦ свештеник Евалд Врачко истакао је на звоник цркве обрнуту словенач ку тробојку, стварајући привид „српске тробојнице“! Када су Срби видевши заставу запитали у које место су стигли, објаснио им је градоначелник да су стигли на границу будуће државе Србије – Хрватске – Словеније и да ће им они помоћи да се железницом пребаце за Србију. Одмах су организовали превоз камионима у касарну Марибор, известивши хитно генерала Мајстера о њиховом приспећу и то као војника Антанте! Мајстер је инсистирао да се Срби ангажују као оружане снаге Антанте у решавању спора са дотадашњим аустриским властима у граду Марибору и оружаним одредима Аустријанаца, који су насилно покушавали да запоседну целу Штајерску као дотадашњу аустријску покрајину.

Тако је формирана чета од 150 српских добровољаца, који су промарширали градом Марибором уз пратњу чешке музике а изненађени аустријски локал-патриоти и полицајци који су при премали преузимање Марбурга, побегоше главом без обзира. Појава српске шајкаче, тада симбола победе за све Словене у мрској царевини, учврстила је северну словеначку границу. Српски добровољци били су ембрион за настанак мариборског пешадијског пука, када је пристигла група словеначких „солунаца“ који су били у саставу Југословенске дивизије. Њих укупно 21 (двадесет један) из заробљеништва у Русији, били су добровољци у српској војсци и они такође представљају снаге Антанте, што је Мајстер веома вешто користио у решавању граничних спорова са Аустријанцима.

Прва већа организована група српских заробљеника из Немачке стигла је возом у Љубљану 10.новембра 1918., где им је приређена срдачна добродошлица. Транспорт повратника (470 официра и 800 војника) предводио је потпуковник Стеван Швабић који је већ био упознат са одлуком о формирању нове државе. На молбу Народног већа из Љубљане које нема адекватне војне снаге у самој Љубљани а камо ли у покрајини Приморској, да им помогне, телефонирао је Швабић пуковнику Милану Прибићевићу у Загреб, где је већ била мисија српске врховне команде. Они су стигли на преклињање представника Народног већа СХС да им помогну да се организују и спасу шта се спасти даде, од отвореног насртаја новоформиране војске Мађарске и Аустрије, које запоседају рубна подручја која би требало да уђу у састав будуће заједничке државе СХС, и то управо по предлозима Хрвата-делегата Југословенског одбора.

Пуковник Прибићевић овластио је потпуковника Швабића да формира српску војну јединицу и координише своје активности са њим као надређеном командом, и представницима Народног већа у Љубљани. Швабић, од половине људства формира батаљон за дејства у Љубљани а други део под командом потпуковника Борисава Суботића упућује у Загреб. По наређењу српске врховне команде формира у Љубљани 26.пешадијски пук као формацију српске војске, јер само тако има статус оружане силе Антанте и може да регулише питања разграничења са Аустријом, али и Италијом, иако је чланица Антанте.

Када су талијанске јединице прешле демаркациону линију код Врхнике кренувши да запоседну руднике угља у Трбовљу, потпуковник Швабић их је најпре упозорио нотом а потом упутио батаљон српских добровољаца са 12 митраљеза под командом капетана Кујунџића, као отворену претњу агресору.

Талијани су се хитно повукли до утврђене демаркационе линије која им је додељена Лондонским уговором 1915., не желећи оружани сукоб са српском војском.

Када је 1. децембра обнародовано уједињење са Србијом и настанак заједничке државе у Љубљани је одржана величанствена прослава, те тако часопис „Словенски народ“ у броју од 2. децембра описујући свечаност цитира речи Антона Корошеца вође словеначке Људске странке који радосно изјављује:
„Словенци су захвални Србији и српској војсци, јер она много чини за одбрану наше територије“.

На своју иницијативу, а без усаглашавања са пуковником Прибићевићем као представником српске врховне команде код Народног већа СХС у Загребу, покреће Народно веће у Љубљани „велику офанзиву“ према Корушкој под командом словеначког пуковника Мilana Bleiweisa и мајора Аlfreda Lavriča. Они планирају употребу 610 официра и 8315 војника колико их имају у евиденцији, али у борбама активно учешће узима само 2500 бораца, од чега је 500 Срба – добровољаца. Када је енергична аустријска офанзива запретила потпуним војним поразом те словеначке војске, по наређењу српске врховне команде покренуо је генерал Крсто Смиљанић контраофанзиву са јединицама српске војске (три пешадијска пука и артиљерија) и потиснуо аустријске трупе назад, продирући у Корушку. На мировној конференцији у Паризу, жалиће се аустријски представници да су ове борбе вођене после потписивања споразума о прекиду непријатељстава и захтеваће да им се врате те територије, добивши одмах зато отворену подршку Италије. Српски научник Михајло Пупин лично ће писати америчком председнику Вилсону, инсистирајући да се Блед додели Словенији као њен неотуђиви део. Међународна арбитража у Паризу пресуђује да се у Корушкој одржи плебисцит, изјашњавање свих становника у којој од нових држава желе да остану, у Аустрији или СХС. Те одлуке српска влада и прихвата и поштује, јер само она има легитимитет у новонасталој држави СХС.

Српска влада је препустила Народном већу у Љубљани да организује рад на терену са словеначким грађанима, који су већина у Корушкој. Међутим, свештенство РКЦ организује активну кампању за останак у Аустрији и под њиховим утицајем на изјашњавању се већина Словенаца одлучује за католичку државу Аустрију, а не за заједничку државу СХС у којој су Словенци народ, али у заједничкој држави са православним Србима и СПЦ што веома брине РКЦ и Ватикан.

У време комунистичке власти, упорно су словеначки комунисти умањивали учешће, значај и резултате улоге српске војске у борби за словеначку северну границу, уз злонамерно истицање наводно недовољне ангажованости српске владе око припрема словеначког становништва за плебисцит у Корушкој, као пример „великосрпске“ шовинистичке политике.

Пре било какве „заборавности“ о учешћу Срба у борбама за северну границу некадашње заједничке државе, нека словеначки историчари поново прочитају текст оне спомен-плоче у Аустрији где јасно пише чија је коњица стигла дотле, те далеке 1918. године! Јесу ли можда носили домобран ске капе (словеначких домобрана )или победничку српску шајкачу?!

Данас, век после, „захвална словеначка браћа“ учествују у обуци будуће војске Косова и гласају за учлањење дела Србије у UNESCO, враћајући тако захвалност потомцима својих ослободилаца!

Извор: Фонд Стратешке Културе

Везане вијести:

Дванаест одличја ратника Стојана

Ленка, храбра ратница са Таре

„Шлихтање“ или узалудна нада ЕУ преумљеника